Kako je Novak Đoković osvojio US open?

Istina, nije blistao tokom celog turnira, ali je u dvobojima sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom demonstrirao sve vrline koje imaju najveći šampioni – staloženost, hrabrost, odlučnost i upornost. Zato je Đoković osvojio svoj četvrti Grend slem turnir u karijeri i nastavio jednu od najuspešnijih sezona u istoriji tenisa.

Đoković je igrama tokom godine izgradio autoritet sličan onom koji je Federer imao u periodu svoje superiornosti. Zato se njegov prolazak u polufinale nijednog trenutka nije dovodio u pitanje. Čak i kada su protivnici igrali bolje, kao Dolgopolov i Tipsarević u prvim setovima, Novak je izlazio kao pobednik zahvaljujući auri koju sada ima i psihološkoj nadmoći koju ta aura donosi.

Kapa dole Janku za prikazano u meču sa Novakom, ali utisak je da ni zdrav ne bi mogao da odigra do kraja meča u ultravisokom ritmu koji je držao u prva dva seta.

Ne računajući impresivni peti set, polufinalni meč sa Rodžerom Federerom nije bio toliko kvalitetan kao neki od njihovih prethodnih okršaja. Razlog za to je jednostavan – samo u petom setu obojica su igrali na svom maksimumu, prvi i drugi pripao je Rodžeru i igrom i rezultatom, a Novak je bio suveren u trećem i četvrtom.

Stiče se utisak da Đoković u okršaje sa Federerom ulazi neuporedivo nervoznije nego što je to slučaj sa ostalim mečevima. Nekada tu preopterećenost uspe brzo da prevlada, kao na Australijan openu, ali na Rolan Garosu i sada u Njujorku za to su mu bila potrebna puna dva seta.

Ta nervoza manifestovala se na više načina u prva dva seta – Novakove loptice bile su i suviše kratke, često tokom poena nije znao želi li da napadne ili samo da ostane u poenu, a ni servis mu nije baš najbolje funkcionisao. Uzrujanost je bila očigledna i po njegovom govoru tela, videlo se da mu nedostaje vere u sebe i svoje udarce, što je segment koji je kod Novaka uvek bio na vrhuncu u 2011. godini.

U takvoj situaciji, kada Đokoviću nedostaje samopouzdanja, Federerova taktika menjanja tempa u poenu izuzetno je delotvorna. Sa druge strane, kada je Novak u pravom ritmu, skoro sve zavisi od njega, što se i videlo u trećem i četvrtom setu.

U prva dva seta Švajcarac je Đokoviću mnogo muka zadavao niskim bekhend slajsovima, mudro je video da Novaku fali samouverenosti i stalno ga je tako ’pozivao’ da napadne. Mnogo puta je dočekao grešku Đokovića, ali taj slajs jedan je od Federerovih zaštitnih znakova i nešto što smo navikli da gledamo.

Ono što je bilo drugačije čak i u odnosu na Rolan Garos jesu Federerovi napadi forhendom sa mnogo spina kojima je uspevao da Đokovića ostavi ’na krivoj nozi’ – na taj način je osvojio najbitniji poen u prvom setu, pri rezultatu 7-7 u taj brejku.

Ipak, ni Federer nije briljirao, servis ga nije služio kao na Rolan Garosu, ali prvi set dobio je zahvaljujući tome što je, suprotno očekivanjima, iz dugih razmena udaraca izlazio kao pobednik.

Činilo se da će se Pariz ponoviti – niski slajs imao je veliki udeo u brejku Švajcarca na početku drugog seta, ali Đoković je fantastičnim riternom uspeo da vrati brejk. Ritern je bio jedini udarac koji je u prva dva seta bio na gornjoj granici Novakovih mogućnosti.

