Debakl "Azura" – kraj ili početak?

Kao četvorostruki prvak sveta Italija je uvek svrstavana među favorite na velikim takmičenjima, zbog 14 uzastopnih nastupa na mundijalima "Azuri" su uvek smatrani "jakim“, međutim, konačno je razbijen i taj mit.

Od 2006. godine i titule u Nemačkoj, Italija je bila sve osim ozbiljnog pretendenta na titulu, osim finala EURO 2012. nijednom nije imala sastav dovoljno atraktivan da privuče pažnju poput nekih drugih selekcija, ali je uvek bila "glavna".

Međutim, višegodišnje oslanjanje na blistavu prošlost se konačno žestoko obilo o glavu "Azurima" kojima je trenutno najmanji problem što će propustiti planetarnu smotru u Rusiji narednog leta.

Italija mora da krene ispočetka, poput Nemačke pre 10-15 godina, da gradi novu fudbalsku kulutru, stvara novi stil, rađa nove fudbalske zvezde, jer u aktuelnom sastavu nema nijedne. Nema igrača koji je sposoban da jednim potezom reši meč, a danas su takvi najpotrebniji.

To je bio i ključni faktor eliminacije Italije u baražu za Mundijal u Rusiji, jer u 180 minuta žestoke i tvrde borbe "Azurima" je nedostajao upravo pojedinac koji lucidnim potezom može da razbije "vikinški" bunker.

Sterilan vezni red

Foto: Tanjug/AP Photo/Beatrice Larco

Šveđani su taktički potpuno uništili napad Italije. Svesni manjka kreativnosti u ekipi rivala, disciplivanom odbranom su prisilili "Azure" da konstantno "šetaju" loptu oko kaznenog prostora, terajući bekove da se priključuju napadu, što je dodatno desetkovalo vezni red rivala, usled čega je presušio dotok lopte do najisturenijih fudbalera.

Bez veziste koji je sposoban da kontroliše prostor između dva šesnaesterca i poveže sve linije tima sa napadom, Italijani su tokom 180 minuta bili osuđeni samo na polušanse i beskorisna ubacivanja lopte u kazneni. "Azuri" su imali znatno više šuteva od rivala, 10-8 u prvom meču, a 24-4 u drugom, ali su tek nekoliko puta konkretno ugrozili golmana Švedske. Najbliži golu je bio Stefan el Šaravi, kojem je Olsen sjajno "skinuo" snažan volej u završnici revanša.

Suspenzija Marka Veratija za revanš je dodatno degradirala kreativnost veznog reda, što selektor Ventura nije znao kako da nadoknadi, a koliko je bio očajan najbolje pokazuje situacija iz sredine drugog poluvremena u Milanu kada je planirao da uvede defanzivnog veznog Danijelea de Rosija, iako su njegovi napadači bili nemoćni.

Pokušao je da razmrda sredinu terena sa Žoržinjom, vezistom Napolija koji je jedan od najboljih dodavača u Evropi, ali on jednostavno nije mogao tako brzo da se uklopi u njemu nepoznat sistem 3-5-2. Često je bio čak i iza štopera kao zaštita od kontranapada, pe je bio potpuno neupotrebljiv u napadu.

Još veći problem od taktičkog za Italiju je bio mentalitet. "Rudarenje" i strast su krasili "Azure" tokom Antonija Kontea na mestu selektora, borba za saigrača, maksimalna žrtva na terenu su nadoknađivali česti nedostatak talenta i kreativnosti, a upravo to je nedostajalo Venturinoj selekciji koja je u odnosu na Konteovu bila na daleko nižem kvalitativnom nivou.

Daleko od toga da Italijani nisu imali igrače za atraktivan fudbal, ali manjak gladi za pobedom i trudom, te nepostojanje pravog timskog duha u svlačionici su samo dodatno degradirali nivo ovog tima.

