Rekonstrukcija 15: Od Milanovca do Čaira, gde grešimo?

Činjenica da smo se kandidovali za jednog od 13 domaćina EP 2020 konačno je učinila da dramatično stanje postane vidljivo u javnosti, pogotovo posle nedavne konferencije u Beogradu, na kojoj je javno saopšteno da za 18 meseci naši klubovi i reprezentacija neće moći da na tlu Srbije dočekuju strane ekipe, jer nemamo nijedan stadion po stadnardima UEFA.

Ako je iznošenje te teme u javnost vrlo dobro, jer bez toga se problem neće rešiti, sâm povod bi mogao da priču na pogrešan trag. Srbiji ne nedostaje nacionalni stadion, već kompletna infrastruktura, od Subotice do Vranja.

Stanje srpske sportske infrastrukture je veoma loše, ne samo kada su u pitanju stadioni, već i sve oko njih, a posebno saobraćaj. Sa jednim i po funkcionalnim aerodromom i mrežom auto-puteva svedenom na osovinu Beograd – Niš, koja se na oba kraja račva u po dva pravca, mnogi gradovi se i bez problema sa stadionima suočavaju sa ogromnim preprekama.

U nekoliko poslednjih godina širom zemlje beležimo pokušaje izgradnje i rekonstrukcije stadiona, ali učinak je u najboljem slučaju mešovit. Akcija Fudbalskog saveza sa subvencijama za reflektore je korak koji kasni dobrih 20 godina, ali je pohvalno što je neko konačno ušao u to. Čak ni ta akcija nije prošla bez problema, o čemu ćemo detaljnije u priči o Čairu.

Kada se govori o objektima, najčešće se priča zaglavi kod dva velika beogradska stadiona, kojima ćemo zato posvetiti namanje prostora. Izgrađeni pre više od pola veka, i jedan i drugi krpe se svaki put kada se standardi UEFA pojačaju, ali je došao trenutak kada su i za najosnovnije potrebe potrebne ozbiljne prepravke, a za velike ambicije, kao što je organizacija EP, moraće da se gradi od nule ili vrlo obimno rekonstruiše.

Za stadion u Humskoj dovoljno je reći da nema krov, ali je još šokantnije da za sve ovo vreme, 11 godina posle debija u Ligi šampiona, i dalje nema press salu, već se konferencije za novinare uglavnom održavaju u restoranu.

Malo dalje, u Ljutice Bogdana, press centar je u teoriji odličan, ali je toliko udaljen od svlačionica da treneri najčešće pred novinare stižu automobilom. Same svlačionice su najudaljenije od terena u evrokupovima godinama unazad (Bordo je posle gostovanja Zvezde približio svlačionice terenu).

Ovim smo samo zagrebali najupadljivije probleme dva objekta za koje odavno postoje projekti detaljne rekonstrukcije, i o kojima se toliko pisalo prethodnih godina. Ukoliko bude potrebe, u finišu serijala vratićemo se detaljnije na njih, ali u ovom trenutku više pažnje ćemo posvetiti stadionima ostalih klubova, pogotovo onima u koje je uložen poveliki novac prethodnih godina.

Gornji Milanovac – sve može kad se zna gazda

Peki032 (skyscrapercity.com)

Kada u Srbiji 2014. tražite primer dobro izgrađenog stadiona, manje-više svi povezani sa bilo kojom strukom relevantnom za procenu (arhitekte, građevinci, sportisti, sportski radnici, novinari) pokazaće ka Gornjem Milanovcu.

Stadion Metalca primer je da i kod nas nešto može da se uradi baš kako treba. Taj fudbalski klub trenutno je u Prvoj ligi Srbije, a vreme potrebno da se stadion dovede od ideje do upotrebne dozvole koštalo ih je igranja na strani (Kragujevac i Lučani) u godinama kada su bili superligaši.

