Dve decenije patnje – pamtićemo Gurbanova, grad sa tri imena, Đenovu, dron i Ševinu "petardu"

Kao klinac uveliko "zaražen" fudbalom, tek završio treći razred osnovne škole, koji je nedavno počeo i da trenira na "zelenom tepihu", logično je bilo da se "zakucam" ispred TV-a, iako je u tom trenutku čuveni "soni 1" bio u ekspanziji sa sve japanskim imenima igrača.

Mlada glava razmišlja samo kako će Dragan Stojković Piksi, Vladimir Jugović, Savo Milošević, Dejan Stanković i ostali da se osvete Holanđanima za bolan poraz na Mundijalu u Francuskoj dve godine ranije.

Bez obzira što su na drugoj strani asovi kao što su Denis Bergkamp, Patrik Klajvert, braća De Bur, Edgar Davids, Jap Stam, Klarens Sedorf...

Sećam se da je "De Kajp" bio sav u drečavo naradžastoj boji i da nas je "progutala" neverovanim porazom 6:1, uz bravure Bergkampa, Klajverta, Budevajna Zendena... Razočaranje je bilo veliko, ali ništa naspram onoga što će uslediti kasnije.

Prošlo je punoletstvo (srećom su ukinuli obavezni vojni rok), prebrodio sam fakultet, oženio se, dobio dva deteta, u novinarstvu sedam godina, ali od Roterdama nisam gledao svoju reprezentaciju na Evropskom prvenstvu.

Kažem "svoju" jer sam uvek navijao za jednu jedinu, zvala se ona Jugoslavija, Srbija i Crna Gora ili Srbija.

Eto, tri selekcije (dve zemlje ukupno) nisu uspele da izbore plasman na EURO? Kako, zašto, ko je kriv? Da kažemo da je bilo svega, pa ćemo krenuti od početka.

EURO 2004.

REUTERS/David Mdzinarishvili

Sada već Srbija i Crna Gora otvara kvalifikacije sjajnim remijem u Napulju sa Italijom (1:1) na uspešnom debiju Nemanje Vidića u dresu sa državnim grbom.

Čini se da imamo zicer u grupi sa još Velšanima i Fincima, Azerbejdžan niko ni ne računa, ali će se to ispostaviti kao kobna greška.

Igramo u Podgorici, na insistiranje selektora Deja Savićevića, sa grupom momaka iz Azerbejdžana – kako slobodno mogu da se nazovu pošto još tada fudbal nije toliko evoluirao, vodimo 2:0 i sve miriše da ćemo da vidimo šampionat u Portugaliji, nakon što smo već dobili Finsku u Beogradu (2:0).

I onda Gurban Gurbanov. Dobro sam zapamtio to ime koje je sa dva gola doneo senzacionalnih 2:2 i u tom trenutku izgledao kao tenk naspram naših, nešto poput mnogo poznatijeg golgetera Kristijana Vijerija.

Usledio je bolan poraz u Finskoj 3:0, a onda još teži u Bakuu kada u samom finišu kada je Gurbanov preokretom 2:1 iscrtao ispisnicu Savićevićevoj kratkoj i neuspešnoj selektorskoj karijeri.

Nisu nas ni "oprala" dva trijumfa nad Velsom i tih dana se sećam naslova u dnevnom listu Sport "Zbogom Evropo", ne sluteći da neću čuti "Vidimo se uskoro".

EURO 2008.

Peða Milosavljeviæ/Starsport

Završili smo zajednicu sa Crnom Gorom i kreće nova priča – konačno Srbija, konačno himna "Bože pravde", konačno crveni dresovi...

Eto, više nema izgovora koje su igrači isticali, između ostalog i da ne mogu da slušaju zvižduke himni "Hej Sloveni", a sa klupe ih vodi iskusni Španac Havijer Klemente.

Put do EP nikad lakši, pored Portugala tu su srednjeg kvaliteta rivali Poljska, Belgija, ponovo Finska i Azerbejdžan, ali i dodatna dva autsajdera – Kazahstan i Jermenija. Jedva smo pobedili Azere u Beogradu (1:0), remizirali u Poljskoj (1:1), dobili Belgiju (1:0) i Jermeniju (3:0), a onda šamar.

Srbija je ispisala istoriju Kazahstana, debitanta u evropskim kvalifikacijama, porazom 2:1 u Alma Ati, gradu koji je od tada dva puta menjao ime (Almati, Nur-Sultan).

