Traka na mreži

Ne verujem da je mnogo onih koji su bili zaista našpanovani za ovako dirljiv momenat, iako je Delpo uveliko slao signale poslednjih meseci da je kraj više nego blizu.

Ali on ne bi bio to što jeste, da nije pokušao još jednom, poslednji put. Pod plavim nebom Buenos Ajresa, u koridi sa svojim bučnim gaučosima, sunarodnicima, sa kojima je u proteklih deceniju i po delio tolike tuge i radosti.

Koliko god da se nadate da ćete reći nešto smisleno, ostajete sa oglodcima reči u grlu i zgusnutim mastilom u peru. Jer opisati Del Potra i šta je on bio u ovoj neverovatnoj eri tenisa, više je nego običan zadatak.

Od svih igrača, koji su prolazili kroz novinske beležnice i čije smo mečeve gledali danima i noćima, Del Potro se izdvajao po mnogo čemu - nije bio naš, a kao da je bio naš, i svako od nas zna mnogo, mnogo onih iz Srbije koji su vatreno navijali za Diva iz Tandila.

Kako je bilo moguće ne voleti De Potra? I kako je uopšte bilo moguće da takav primeran igrač, koji je i mnogim svojim kolegama, bio pravo rame za plakanje, i neko kom su u svako doba dana i noći mogli da se ispovede, mogao da ostane bez nagrade ATP za najkorektnijeg igrača godine?

Neko će reći, to nije i tako bitno i možda su u pravu, ali Delpo je možda po tome bio i van konkurencije.

Čak i kada bi se onako južnjački temperamentno, pomalo naljutio na sudiju i tražio objašnjenje, to je bilo toliko simpatično da niste mogli da mu zamerite.

Kako da zamerite bilo šta Del Potru? Kako kada je on uvek i posle pobede i posle poraza, imao uvek pravu reč da kaže, bilo da zagrli i uteši protivnika na terenu, bilo da otvori srce novinarima na redovnim suočavanjima.

An emotional moment for everyone watching 😢 @delpotrojuan #ArgentinaOpen pic.twitter.com/eK4W6NhrQV

— Tennis TV (@TennisTV) February 9, 2022

Sećate se suza Novaka Đokovića na Olimpijskim igrama u Riju? I ko ga je tada pobedio?

Bila je to čista sportska priča, momenat koji se tako jednostavno desi, da povratnik Delpo upadne kao “koska” Novaku na startu turnira.

Ali setite se, igrali su i finale US Opena dve godine posle i tada su bile suze u očima Del Potra, posle Novakovog trijumfa.

Suze, suze su bile tako česte kada je reč o Del Potru, što zbog tuge, što zbog radosti. Ali barem smo sa njim znači na čemu smo – držao je srce otvoreno, na dlanu, na površini svog reketa.

Statistike su, u njegovom slučaju nebitne. On će i ovako imati svojstveno mesto u teniskom panteonu. Osvojio je 25 titula. Možda je taj jedan jedini grend slem, sa US Opena 2009. godine, u finalu protiv Federera, nedovoljan da opiše genijalnost i prirodni talenat koji je posedovao, ali svi koji su razumeju u tenis znaju da bi Del Potro postigao daleko, daleko više da nije tokom ogromnog dela svoje karijere vodio dvostruku bitku.

Protiv protivnika sa druge strane mreže i protiv sopostvenog tela.

I danas, ovog 9. februara 2022. godine, kada se konačno podvukla crta, ostaje da mu je telo bilo najveći protivnik u karijeri.

Prvo veliki problemi sa ručnim zglobovima, posebno levim, potom nenormalni problemi sa kolenima.

Samo od 2019. godine ih je imao četiri! Pre toga isto toliko operacija ručnih zglobova, jednom je u pitanju bio desni, tri puta levi.

Sećam se Rolan Garosa 2019. godine, trening centar “Žan Buan”, u iščekivanju dolaska Novaka Đokovića, da počne trening.

Na jednom od susednih terena, bio je on, visok poput kule, ali sa tim nesrećnim podvezom iza kolena, mrštio se, grčilo mu se lice prilikom udaraca, vrteo je glavom u razgovoru sa trenerom, ali nije odustajao.

Nedugo potom otišao je na pauzu i vratio nam se tek danas, u Buenos Ajresu, da bi odigrao svoj poslednji meč.