Sama gradnja tekla je baš kako treba, a indikativno je da u svim pozitivnim primerima nalazimo jednu zajedničku tačku – privatni kapital. Osvrnimo se na trenutak na pozadinu cele priče o Metalcu. Radi se o klubu koji je vlasništvo istoimene fabrike koja je odavno privatizovana i kao takva posluje odlično za domaće uslove. Čovek koji ga je doveo do najvišeg ranga je Dragoljub Vukadinović, direktor fabrike i istaknuti fudbalski radnik, koji je dugo zauzimao visoka mesta u upravi FK Partizan i Fudbalskom savezu.

Iako se probio do Superlige Metalac je ostao manje popularni gradski klub od tradicionalnog favorita Milanovčana – Takova. U godinama kada su ugošćavali rivale daleko od svog grada mnogi su sumnjali da će projekat fudbalskog kluba u gradu pod Rudnikom uspeti, ali je u leto 2012. otvoren veoma kvalitetan stadion.

Starsport

Finansiran privatnim sredstvima (85 posto direktno od fabrike, 15 posto od samog kluba), koštao je ukupno 3 miliona evra, što je zaista krajnje prihvatljiva suma, posebno kada se uporedi sa uloženim i dobijenim u, recimo, Nišu, Jagodini ili Čačku. No, o tim gradovima ćemo kasnije.

Stadion u Milanovcu prima 4400 gledalaca (uz 200 VIP mesta), što je sasvim razuman kapacitet za grad te veličine, a do ovog trenutka nismo čuli nijednu ozbiljnu kritiku od gledalaca, kolega novinara ili samih sportista. Teren, tribine, krov, osvetljenje, prateći sadržaji, prostor za novinare, prostorije za igrače i službena lica, parking, do ovog trenutka svi su zadovoljni.

Ljudi iz struke, koji vrlo aktivno prate izgradnju infrastrukture u Srbiji i ostatku sveta, takođe su prilično jednoglasni da je Gornji Milanovac primer dobro odrađenog posla. Ako se u obzir uzme činjenica da je za gradnju bila zadužena domaća kompanija(Amiga, učestvovala u izgranji jedinog nekineskog stadiona na KAN 2012), razloga za zadovoljstvo još je više.

Uprkos snažnim privrednim i sportko-političkim vezama, rukovodstvo Metalca nije tražilo nikakvu pomoć od državnih i sportskih organa, osim one najosnovnije. Republika je pomogla izgradnjom isključenja sa puta, FSS kroz reflektore (što čini i sa svim ostalim klubovima u prvom i sve češće drugom rangu), a opština obezbeđujući prostor za izgradnju. Upravo ovo poslednje je jedino sporno, jer je stadion Metalca bukvalno pod uglom uglavljen između gradskog bazena i stadiona Takova (pogled na Google mapu će vam reći sve), pa su opcije bilo kakvih dodatnih radova ekstremno sužene.

Kao najmoderniji sportski objekat u državi, stadion je već pušten u pun promet kao standardni domaćin naše mlade reprezentacije u prethodnom periodu. To svojstvo on ćemoći da zadrži i u narednom periodu. Što se tiče UEFA standarda, on zadovoljava većinu, ali ne i jedan od ključnih – donja granica kapaciteta za evrokupove je 8000 mesta, zbog čega na njega ne možemo da računamo kada dođe 2015.

Čair – sve po planu

Narodne novine (2011)

Niški stadion proslavio je prošle godine pola veka postojanja, još od slavnih evropskih dana Reala sa Nišave na njemu ništa nije rađeno, a istočna tribina je van upotrebe od XX veka iz bezbednosnih razloga. Prvi projekat novog Čaira objavljen je 2004. i nije otišao dalje, ali je 2010. napravljen projekat koji su mediji tih dana upoređivali sa Stamford Bridžom.

Plan je bio veoma ambiciozan i vrlo striktan. Devet meseci za tri faze, koje obuhvataju izgradnju novog, mnogo većeg istoka, plus potpuno sređivanje severa i juga. Zatim šminkanje zapada, i borba za dodatna sredstva, koja bi dozvolila kompletnu rekonstrukciju dotadašnje glavne tribine u dogledno vreme.