Ventura je dobio dovoljno upozorenja tokom proteklog kvalifikacionog ciklusa s obzirom da su "Azuri" bili disfunkcionalni i nesigurni tokom skoro svakog meča pod njegovim vođstvom, poseban alarm su bili dueli sa Makedonijom, koja ima je na dva meča dala čak četiri gola, ali ga niko nije čuo. Da će sam plasman na SP biti veliki uspeh pokazao je debakl u Španiji sa 3:0 u septembru, ali Ventura opet nije uradio ništa da promeni stvari.

Glavni krivac

Foto: Getty images

U svakoj reprezentaciji, bez obzira na to ko je u timu, sve polazi od selektora, pa je tako bilo i u Italiji. Ventura je iz minuta u minut delovao sve nesigurnije i bezidejnije, pa je tako u prvom meču sa Švedskom čak "zaboravio" da napravi treću izmenu koja je možda mogla da osveži njegovu ekipu i možda čak donese poravnanje u Solni.

Iako iskusan, Ventura nije uspeo da se nametne kao vođa ove selekcije, a njegov autoritet kod igrača je dodatno slabio konstantnim žalbama na to što mu fudbaleri ne nastupaju redovno u svojim klubovima, bar u onim najzvučnijim, dok je svesno ignorisao neke koji su blistali u "manjim" timovima, a za razliku od nekih nama dobro poznatih selekcija, sam je birao sastav.

Problem sa igračima i klubovima je pre svega na FS Italije, odakle bi verovatno trebalo da krenu promene i u novoj eri "Azura", ako žele da se vrate na staze stare slave. Serija A je odavno drugi takmičarski rang u odnosu na englesku Premijer ligu, nemačku Bundesligu, a posebno na špansku LaLigu.

Osim Juventusa, ostali klubovi ne mogu na međunarodnom nivou da pariraju čak ni Francuzima, Portugalcima, Turcima, a svi svoje uspehe grade i pokušavaju da izgrade uglavnom na skupim pojačanjima iz inostranstva, pa je tako "Stara dama" do dva finala LŠ u prethodne tri sezone došla pre svega na krilima Argentinaca, Španaca, Nemaca, Brazilaca, Hrvata, Bosanca...

Jedini deo italijanskog tima koji je dobro funkcionisao u reprezentaciji bila je odbrana, koju su činili upravo fudbaleri koji su i u velikim klubovima ključni faktori (Kjelini, Bonuči, Barzalji), ali je i to problem sobzirom da su zbog godina prošlost, a nismo videli neke dostojne naslednike koji bi odmah mogli da ih odmene. Vezni red je bio sterilan, bezidejan, metiljav, što i nije čudo s obzirom da samo Marko Verati igra konstantno na LŠ nivou (PSŽ), a posebna priča je ispodprosečni napad.

Čiro Imobile jeste najbolji strelac i asistent Serije A, Simone Zaza blista u dresu Valensije, Torino traži 100 miliona evra za Andreu Belotija, ali svi ovi igrači i njihovi klubovi su, uz svo poštovanje, ipak suvi prosek. Najbolji pokazatelj njihovog nivoa je verovatno taj što ove sezone spektakularni Imobile (14 golova, 6 asistencija) nije mogao da bude ni solidna rezerva u Bundesligi (Borusija Dortmund) i LaLigi (Sevilja).

Da li bi Baloteli sprečio bruku?

Foto: Getty images

Zbog toga se vodila i sada će se još više voditi rasprava da li je Ventura bar za baraž trebalo da vrati u selekciju Marija Balotelija. Bez obzira na sve njegove bubice i posrtanja u karijeri, "Supermario" je i dalje najtalentovaniji napadač iz Italije, a to već nekoliko meseci dokazuje u dresu francuske Nice za koju je postigao 21 gol na 31 prvenstvena meča, ukupno 26 na 42 nastupa.

On postiže gol na 75 minuta što je impresivan podatak. Toliko je igrača dobilo šansu u dresu Italije od SP 2014, od kada Baloteli nije igrao, toliko njih tu šansu nije iskoristilo, suviše da bi "Azuri" i dalje pamtili loš nastup problematičnog napadača u Brazilu i njegovo kontroverzno ponašanje u klubovima.

