Tim snova, jer ono najbolje niste videli

Sjedinjene Američke Države gotovo uvek imaju najjači sastav, ali se posebno apostrofira reprezentacija iz Barselone pomenute 1992. godine.

Ne postoji jednostavan način da se ovo saopšti pa ćemo samo pogledati finalnih 12 igrača:

Irvin Medžik Džonson
Džon Stokton
Majkl Džordan
Klajd Dreksler
Leri Bird
Skoti Pipen
Kris Malin
Čarls Barkli
Karl Meloun
Kristijan Lejtner
Dejvid Robinson
Patrik Juing

Glavni trener: Čak Dejli, a pomoćnici su bili Pi Džej Karlesimo, Majk Kšiševski i Leni Vilkens. Da se čovek naježi...

Pred prvi meč na Olimpijskim igrama je na konferenciji za medije govorio Čarls Barkli i to je obeležila jedna, pa sada već, legendarna izjava:

"Ne znam ništa o Angoli, ali znam da je Angola u nevolji"

Po grupama su igrali sa Angolom (116:48), Hrvatskom (103:70), Nemačkom (111:68), Brazilom (127:83) i Španijom (122:81) i najbolje je prošla Hrvatska koja je izgubila sa 33 poena razlike.

Potom su pregazili Portoriko sa 115:77, Litvaniju 127:76, pa u finalu Hrvate sa 117:85... Hrvatska je bila sparing partner samo u prvoj četvrtini i potom su ih pregazili poput suvog lišća.

Ipak, sa ovih Igara stiže jedna interesantnija priča, posebna priča.

Deset stanovnika kuće slavnih, podeljeni u dve ekipe, igraju utakmicu do poslednje kapi znoja. Kao da im život od nje zavisi.

Dragi čitaoci, upravo to je suština. Ne samo košarke, nego života. Šta god da radiš, maksimalno se potrudi, tako da sutra možeš sebe da pogledaš u ogledalo i da kažeš da si uradio sve što je bilo u tvojoj moći.

Kakav god da je ishod, nisi se osramotio. Tako su ovi momci razmišljali. Na ovaj način su kapirali košarku i izjavljivali joj ljubav.

Ovaj divovski susret se odigrao na pripremama te 1992. godine. Čak Dejli, selektor "Tima Snova" je podelio ekipu na Plave, za koje su nastupali: Skoti Pipen, Majkl Džordan, Leri Bird, Patrik Juing, Kris Malin i Karl Meloun, na drugoj strani, za Belu ekipu: Džon Stokton, Medžik Džonson, Klajd Dreksler, Čarls Barkli, Dejvid Robinson i Kristijan Letner(koledž zvezda koja je naknadno priključena ekipi).

Nakon što su se podelili, Dejli je sve izbacio iz sale, osim svog ličnog snimatelja i pomoćnika(Majk Kšiševski, Pi Džej Karlesimo i Leni Vilkens) koji su sudili ovaj duel. Prišao je momcima i rekao da od njih želi da vidi sve što imaju u sebi.

Svaki delić košarkaškog znanja su trebali da ostave u sali tog dana.

Ništa manje, Čak Dejli, nije ni dobio. Medžik nikako nije želeo da izgubi ovaj duel, kao ni Majkl Džordan. Malo je falilo da se zapali vatra na terenu. Igralo se jako, muški, a upravo su Džordan i Džonson čuvali jedan drugog.

Nakon što se "Bela" ekipa malo odvojila, Medžik se opustio i počeo sa "treš tokom". U jednom od narednih napada, Džordan uz mnogo sreće postiže trojku. Šutnuo je loptu sa centralne pozicije, pogodio tablu pa prvi obruč i lopta je ušla. Odmah u sledećem napadu, Medžik uzima loptu, šutira sa otprilike devet metara, postiže koš i prodrao se: "Pravo u facu"!

Medžik je poznat kao veoma nesebičan igrač, kao neko ko će uvek prvo proigrati saigrača, pa tek onda gledati da li on može da uputi šut. Medjutim, na ovakvom duelu, razmišljao je drugačije. Rivalstvo izmedju Džordana i Džonsona je ušlo u sasvim novu dimenziju u tim momentima, tako da je ovaj susret postao nešto više ličan.

Džordan je preuzeo stvari u svoje ruke i preokrenuo rezultat. Tako da su „Plavi“ praktično oteli „Belima“ pobedu iz ruku. Tenzija se itekako osećala u vazduhu. Medžik je stajao sa strane, šutirao na koš, vidno ljut, ubrzo se toliko iznervirao da je loptu bacio skroz na vrh tribina.

Nedugo nakon toga mu je prišao Majkl Džordan i dok mu pruža ruku zviždao čuvenu "Getorejdovu" melodiju "Be like Mike".

Medžik je sedeo u svlačionici sa Lerijem Birdom, kada je Džordan upao unutra, rekavši uz osmeh "Ovaj grad ima novog šerifa".

Medžik se slatko nasmejao i konstatovao da je zaista bilo tako. Majkl Džordan je jednom prilikom izjavio da ovaj rivalitet koji je postojao izmedju njih danas ne možete videti u NBA ligi.

Iako su oni privatno bili prilično bliski, na parketu su bili neprijatelji i jedino što su želeli je bilo da pobede jedni druge. Sve je manje igrača koji se bave košarkom čisto iz ljubavi, zbog toga je tih pravih rivalstava sve manje i manje.