Međutim, ni to nije probudilo Novaka, i dalje je bio u grču, a naredni gem na svoj servis odigrao je najlošije u celom meču – počeo je duplom greškom, zatim je poslao lak forhend u aut, a do kraja gema je promašio oba prva servisa i izgubio oba poena. Bolelo je to što Federer nije ništa spektakularno učinio, a vodio je sa 2-0 u setovima.

Posle perioda u kojem nije uspevao da čita servise rivala, Novak je od početka trećeg seta to savršeno radio. Kretanje mu je ponovo bilo odlično, za razliku od prva dva seta, što mu je omogućilo da stiže na vreme na loptice i, posledično, da lakše prelazi u napad.

Đoković je napravio brejk na početku trećeg seta, a glasni uzvik i odlučan pogled ka svojoj loži u petom gemu bili su jasan znak da se Novak trgao iz letargije i da nam predstoji uzbudljiv meč. Tako je i bilo, Đoković je bez većih problema osvojio treći set.

Početkom četvrtog seta Novak je prvi put odigrao poen iz kategorije „nemogućih“ koje smo viđali tokom sezone, ali ne i u dotadašnjem toku meča – fenomenalno je istrčao poen, sjajno predvideo svaki naredni udarac rivala, a zatim je iz punog trka poslao bekhend pod noge Federeru, koji je nimalo lak volej poslao u mrežu za prvi brejk.

Zatim je Novak ušao u fazu u kojoj ništa ne promašuje, slično kao u drugom setu vimbldonskog finala sa Nadalom – hvatao je loptice u penjanju, oterao je Federera iza osnovne linije i dominantnom igrom dobio je četvrti set.

Federer je potpuno koncentrisan ušao u odlučujući set, servis mu je ponovo bio neuhvatljiv, što me je umnogome podsetilo na peti set meča sa Tipsarevićem 2008. u Melburnu ili peti set finala Vimbldona sa Nadalom 2007. godine. Jednostavno, uđe u seriju izuzetno preciznih servisa i deluje kao mašina.

Uz to, Rodžerov forhend ponovo je dobio na brzini i delovalo je kao da kontroliše peti set, pogotovo jer je Đoković već dugo igrao izvrsno i mala kriza morala je da se dogodi.

Osećalo se da će Federer prvi doći do prilika za brejk, a upravo je izvlačenjem na forhend došao do 0:30 u osmom gemu petog seta. Usledile su dve Novakove greške, sve je delovalo crno, a već sam se usudio da konstatujem da je meč izgubljen u prva dva seta.

Međutim, taj očaravajući viner na prvoj meč lopti Federera kao da je promenio sve, uključujući i ono najvažnije – mentalno stanje oba tenisera.

Od trenutka kada je napravio ribrejk, Đoković je preuzeo inicijativu, udarci su mu dobili novu oštrinu, a Rodžer je nateran na povlačenje i ponovo je postao sklon greškama. Novak je tada iskazao ’instinkt ubice’, ono što su mnogi tvrdili da mu nedostaje, i do kraja je samleo Federera.

Posebno ilustrativan bio je poen kojim je došao do brejka na 5:5 – Rodžer je poslao jedan u nizu slasjova koji su mučili Novaka celog meča, a Đoković ga je maestralno pokupio sa zemlje, izvukao težak spin i napravio viner.

Đoković je u duelu sa Federerom izvojevao jednu od pobeda zbog koje se igrači smatraju „besmrtnim“, a tek mu je sledio okršaj za titulu sa Rafaelom Nadalom.

U finalu je Đoković pokazao da je mnogo bolji teniser od Španca u ovom trenutku, a to ćemo potvrditi sa nekoliko zapažanja.

Prvo, Novak je Nadalu ’ušao u glavu’, sada u svakom trenutku ima psihološko preimućstvo nad njim. Obično u duelima takvih asova prednost na mentalnom planu ima čas jedan, čas drugi, ali to sada nije slučaj. Slično kao u duelima Nadala i Federera, naročito na šljaci, sada nad mečevima Đokovića i Nadala lebdi rečenica: „Koliku god prednost da imaš, ja mogu da te stignem“.