Nije pravio probleme otkako je u Francuskoj, Baloteli je danas daleko od tog klinca, sa 27 godina i ulogom lidera u Nici sada je već dovoljno i iskusan da povuče tim kao što se očekivalo da će pre tri godine, a imao je upravo ono što je nedostajalo Venturinim izabranicima u napadu – klasu. On je igrač sposoban da jednim potezom reši meč, posebno utakmice kakva je bila ova sa Švedskom u kojoj je upravo ta lucidnost najvažniji faktor.

Sam je nebrojeno puta u medijima i na društvenim mrežama isticao želju da se vrati među "Azure", a nema sumnje da bi da je dobio tu priliku grizao i rukama i nogama da se dokaže, i to na pravi način, a upravo je to "griženje" falilo Venturinoj Italiji. Međutim, on se uzdao u Edera, Inglesea, Sansonea, Gabijadinija, Pavoletija...

Da, Baloteli će uvek biti igrač koji je sposoban i da sve upropasti u sekundi, ali fudbal je "najvažnija sporedna stvar na svetu" upravo zbog takvih "pojava", momaka koji crvene kartone, udaranja rivala glavom u grudi i "kung-fu" šutiranja navijača u glavu izbrišu jednim potezom, a Mario je imao takvih tokom karijere, poput onog udarca u gornji desni ugao protiv Nemačke na EURO 2012.

Već je osetio veliku pozornicu kao tinejdžer, bio je spreman da se na nju vrati, i to bi verovatno učinio u velikom stilu. Možda ga svlačionici na bi odmah prihvatila na najbolji način, čeka se Ventura verovatno najviše i plašio, ali je Baloteli bio neophodan ovoj ekipi, a kada bi se Imobile ili Beloti raspucali uz njegovu pomoć, a imali bi znatno više prostora u kaznenom prostoru zahvaljujući Mariju, ta ista svlačionica bi ga verovatno vrlo brzo počela obožavati. Posle svega viđenog, pitanje je da li italijanski navijači treba da žale zbog ovog debakla. Naravno da je za svakog ljubitelja fudbala propuštanje Svetskog prvenstva najgora moguća stvar, posebno za "Azure" koji su 60 godina bili redovni na mundijalima, ali je možda ovo upravo najbolja situacija koja je mogla da ih zadesi.

Već godinama je Italija bila daleko od svog očekivanog nivoa, davno je bila 2006. na kojoj je čak i današnji sastav umnogome baziran, dovoljno je samo videti koliko su se "Azuri" oslanjali na 39-godišnjeg Bufona koji je bio deo šampionske generacije iz Nemačke.

Kada su Italijani poslednji put propustili Mundijal, u "mrskoj" Švedskoj 1958, bilo im je potrebno 12 godina da se vrate u sami vrh svetskog fudbala. Ali, kada su stigli tu, u narednih 30 godina su redovno bili među favoritima.

Poraz od Švedske bi trebalo i moraju da shvate kao šamar za buđenje na svim nivoima, bez obzira koliko će to biti bolno, "Azuri" moraju da krenu sa dna, od omladinskih selekcija, ako žele da se opet bore za finala. Nemačka i Belgija su dovoljno dobar primer šta fokusiranje na klince može da donese. Katar i 2022. nisu toliko daleko kao što izgleda, jer pet godina na reprezentativnom nivou je samo jedan ciklus, a Italiji će biti potrebno znatno više za dugotrajno rešenje.

Italija mora da se oprosti sa duhovima prošlosti, mora da kaže zbogom i onim veteranima koji možda nemaju nameru da se penzionišu kao što su to u najgorem trenutku morali da učine Bufon, De Rosi, Kjelini, Barzalji.

Mora da promeni svoj mentalitet, svoj stil, kulturu igre, da se prilagodi novim fudbalskim pokretima. Moraju da kažu ćao i Bonučiju, Kandrevi, Parolu, Ederu.., svim igračima koji su već u 30-im, a možda i neki koji su na pragu njih.

Italija mora da prestane da bude Italija i postane nešto sasvim novo.

A. Kovačević

Foto: Getty images