Sredstva za prvu fazu su 925 miliona dinara (u tom trenutku oko 8.1 milion evra), obezbeđena iz fondova Republike, u sklopu buđenja građevinskih preduzeća širom zemlje. Za ozbiljne radove na zapadu biće potrebno oko 400 miliona dinara, tj. oko 3.5 miliona evra, što troškove preuređenja tiribina i dovođenja kapaciteta na 23.000 zaokružuje na 11.6 miliona evra. U to nisu uračunati krov i reflektori.

Datum početka radova bio je 23. mart 2011, rok za završetak prve tri faze i nalaženje novca za početak rekonstrukcije zapada bio je 274 dana (sâm kraj 2011. godine). Za četvrtu fazu, krov na svim tribinama, još uvek nema rokova, iako je na svakom renderu objavljenom prilikom predstavljanja projekta.

Premotavamo unapred, završila se 2011, sređene tribine iza gola saq novim stolicama su puštene u rad tokom 2012, za start sezone u kojoj se Radnički vratio u elitni rang, posle 11 godina odsustva. Tribine se zaista više ne raspadaju, postavljene su nove stolice, a u septembru 2012. stižu nove sijalice, koje je obezbedio FSS. Rokovi su probijeni, ali ovo je Srbija, važno je da rekonstrukcija teče.

Nidza85 (skyscrapercity.com)

Stigla je 2013, nova istočna tribina kasni već godinu i po za prvobitnim planovima kada je konačno puštena, obelodanjuju se problemi. Reflektori su u tom trenutku ozbiljan problem, stoje pola godine neiskorišćeni, jer klub i grad ne mogu da nađu sredstva za njihovo montiranje, koje mora da ide u paketu sa novom trafostanicom, jer postojeća nema kapacitet za sijalice koje su stigle. Ovaj problem otklonjen je tek u drugoj polovini godine, pa je u novu 2014. Radnički ušao kao klub koji može da igra večernje mečeve, što je mogao još u doba SFRJ.

Zbog toga što je rekonstrukcija istoka išla u prvoj fazi, projekat je predvideo da se na toj tribini nalaze VIP mesta (120) i pozicije za novinare (50). Jedan od razloga bio je držanje svih dodatnih prostorija na istoj strani, a svlačionice su već napravljene upravo na istoku. To je bilo poznato još od projekta, ali se kao problem ispostavilo u proleće 2013, kada su domaći mediji shvatili da po propisima UEFA lože i novinarska mesta moraju da budu ili na zapadnoj tribini, ili na nekoj drugoj, ali samo ako na tu tribinu ne utiče sunce. Kako je trenutno istok mnogo veći od zapada, jasno je da u ovom trenutku uslovi za dozvolu UEFA ne postoje.

Istok je završen tek 2013, svi rokovi su probijeni, ali je tribina konačno otvorena, prvi put u ovom veku. Dobar deo onoga najavljenog za prve faze je gotov, istok sada prima 6966 mesta, dve tribine iza gola ukupno 9037, zapad 2154, u zbiru je to celih 7000 mesta više nego do 2011, uz to u mnogo boljem stanju.

Sređivanje zapada, dovođenje i te tribine na nivo koji ima istočna, neće doći tako skoro, jer dodatnih 3.5 miliona evra nema. Reflektori su proradili, a stigao je i novi semafor, koji ne predstavlja veliki napredak u odnosu na stari i čak i za domaće uslove podseća na kraj prošlog veka.

Na Čairu sada može da se igra fudbal, svlačionice su u znatno boljem stanju, tribine takođe, napredak je kvantitativan i kvalitativan. Možemo li onda da budemo zadovoljni?

Apsolutno ne. Prvi problem pojavio se već kod idejnog rešenja. Iako je stadion u sklopu sportskog centra, u kojem se nalazi nekoliko objekata za različite sportove, projekat je predvideo zadržavanje atletske staze, što je u potpunom neskladu i sa tendencijama u izgradnji stadiona i sa realnim potrebama Niša.