Upravo to lepo se videlo u prva dva seta, kada je Rafael poveo sa po 2:0, a zatim gubio dva puta u nizu gemove na svoj servis. Uz to je bio nekarakteristično nervozan i vrlo rano negativne misli počele su da mu se vrzmaju glavom, što je bilo očigledno po čestim gestikulacijama i monolozima koji su tipični za Endija Marija, ali ne i za Nadala.

Drugo, Đokovićev ritern je za tri klase iznad Nadalovog. I Španac ume da vrati neverovatno teške servise u polje, ali riternom skoro nikada ne uspeva da preuzme inicijativu u poenu. To je zato što stoji veoma daleko iza osnovne linije, a njegove navijače sigurno je razočaralo što nije bio agresivniji pri riternu bar u četvrtom setu, kada je Novak servirao sa pola snage.

Sa druge strane, Đoković vanserijsku anticipaciju koristi za momentalni napad dubokom lopticom iz riterna. To je radio i Federeru, a Nadalov servis nije ni prineti Rodžerovom. Zato je Novak imao toliko uspeha u finalu i zato je sa lakoćom dolazio do brejk prilika (ukupno 26 u meču). A četiri od šest puta koliko je Rafael napravio brejk, Đoković bi mu odmah uzvratio istom merom.

Treće, kao što su neki stručnjaci i ranije primetili, Đokovićev bekhend ima neuporedivo više napadačkog potencijala nego Nadalov. Novak je sposoban da na Nadalov agresivni forhend odgovori u istom stilu iz bekhenda (tako ga je na šljaci neprestano ’probijao’), dok Španac nije u stanju da učini isto. Nisam siguran da li je imao pet vinera iz bekhenda tokom celog meča, a Novak je neke od najvažnijih poena osvajao upravo tim udarcem.

Četvrto, tamo gde je Nadal ranije imao prednost, više je nema. Tu pre svega mislim na kondiciju. Rafael je u trećem setu odigrao fantastično, pumpao se adrenalinom i dokazao je da je veliki igrač jer nikada ne odustaje. Ali mu se dogodilo ono što bi se ranijih sezona verovatno desilo Đokoviću – ’izduvao’ je, nije imao više snage da se suprotstavi ni rovitom Novaku.

Jednako dobra fizička pripremljenost omogućuje Đokoviću da igra strpljivo, a za to je najpogodniji primer brejk lopta u osmom gemu trećeg seta. Novak je snažno napadao i šetao rivala sa jedne na drugu stranu, Nadal se genijalno odbranio, ali Đoković je imao snage i volje da počne poen ispočetka – opet je stvorio inicijativu i završio bekhend paralelom. Većina rivala, uključujući i raniju verziju Đokovića, izgubili bi strpljenje posle prvog talasa odbrane, pokušali bi da naprave neki ludi viner i u najvećem broju slučajeva napravili bi grešku. Ali Đoković više ne mora i ne radi to.

S obzirom na sve gorenavedeno, nije ni čudo što Rafael ne uspeva da smisli odgovarajuću taktiku za Novaka, dok Đoković na raspolaganju ima nekoliko strateških opcija.

Koliko je mentalno čvrst, Đoković je demonstrirao igrajući ceo četvrti set praktično bez pravog prvog servisa zbog povrede leđa. Bio je svestan da sada druge aspekte igre mora da podigne na viši nivo i to mu je uspelo – ’čisto’ i hrabo udarao je svaku lopticu, a meč je završio kako dolikuje – po jednim direktnim poenom iz bekhenda i iz forhenda.

Đoković je trenutno kompletniji teniser od Nadala, zato i jeste pelcer za njega ove godine i zato ga je, ma šta drugi govorili, relativno lako dobio u finalu US opena.