Oligarhija

Istočni front i rat u Ukrajini i te kako utiču na svet sporta, a zbog stava međunarodne javnosti, mislimo na onu zapadnu, za sada deblji kraj izvlači ruska strana.

Problemi te reprezentacije, ali i klubova u kontinentalnim takmičenjima, pretnje i zabrane, veći su iz dana u dan.

Mnogi odbijaju da igraju protiv Rusije, a u međuvremenu FIFA i UEFA su odlučili da suspenduju tu zemlju i njene klubove iz svojih takmičenja.

Jedna od glavnih vesti proteklih dana, koja je, ipak, sve zasenila, jeste odlazak Romana Abramoviča sa čela Čelsija.

Ruski biznismen je prvo proteran iz Velike Britanije, da bi potom sam odlučio da napusti kormilo "plavaca", što je objavio u saopštenju.

"Tokom 20 godina na čelu Čelsija uvek sam se trudio da naš klub bude uzor i da je moj posao da obezbedim funkcionisanje na najvišem nivou i donesem uspeh koji je klub i postigao, ali i da gradimo budućnost uz pozitivnu ulogu u zajednici. Uvek mi je Čelsi bio na prvom mestu i uvek u srcu, zauvek ću ostati veran tom klubu i zbog toga objavljujem da predajem upravljanje Čelsijevoj dobrotvornoj organizaciji. Verujem da će na najbolji način voditi računa o klubu, igračima, osoblju i navijačima", napisao je Roman Abramovič.

Iako sve deluje konačno, ova odluka ne znači da je Čelsi na prodaju, niti da je Abramovič tražio da mu se vrati pozajmica od 1,5 milijardi.

Foto: Profimedia

Glavni razlog udara na Abramoviča jeste njegova bliskost i povezanost sa predsednikom Rusije, Vladimirom Putinom.

Romanov uspon krenuo je devedesetih, vremenom su bogatstvo i uticaj rasli, toliko da je sa svojih 12 milijardi trenutno među 10 najimućnijih ljudi na svetu.

U magnata kakav je danas, Abramovič je počeo da se oblikuje u vreme Perestrojke Mihaila Gorbačova, koji je decentralizovao sovjetsku privredu, koja je postala tržišno orijentisana.

Nakon što je postao desna ruka Borisa Berezovskog, približio se moćnim krugovima, između ostalih, i Borisu Jeljcinu. Ubrzo je zaradio i svoju prvu milijardu.

Ključni posao bila je kupovina Sibnjefta za samo 100 miliona dolara, uprkos vrednosti kompanije od čak 600.000.000.

Uz poslovnu, Abramovič je paralelno razvijao i političku karijeru u Rusiji, a u periodu od 2000. do 2008. bio je guverner daleke Čukotke, u koju je dosta ulagao. Procenjuje se da je potrošio 180 miliona funti na škole, stambene objekte, infastrukturu u toj državi.

U Rusiji je svakako bio poznat, ali u Evropi i ne baš, tako da su svi bili iznenađeni kada se pojavio u Čelsiju 2003. godine.

Londonskog premijerligaša kupio je za 140 miliona funti; tržišna vrednost kluba je bila 60, a dugovi 80 miliona, koje je Ken Bejts, bivši predsednik, ostavio za sobom.

Foto: Profimedia

Bilo je čudno zašto se Roman odlučio za Čelsi, pošto su njegovi saradnici bili povezani sa timovima poput Mančester junajteda, koji je u tom trenutku bio mnogo veći od kluba sa Stamford bridža.

Spekulisalo se o razlozima dolaska u Čelsi. Od toga da je već neko vreme živeo u Londonu do mnogo smislenijeg da je uprava Čelsija bila voljna da proda ceo klub, a ne samo deonice.

Pored Junajteda, spominjao se i Totenhem, ali Danijel Levi bio je spreman da proda samo 29,9% ovog kluba.

"Bilo mi je dosadno i želeo sam novi izazov", rekao je Abramovič po potpisivanju ugovora, a ceo sastanak je trajao samo 15 minuta.