Starsport

Zbog atletske staze bočne tribine su desetak metara udaljenije od terena, a tribine iza gola još i mnogo više. Iako sever i jug u Nišu i Kruševcu nisu značajno različiti po broju redova, dužina stadiona Radničkog je za više od 50 metara veća nego na stadionu Napretka. To značajno kvari ugođaj gledaocima, a zakrivljeni oblik povećava površinu koju stadion zauzima za isti broj sedišta. U nekoj daljoj fazi to dodatno povećava površinu krova, samim tim i troškove.

Na drugoj strani, ni atletskom klubu ne treba stadion od 18-24 hiljade mesta, nego prostor gde sportisti mogu mirno da treniraju, sa praktičnom tribinom za 2-3000 ljudi. Da paradoks bude veći, sama staza jedva da je upotrebljiva, tartan nije menjan od osamdesetih, a tokom izgradnje trpeo je dodatna oštećenja.

Tako je srpski Stamford Bridž ostao dramatično različit i u odnosu na original, na londonskom Fulam Roudu, ali i u odnosu na sopstveni projekat. Bez novog zapada stadion ne deluje harmonično, bez krova već je krenulo ubrzano propadanje pojedinih detalja, posebno je ugrožena farba.

Stadion koji je već koštao preko 8 miliona evra, koštaće bar još toliko da bude kompletiran (ako ikada bude). U ovom trenutku Čair izgleda godinama od ispunjavanja UEFA 2015 standarda.

Za naše uslove ništa novo, Nišlije to posebno dobro znaju posle drame sa halom. Kada se Srbija kandidovala za seriju rukometnih takmičenja, prijavila je novu dvoranu Konstantin Veliki. Stalni sukobi u gradskoj vlasti uslovili su da od nove hale ne bude ništa, pa su uprkos žestokim grdnjama međunarodnih organizacija morali sve da svedu na rekonstrukciju Čaira. Hala je sada u mnogo boljem stanju nego pre, ali ne u dovoljno dobrom da bismo poverovali da će za deset godina i dalje izgledati sasvim dobro.

Čačak, Užice, Jagodina...

Primeri Gornjeg Milanovca i Čaira najbolje pokazuju da opšte ubeđenje kako nam za kvalitetnu infrastrukturu nedostaje novac nije ispravno. Sa pametnim ulaganjima i mali novac dovoljan je da se posao završi brzo, glatko, precizno i da rezultat bude sasvim kvalitetan. Na stadione u Srbiji utrošeno je u prethodnih nekoliko godina skoro 30 miliona evra, a rezultati su zabrinjavajući.

Pogled na jagodinski stadion će logično rastužiti ljubitelje fudbala, jer je i u tom gradu propuštena velika prilika da se izgradi pravi fudbalski stadion. Čuvanjem ovalne staze koju je teško nazvati atletskom, jer je zemljana, stadion je zadržao ovalni oblik i nepotrebno udaljio gledaoce od terena, posebno one iza golova.

Za razliku od Čaira, gde se nekad igralo polufinale Kupa UEFA, jagodinski stadion bio je zaista bazični nižerazredni objekat pre detaljne rekonstrukcije, pa je sa te strane ulaganje od 6 miliona evra donelo ogroman napredak. Ipak, taj napredak nije doneo ispunjavanje uslova za UEFA 2015 standard.

Čačanski primer još je simptomatičniji – rekonstrukcija Stadiona kraj Morave trebalo je da traje devet meseci, baš kao i u Nišu, ali je probila sve rokove i otegla se na preko dve godine. Tužno je što je toliko vremena potrošeno na sređivanje samo jedne tribine (i ovde je to istočna), koja je dvostruko uvećana i dobila krov, i to tek u poslednja dva meseca.

Ako je to odugovlačenje tužno, teško je naći pravu reč za činjenicu da je ogromna većina sredstava (282 miliona dinara, skoro 2 i po miliona evra) otišla u izgradnju severne, korporativne tribine, na kojoj neće biti mesta za obične navijače. VIP tribina će imati preko 400 mesta, ali je uređenje odgovarajućih prostorije zaista koštalo preko svake mere.