"Odrao nas je Musa" (naslov u novinama za Dembelea) u Briselu 3:2, potom smo u Jerevanu igrali bez golova i "poništili" dva remija sa Portugalom.

EURO 2012.

Photo by Valerio Pennicino/Getty Images

Atmosfera je već loša na relaciji selektor Radomir Antić – Savez posle eliminacije u prvoj fazi Mundijala, bez obzira na pobedu nad Nemačkom.

Onako kako samo mi znamo "samoubili" smo se protiv Gane i Australije i takav recept preneli u kvalifikacije.

Smenili smo "čika Radomira" i doveli Vladimira Petrovića Pižona, baš pred novu blamažu.

Estonija je slavila u Beogradu 3:1 u meču koji će ostati upamćen po konstantnim zvižducima srpskom golmanu Vladimiru Stojkoviću. Na kraju je bilo i onih Srba koji su proslavili poraz.

To je bila uvertira za Đenovu i poznate nemile scene, zbog čega je Italija dobila službenim rezultatom 3:0.

Čudnim spletom okolnosti (čitaj slabom grupom) uspeli smo da se izborimo za veliku šansu da pobedom u Sloveniji izborimo baraž u kome bismo bili u povlašćenom položaju.

Nismo uspeli – Dare Vršič nas je matirao sa pola terena, Vidić je promašio penal i završio reprezenativnu karijeru.

Kao da smo već znali pre utakmice u Mariboru da ne možemo da pobedimo. Sećam se reči tada poznatog novinara, sada zaposlenog u FSS, "Estonci nam se us***i u život" (naravno ne u programu) u trenutku kada su preokrenuli u Severnoj Irskoj u finišu za pobedu 2:1, a mi remizirali 1:1 sa Italijom.

Eto – i oni su nas po lepom zapamtili...

EURO 2016.

Mislili smo, evo nas konačno na kontinentalnom šampionatu, UEFA je otvorila 24 vize za turnir.

I opet prizemljenje u, za nas, nezgodnom Jerevanu – jedva smo došli do boda u finišu i to uz odbranjen penal Stojkovića.

A onda utakmica koja je ušla u istoriju fudbala. Albanija je stigla u Beograd sa dronom i namerom da izazove provokaciju, naseli smo, izazvan je opšti haos i tuča.

Prvobitno nije bilo pobednika, ali je CAS u Lozani prelomio da su Albanci oštećeni i naknadno im dodelili službenih 3:0, koji su im bili odlučujući za plasman na EURO.

Uzalud je što smo im u Elbasanu pokazali da smo mnogo bolji, nismo bili pametniji na i van terena, posebno sa tragičnim izborom selektora Dika Advokata koji se samo četiri meseca zadržao...

Zbog kazne pola takmičenja smo bili u minusu i na kraju završili sa svega četiri boda, samo dva više od Jermenije, a 10 manje od Albanije.

EURO 2020.

Photo by Dean Mouhtaropoulos/Getty Images

Ni u ovim kvalifikacijama "nismo imali sreće".

Ukrajinci, na ču sa legendarnim Andrejom Ševčenkom, "isprašili" su nas 5:0 u Harkovu i to posle našeg remija u Lisabonu (1:1), očekivano smo preživeli Luksemburg i Litvaniju, kao i naši konkurenti, pre nego što nam je prvak Evrope odžao čas fudbala sa pola snage u Beogradu (4:2) za kraj nadanja u tom ciklusu.

Srećom, ima i taj plej-of Lige nacija preko koga ćemo tražiti plasman na EURO posle dve decenije.

U istom sosu je i rival Norveška, s tim da sigurno za dve decenije, koliko takođe nije igrala (izgubila od Jugoslavije u grupnoj fazi), nije imala ovako živopisan put.

Oslo daje istinu 26. marta.

Roterdam – Oslo

Mandatory Credit: Gary M Prior/Allsport

Od Roterdama do glavnog grada Norveške promenilo se mnogo toga, Stanković i Milošević su treneri "večitih rivala", iako su prethodno gajili karijere funkcionera, Siniša Mihajlović je već odslužio mesto selektora i već deluje kao iskusni stručnjak, takođe i Miroslav Đukić, Piksi je bio predsednik FSS i Crvene zvezde, a sada preko decenije trener...

Što se mene tiče, dobio sam i po koju sedu na kosi, valjda neću "pobeleti" do narednog gledanja Srbije na Evropskom prvenstvu.

Kako je vama protekao život za 20 godina?

Miloš Simanović (Twitter)