Više od 20 godina, Čelsi je bio u vlasništvu Bejtsa, koji je transformisao klub, ali i, trudeći se da napravi poslovnu imperiju, nagomilao dugove izgradnjom hotela, restorana, trening centra, pritom izazivajući sumnju u transparentnost i poštenje vlasničke strukture "plavaca".

"Rekao je (Roman) da je oduševljen dogovorom, koji će zaprepastiti fudbalski svet. Imamo resurse i ambicije da postignemo još više s obzirom na ogroman potencijal velikog kluba", rekao je tada Bejts.

Revolucionaran posao u Čelsiju je zaista promenio, ako ne shvatanje fudbala, onda poslovanje. Tolika ulaganja i izdizanje prosečnog tima u vrhunski, zahvaljujući novcu pre svega, nije viđeno do tada.

Do te 2003. Čelsi je šampion Engleske bio samo jednom (1954/55), FA kup je osvajao u tri navrata (1970, 1997. i 2000), dok su jedini evropski trofeji u vitrinama bili oni iz Kupa pobednika kupova (1971. i 1998).

Foto: Profimedia

Roman je sa ulaganjima odmah krenuo "jako" i u leto 2003. potrošio više od 100 miliona funti, kupivši između ostalih Ernana Krespa, Kloda Makelelea, Demijena Dafa, Džoa Kola, Huana Sebastijana Verona, Adrijana Mutua, dok je na klupi već tri godine sedeo Klaudio Ranijeri.

Uprkos velikim ulaganjima, nije bilo realno da se odmah u prvoj sezoni osvoji sve, te su morali da se zadovolje sa drugim mestom u Premijer ligi, te polufinalom Lige šampiona.

Te sezone su u finalu elitnog takmičenja igrali Porto i Monako, birao je između Žozea Murinja i Didijea Dešana – i izabrao Portugalca.

Bio je to pravi potez, Premijer liga je osvojena u prvoj sezoni, onda i u drugoj. Međutim, evropski uspesi su izostajali, godinama.

Najbliži je bio Avram Grant 2008, kada je Čelsi izgubio u čuvenom moskovskom finalu od Junajteda, a poboljšanje nisu doneli ni Luis Felipe Skolari, odnosno Gus Hidink.

U razgovoru sa budućim menadžerima, Abramovič je uvek insistirao na identitetu koji oni treba da donesu timu. Često je govorio: "Kada gledam Čelsi, ne mogu da pronađem identitet".

To je kazao i Karlu Ančelotiju 2009, međutim, ni Italijan, osim Premijer lige i FA kupa, nije doneo ono što se od njega tražilo. Nešto kasnije je Don Karlo kazao da je Romanovo poslovanje dobro, ali ne i normalno u fudbalu, dodavši da je čak i Berluskoni imao više strpljenja od Rusa.

Murinjovu zamenu video je u Andre Vilasu Boašu, ali neiskusni Portugalac nije izdržao ni sezonu, koja je, okončana, gle čuda, dugo čekanim "ušatim" trofejom, ali pod Robertom di Mateom.

Foto: Profimedia

O Romanu i Čelsiju jednostavno ne može da se govori, a da se ne spomene i Marina Granovskaja, njegova saradnica, koja je u upravu kluba ušla 2013. godine.

Ona je jedina osoba sa kojom Abramovič razgovara svakog dana, vrlo je sposobna, a u stvarima, u koje se ne razume, nema problem da se posavetuje sa drugim ljudima.

Granovskaja je proteklih godina imala velikog udela u bitnim odlukama, poput povratka Murinja u klub 2013, a 2009, iako nije bila prisutna u upravi, jedna od retkih je bila koja je podržala da se Didijeu Drogbi da novi ugovor. To se isplatilo 2012, kada je ovaj napadač bio junak u finalu Lige šampiona.

Njena važnost za klub trenutno je na vrhuncu, naročito ako se uzme u obzir da Roman prethodne tri godine nije mogao da boravi u Londonu, gleda Čelsi i ima neposrednu komunikaciju sa zaposlenima.

Čelsi je aktuelni prvak Evrope, a da bi to postao, morao je ponovo da uloži ogroman novac. Ulaganja su došla u čudnom trenutku, usred pandemije, a leta 2020. potrošeno je gotovo 200 miliona funti.