Delpo ni sada nije želeo da odustane, ali telo ga je prisililo da ozbiljno razmisli o svojoj budućnosti.

“Hoću da u svojoj 33. godini živim normalno kao i svi drugi, bez bola”, rekao je nedavno.

Foto: Profimedia

Sportski bogato podneblje Argentine dalo nam je, Bogu hvala, mnogo onih koje ćemo dugo pamtiti. Del Potro je u zemlji Maradone, Kempesa, Giljerma Vilasa, Klaudija Kaniđe i mnogih drugih asova, stekao posebno mesto.

“Argentina je oduvek imala velike idole u fudbalu, u nekim drugim sportovima. Ja samo radim svoj posao, želim da budem primer deci, da ih učim tome da učine napor kako bi ostvarili svoje ciljeve u životu”, rekao je jednom prilikom.

Malo njih bi ostalo sabrano i posle saznanja da je sve što je mukotrpno sticao, a zaradio je oko 27 miliona dolara u karijeri, samo od turnira, protraćio neko drugi.

Prošle godine objavljeno je da je preminuo njegov otac Danijel, koji je bio veterinar. Baš on je celog života vodio računa o finansijsma svog sina.

Huan Martin je bio šokiran kada je po smrti oca proverio račune i saznao da je Del Potro senior bio u dugu od milion dolara. Od svega, na bankovnom kontu ostalo je tek nešto oko tri miliona, i možete misliti kako se Delpo osećao kada je saznao da ogromne svote novca koji je zaradio od takmičenja, više nema!

Opet, zažmurio je na sve i oprostio ocu i jako ga je pogodila njegova smrt.

To je život, ali kada se sve sabere, to što je Delpo uradio, zaista nije malo.

Foto: Profimedia

Jer ko je još posle njega, tako mlad, sa svega 20 godina, uspeo da dođe do grend slem titule? Odgovor – niko.

Uspeo je da pobedi Rafaela Nadala i Rodžera Federera na istom grend slemu, tom US Openu 2009. godine. To je posle uspeo samo još Novak Đoković, 2011. na istom mestu.

Ne zaboravimo, on je i dalje jedini igrač koji je u finalu nekog slema uspeo da pobedi Federera, a da to nisu Novak i Rafa.

Bio je i ostao najviši teniser, osvajač grend slem trofeja. Osvojio dve olimpijske medalje, bronzu u Londonu 2012. i srebro u Riju 2016.

Deset puta je pobeđivao igrače broj jedan, četiri puta Federera, po tri puta Đokovića i Nadala. Jedino je još Endi Mari uspeo da ima sličan omer.

Obradovao je i svoje “gaučose”, doneo je Argentini 2016. prvi pehar Dejvis kupa.

Možda i ta krivilja njegovih uspona i padova na ATP listi govori o njemu najviše – 2010. bio je na četvrtom mestu, da bi 2011. pao na 485.

U 2014. se vratio opet na četvrtu poziciju da bi posle novih operacija i povreda 2016. pao na 1.045. mesto. I onda četiri godine kasnije stigao do vrhunca, mesta broj tri.

Malo je njih uspevalo tako nešto, ali i to govori o snazi Delpove volje, neviđenoj upornosti i želji da se vrati na teren posle nebrojenih muka sa povredama i operacijama. I kada se vratio, moglo je da bude samo ovako, da rasplače ceo svet, majku na tribinama, koja je prvi put došla da ga gleda zvanično, sve kojima je teniska loptica na mestu srca.

Taj strahovit servis i ubitačan forhend, i dalje će dizati prašinu na teniskim terenima, u našim snovima.

Od toga, nije bilo odbrane, bez obzira da li ste imali magiju Rodžera Federera, Novaka Đokovića ili Rafaela Nadala.

Jedini za čim žalimo je što ga nismo gledali duže, jer bi to bilo pravedno. Voleli smo da ga gledamo.

Za kraj je, onako u suzama, skinuo onu svoju prepoznatljivu traku sa glave i okačio je na mrežu.

Traku su mnogi nosili u karijeri, i Mekinro, i Borg, i Pat Keš, ali ova Delpova, ostaće nešto posebno.

Njom je svoje srce večno vezao za teniski teren.

I znam da ga je bolelo, ali to je Delpo. Ostaće uvek naš veliki, nežni div iz Tendila.