U Kanadi rastu ’novi Raonići’

Miloš Raonić, Frank Dančević, Danijel Nestor, Kristina Mladenović, Marina Eraković, Irena Pavlović, Amer Delić, Aleks Bogdanović...

Saša Ozmo
Podeli

Mnogo je tenisera i teniserki čiji su roditelji s ovih prostora, a koji su kao deca iseljenika igrali ili igraju pod zastavama nekih drugih država.

Nova takva priča dolazi nam iz Toronta, gde je 11-godišnji Pavle Milić nedavno postao šampion Ontarija, najveće kanadske provincije sa oko 13,5 miliona stanovnika, u konkurenciji do 12 godina. Ali on nije jedini, srpski jezik čuje se vrlo često na turnirima u Severnoj Americi.

Kao i mnoge druge, ekonomski razlozi naterali su porodicu Milić na selidbu u Kanadu – rođeni Trebinjac Radenko i njegova supruga Bojana, rodom iz Beograda, 2001. godine otišli su u Toronto.

Iste godine dobili su sina – Pavla.

„Tenisom sam počeo da se bavim sa pet godina. Video sam da moji drugari igraju tenis, pa sam želeo i ja“, počinje svoju priču Pavle, a otac Radenko se nadovezuje:

„Zapravo je supruga videla taj oglas i upisala ga je u školu tenisa. Imali smo neke rekete i stalno sam ja igrao s njim. U početku nam je to više bio letnji sport, ali posle je postalo ozbiljnije. Bio je dobar i u hokeju, ali se odlučio za tenis“.

Pavle već sada veoma ozbiljno shvata tenis i na pitanje da li u budućnosti sebe vidi kao profesionalnog tenisera, odgovara odlučno: „Da“. Potom nastavlja:

„Svaki dan treniram četiri-pet sati, uključujući i vikende. Određeni deo treninga odradim u grupi sa još nekoliko momaka, ali imam i privatnog trenera. Mnogo je bolje kada je ’jedan na jedan’ jer tada dobijam više informacija, trener može samo meni da se posveti i tako najbrže napredujem. Sa privatnim trenerom radim već dve i po godine. Često posle organizujemo i neki sparing meč“.

Uz školu i stalne treninge, Pavlov dnevni raspored je pun. Ipak, za gledanje tenisa na televiziji vremena se uvek nađe.

„Najviše volim da gledam Đokovića na televiziji, zato što je Srbin. Postoje udarci koje volim da odigram zbog Novaka – to je drop šot, koji najčešće koristim od svih u mojoj generaciji, ali i bekhend paralela. Takođe, uživam da gledam Federera, dopada mi se njegov stil igre. Nekada nemam dovoljno vremena da gledam tenis, ali Gren slemove ne propuštam, od prvog kola do finala, sve“.

Pavle kaže da će raditi na tome da izraste u agresivnog tenisera.

„Bekhend mi je stabilniji, njime bolje držim lopticu u terenu, ali mi je forhend jače napadačko oružje. Nadam se da ću razviti napadački stil igre. Mnogo koristim spin, ali nedavno sam dobio novog trenera Džefa Elvuda i on insistira da udaram malo ravnije“.

Kako se Pavle razvija, tako su i njegove potrebe sve veće. Kompanija „Hed“ prepoznala je Pavlov talenat, daje mu rekete i torbe, ali tenis je uprkos tome jako skup sport, kaže njegov otac Radenko i dodaje:

„Jednom kada se uzme nagrada sa turnira, više nisi amater, nego teniski profesionalac, a sa tim prestaje i mogućnost dobijanja stipendije za koledž. Najverovatnije ćemo ’gurati’ da dobije neku stipendiju, ali to je još daleko, svašta može da se dogodi. Meni je škola sve u životu dala, ali ako Pavle bude napredovao, ako bude osvajao turnire i ako ja uspem da mu obezbedim dobar tim ljudi, možda bismo u tom slučaju malo i žrtvovali školovanje. Ali mnogo toga treba da se poklopi“.

Pavle nije jedino dete sa ovih prostora koje je uspešno na teniskim terenima Kanade, naprotiv.

„U skoro svakoj grupi ima bar jedno-dvoje ’naše’ dece, među talentovanijim smo. U Pavlovoj kategoriji ispod 12 godina npr. nema nijedan, ali ispod 14 godina ih ima mnogo – Aleksandar Petrović, Ivan Mitić... Filip Obućina (18) je takođe veliki talenat. Kada smo na turnirima, neprestano čujemo srpski okolo“.

Ukoliko Pavle svoj talenat pretvori u kvalitet i postane profesionalni teniser, postavlja se pitanje da li će nastupati pod zastavom Srbije ili Kanade. Njegov otac odgovara kontrapitanjem:

„Šta mislite, zašto Miloš Raonić igra za Kanadu? U njega je uložen toliki novac da bi bilo nepošteno da on igra za bilo koju drugu zemlju. On nikada ne bi uspeo da oni nisu toliko ulagali u njega. Prepoznali su Milošev potencijal, njegov servis, i iz Francuske je došao čovek glavni za razvoj talenata – putovao je sa Milošem svuda, omogućili su mu najbolje uslove. Nema šanse da bi njegova porodica išta slično mogla da mu obezbedi – to je 200-300 hiljada dolara godišnje. Srce kaže Srbija, ja bih voleo da on igra za Srbiju, ali realnost je nešto drugo“.

Čuvši da se razgovara o Raoniću, Pavle se ubacuje u razgovor:

„Miloš i ja imamo istog zubara – jednom je trebalo da zamenimo termine, pa smo tata i ja znali kada će on biti tu. Došao sam u to vreme, popričao sam sa Milošem, ali bio sam jako uzbuđen i više ne mogu da se setim ni o čemu smo pričali“.

Pavlu sada predstoje takmičenja na nacionalnom nivou, na kojima će pokušati da se dokaže na još značajnijoj pozornici. Nama samo ostaje da žalimo što Pavle i ostala deca nisu imali mogućnost da sa svojim roditeljima žive u Srbiji i ovde se teniski razvijaju.

P.S. Ako neko od poštovanih komentatora ima bilo kakva pitanja, može ih postaviti putem komentara ili na mom nalogu na Tviteru (@ozmo_sasa)

Analize

strana 1 od 3 idi na stranu