Zapadna tribina kasni, pitanje je kojim tempom će se uopšte graditi, a na jugu, gde se trenutno nalazi travnata padina, radiće se tek nekad u budućnosti. Kada zapad bude završen, čačanski stadion imaće kapacitet od traženih 8000 mesta (2780 na istoku, 432 na severu, 4770 na zapadu) .

Rekonstrukcija užičkog stadiona počela je ranije, koštala oko 2 miliona evra, i donela je gradu na Đetinji vrlo interesantan stadion, još jedan na kojem je propuštena prilika da se izbaci atletska staza (koja ima samo 6 traka), čime bi bili rešeni mnogi problemi. Stručna javnost imala je prilične kritike na projekat, delimično zbog nedovoljno iskorišćenih potencijala na zapadu i istoku, a posebno zbog neverovatne severne tribine, koja sa zapadne ka istočnoj strani kaskadno opada sa 17 na 4 reda.

Veliki problem predstavljaju nerešeni odnosi sa vlasnicima grupe kuća na prelazu severa u istok, zbog čega je stadion na tom mestu prekinut. Ipak, suvereno najbizarniji detalj užičkog stadiona predstavlja izuzetno visoka ograda (na nekim delovima tribine i 255cm), zbog kojih se sa gotovo 1000 mesta na stadionu teren vidi loše. Problem su i pozicije za snimatelje i televizijski studio. Ipak, stadion je urađen kvalitetno, spolja vrlo dobro izgleda, i pruža prostor da se u nekoj naknadnoj rekonstrukciji otklone sadašnji nedostaci.

Novi izgled uskoro će dobiti i šabački stadion, što je odličan podsticaj za Mačvu, koja trenutno dobro stoji u svojoj grupi treće lige. Zaječar je takođe trebalo da dobije novi stadion, ali se to neće dogoditi u dogledno vreme.

Manja rekonstrukcija rađena je na subotičkom stadionu, koji ima fantastičian potencijal, ali bi moralo da se u njega ozbiljno ulaže, a na novosadskom Karađorđu konačno je sređena južnatribina, netaknuta još od Drugog svetskog rata. Ipak, i taj stadion čeka popunu rekonstrukciju i velika je šteta što je neće dočekati u stotoj godini kluba.

Stadion Napretka decenijama važi za jedan od omiljenih u Srbiji, a dobar posao obavljen je u Novom Pazaru.

Mali beogradski stadioni

Starsport

Ulazak dva beogradska kluba u Superligu prošlog leta doneo je pravi infrastrukturni šok u grad, čiji su objekti zastareli ili u raspadu. Voždovac je privukao veliku pažnju (i izvan graniuca Srbije) svojim tržnim centrom – stadionom, dok je Čukarički više primećen zbog odličnih rezultata na startu, ali se i na Banovom Brdu veoma ozbiljno gradi.

Krenimo od tog dobrog primera na Brdu. Kao i u Gornjem Milanovcu, i ovde iza akcije stoje privatni kapital i ljubav vlasnika prema fudbalu. Stadion koji je dugo bio crna rupa srpskog fudbala, zbog prekratkog, preuksog i užasnog terena i jedne gole betonske tribine, lagano se pretvara u omiljeno mesto lokalnih i neutralnih navijača.

Glavna navijačka tribina je udvostručena i dobila sedišta, a sledi i krov. VIP tribina je proširena, a plan je da se gradi i iza jednog od golova. Plan čelnika kluba je da ukupni kapacitet stadiona bude 8000 mesta, sasvim dovoljno za klupske ambicije. U nečemu su već prvi u gradu – osvetljenje na Brdu jače je nego na Marakani i znatno jače nego na JNA, što svako sa pogledom katim stadionima lako uoči.

Nekoliko brda dalje, u Zaplanjskoj ulici, nikao je sasvim sigurno najinteresantniji sportski objekat u zemlji. Podignut na krovu (tj. trećem spratu) tržnog centra stadion FK Voždovac, bio je u vreme otvaranja pravi hit, a snimak iz helikoptera oduševio je mnoge.