Roman nije imao strpljenja sa legendom kluba, Frenkom Lampardom, otpustio ga je na polusezoni, a onda dao posao Tomasu Tuhelu, koji je poverenje opravdao i šest meseci po dolasku, osvojio Ligu šampiona.

Nakon gotovo 20 godina u klubu, navijači Čelsija mogu da budu zadovoljni postignutim rezultatima.

Čelsi je osvojio ukupno 21 trofej – među kojima su po dve Lige šampiona i Lige Evrope, pet prvenstava Engleske, evropski Superkup i Svetsko klupsko prvenstvo.

Foto: Profimedia

Pored sportskih rezultata, u ove dve decenije, Roman je od Čelsija, pogođenim finansijskim problemima, napravio svojevrsnog bogataša.

Abramovičev efekat bio je odmah vidljiv van terena, a prihodi londonskog kluba su posle prve sezone porasli za 62 odsto.

Rekordni prihodi bili su u sezoni pre pandemije koronavirusa, čak 513 miliona evra, što je povećanje od 282 odsto u odnosu na period kada je preuzet klub iz ruku starih vlasnika.

Jedan od glavnih pokretača rasta bili su prihodi od TV prava, koji su uvećani za 5 milijardi funti na nivou lige od te 2003. godine, kada je Abramović uplovio u fudbalske vode.

Drugi pokretač velikog rasta kluba bili su komercijalni prihodi, koji su išli u skladu sa rezultatima na terenu, a Čelsi iz godine u godinu privlači sve veći broj navijača, na raznim tržištima, pre svega Aziji i Americi.

Globalna prepoznatljivost ogleda se i u popularnosti Čelsija u medijima i na društvenim mrežama. Primera radi, samo je Junajted "praćeniji" od Čelsija, kada gledamo premijerligaše.

Za Čelsi se vezuju i basnoslovni transferi, a od engleskih klubova, od dolaska Abramoviča, najviše je trošio upravo on – čak 2,22 milijarde evra na nove igrače.

Rekordni su transferi Kaija Haverca i Kepe Arisabalage od oko 80 miliona evra. Takođe, i u obrnutom smeru, kada su u pitanju odlasci, Čelsi je zaradio najviše u Premijer ligi – 1,17 milijardi evra u prethodne dve decenije. Najpoznatiji primer je Eden Azar, koji je otišao u Real za oko 100 miliona evra.

Foto: Profimedia

Zvanično saopštenje Abramoviča od pre nekoliko dana pokazalo je da će ubuduće dobrotvorni fond upravljati klubom, što zvuči prilično nejasno.

Roman je prethodnih godina odbijao razne ponude da proda klub, spominjala se cena od 2,5 milijardi funti, iako je te cifre Abramovičevo okruženje negiralo.

Još uvek je rano pričati kako bi sve ovo moglo da se odrazi na funkcionisanje Čelsija, ko će finansirati, upravljati itd.

Proteklih nekoliko godina ga nije bilo u javnosti, na stadionu, a neki izvori kažu da je izgubio pomalo interesovanje.

"Roman je kao vreme, menja se", rekao je izvor blizak Abramoviču.

Veći deo svog vremena provodi u Rusiji, u Moskvi, a posebna strast za njega sada predstavljaju filmovi, koje gleda u svom bioskopu.

"Većina ruskih oligarha je obično okružena lepim ženama, često iz agencija, ljudima koji žele da izvuku korst. Koliko ja znam, Roman sve to mrzi. Okružuje se samo ljudima sa kojima može da razgovara. Ne voli komplimente da dobija od ljudi koje ne poznaje", rekao je taj izvor "Independentu".

Bilo kako bilo, Abramovič je otvorio vrata jednoj novoj eri fudbala, zasnovanoj na novcu, koju su do "savršenstva" doveli Mančester siti i Pari Sen Žermen.

Ovakvih vlasnika je sve više, a čini se da ih nikakve stege, u vidu nekakvog finansijskog fer-pleja, neće sprečiti da preplave tržište.

Autor: Milan Tomić