Nekoliko nedelja kasnije, poslenekoliko pogleda izbliza, ispostavilo se da priča i nije tako savršena. Prepravljen u odnosu na originalni projekat, stadion Voždovca ima kapacitet od 5000 mesta, prostor za novinare, VIP prostor, osvetljenje, veštačku travu, dobre uslove za konstantni rad, pri bilo kojim vremenskim uslovima.

Već pored aut-linije počinju problemi. Zidovi su na nekoliko mesta preblizu terenu i predstavljaju pretnju za igrače. Ulazi na stadion lako se zagušuju, a vozilima hitne pomoći i vatrogasne službe nije lako da se probiju do samog stadiona (za slučaj hitne potrebe situaciju dodatno komplikuju uske ulice oko stadiona).

Treći bezbednosni aspekt dobio je najviše pažnje u medijima – zbog straha za prodavnice u tržnom centru uprava voždovačkog kluba odlučila je da utakmice visokog rizika (Zvezda, Partizan, Rad, Vojvodina) ne igra na svom, eć na stadionu Obilića. Time igrači gube prednost koju im inače daje eštačka trava, no to je problem kluba, upada u oči da je bezbednost prodavnica prioritet u odnosu na bezbednost igrača i navijača.

Sa komforom gledalaca ne stoji mnogo bolje. Zbog načina na koji je konstruisan stadion, sa mnogih pozicija ne postoji pregled kompletnog terena, posebno uz bližu aut-liniju, a zid centralne lože stotinama gledalaca delimično ili potpuno zaklanja pogled ka suprotnom šesnaestercu.

Taj zid nije jedina vizuelna prepreka – krovnu konstrukciju drže stubovi raspoređeni po celoj dužini tribina, koji garantuju istezanje vrata svakom gledaocu iza petog reda, ako želi da sve vreme prati igru. Ironično, krov nije sastavljen od čvrste i kontinuirane strukture, nego od blokova ojačanog platna, Između blokova padavine nesmetano stižu do tribina i padaju na popriličan procenat gledalaca.

Na teritoriji iste opštine je i stadion Petar I Karađorđević, na kojem igra FK Rad. Građevinari, koji su ove zime prošli kroz promenu rukovodstva, već dugo nemaju mogućnost da rade bilo šta na njemu, jer je glavna tribina objekat pod zaštitom države.

Na drugoj strani Omladinski stadion je ruiniran preko svake mere, jer klub nad njimnema nikakvu nadležnost. Baš kao i Tašmajdan i hala Pionir taj stadion je vlasništvo grada, koji nije našao za shodno da reaguje ni kada su komadi tribine počeli da otpadaju. Navijači iz cele Srbije pokazali su zavidan nivo solidarnosti, pozivajući transparentima sve nadležne da obnove stadion na kojem igra OFK Beograd.

U situacijama u kojima neki od beogradskih klubova ne može da igra na svom stadionu, po pravilu se privremeno seli na Obilićev. Stadion na Vračaru je i sâm nedovršen – zamišljen tokom devedesetih kao moderni stadion sa 4 tribine, ostao je na samo dve pored obe aut-linije, ali je dovoljno dobar da posluži svrsi.

Infrastruktura je ključna tema za razvoj srpskog fudbala i detalji će se svakako provlačiti i kroz dalji tok našeg serijala. U narednoj, šesnaestoj epizodi, videćete drugu rekapitulaciju, posle bazičnog predloga sistema takmičenja iz broja 4. U njoj će vam biti predstavljen detaljan plan organizacije prva četiri ranga domaćeg fudbala. Posle toga prelazimo na opcije regionalnog i šireg organizovanja i, poučeni iskustvima iz drugih sportova, proučićemo dobre i loše strane takvog takmičenja za fudbal u Srbiji.

Napomena: stadionska infrastruktura u Srbiji i ostatku sveta najbolje se može pratiti i izučavati na forumu skyscrapercity.com, kako za domaće stadione, tako i za one širom sveta.