B92.net na finalu LŠ: Gvardiola je na ovom ispitu već padao

Naravno, mogli bismo tu uračunati Seltik koji je 1967. golom Stivija Čalmersa doneo nazad u Glazgov prvi i jedini trofej Kupa šampiona, ali kada govorimo isključivo o Englezima onda su na megdan "azurima" izlazili isključivo fudbaleri sa reke Mersi.

Prvi put su bili bolji od Rome 1984. godine, a već naredne poraženi od Juventusa u meču koji je ostao u senci tragedije na "Hejselu". Na sledeći se čekalo punih 20 godina, a onda smo u razmaku od samo dve dobili isto toliko kultnih duela sa Milanom i po jedan trofej na obe strane.

Dakle, u duelima engleskih i italijanskih klubova je trenutno 2:2 u finalima Lige šampiona, a ko će povesti u međusobnim okršajima odlučiće fudbaleri Mančester sitija i Intera koji se ove sezone sastaju u 68. finalu najvažnijeg klupskog takmičenja. Dva tima se do sada nisu sastajali u zvaničnim mečevima, ali jesu u dva navrata neformalno. Na početku druge decenije 21. veka, Siti je ugostio Inter u Mančesteru, a gosti su se od "Etihada" oprostili sa tri gola u mreži protivnika (0:3). Istim rezultatom, samo godinu dana kasnije na prijateljskom turniru u Dablinu, su se revanširali "građani".

Ovaj meč će za Siti biti prilika da se iskupi za propušteno u finalu od pre dve godine protiv Čelsija kada nisu uspeli da stignu do prvog trofeja Lige šampiona u svojim vitrinama. Ujedno i šansa za prvu istinsku triplu krunu nakon što su prethodno osvojili Premijer ligu i FA kup. Od engleskih timova, time može da se pohvali samo Mančester junajted koji je to uradio 1999. godine.

Za Inter, pobeda će biti najbolji način da se vrate u sam vrh evropske scene koju su praktično napustili još 2010. kada su po treći put podigli trofej za najboljeg na čitavom kontinetnu. Pre toga su slavili 1964. i 1965. godine, a ovo će im biti šesto finale. Neuspehe su doživeli pomenute 1967. i 1972. godine.

Timovi

EPA-EFE/CLAUDIO PERI

"Hajde, još jedna", uzvikivao je Erling Haland dok je grlio Ilkaja Gindoana i Bernarda Silvu na terenu "Vemblija", a posle slajvlja u finalu FA kupa protiv Junajteda.

U toj jednoj, glavna pretnja po protivnički gol biće upravo norveški napadač. Sa 194 centimetara visine i dugom, plavom kosom teško ga je promašiti. Čak i da nije upadljivog fizičkog izgleda, rezultati koj je postigao ove sezone govore sami za sebe.

Siti je pre njegovog dolaska osvojio dve titule bez špica tog kalibra, a sa Halandom se tokom većeg dela sezone činilo da će je prepustiti Arsenalu. Kritike su se gomilale, a bivši igrač Moldea, Salcburga i Dortmunda je uzvratio sa rekordnih 36 golova u Premijer ligi.

Postao je jedini igrač koji je u istoj sezoni osvojio nagradu za najboljeg i najboljeg mladog fudbalera u elitnom rangu engleskog fudbala, a brojka od 52 golova ove sezone dovoljno govori. Od toga čak 12 u 10 utakmica u Ligi šampiona, što je za četiri više od drugoplasiranog Mohameda Salaha.

Haland je predvodio sjajan niz i finiš sezone za Siti koji je u poslednjem kolu izgubio od Brentforda (u utakmici kada su već osigurali Premijer ligu i očekivala su ih dva finala), tako okončavši sjajan niz od 21 pobede i pet remija, odnosno bez poraza u čak 26 utakmica od februara.

Njegovo mesto je zacementirano u startnih 11, a ako je suditi prema mečevima protiv Junajteda u finalu i Reala u revanšu u Mančesteru – i svima ostalima.

Grafika: SofaScore

Pep Gvardiola je mnogo menjao i testirao u poslednje vreme, ali je za te dve utakmice, kada je bilo važno, izveo dve identične postave koje su oba puta dale rezultat.

Na golu je siguran Ederson, a ispred njega će ordinirati trio Akandži-Dijaš-Voker. Englezu nije strano da igra jednog od trojice štopera, iako je po prirodi bek. Često tu poziciju pokriva i u dresu nacionalnog tima, gde je konkurencija na boku mnogo veća.

Ispred njih je Gvardiolin najnoviji specijalitet, blok koji bi trebalo da čine Rodri i Džon Stouns što je upravo jedna od najvećih promena u formaciji Sitija. Stouns je prihvatio tranziciju u vezni red i pokazao da itekako može da pokrije tu pozicjiu.

"To je promenilo način na koji igramo. Najveća je promena za Džona. Od toga da je pored mene, morao je da se pomeri u sredinu i ima potpuno drugačiju ulogu u odnosu na onu koju je imao. Definitivno nam je pokazao koliko je dobar i koliko može na toj pozicji. Srećan sam zbog njega“, rekao je Ruben Dijaš.

Ispred njih su Ilkaj Gindoan i Kevin De Brujne. Nemac je na izlaznim vratima kluba u kom igra najbolji fudbal u karijeri poslednje tri godine. Ne moramo ići daleko, tek do tog finala FA kupa gde je bio strelac oba gola svoje ekipe, kojim joj je doneo trofej.

Sa njim će iza Halanda igrati ključni čovek u postavi Mančester sitija. Ukoliko je Kevinu De Brujneu dan, teško da bilo koja ekipa ima šanse protiv njegove ekipe. Kao i kolega Gindoan – što je stariji sve je bolji. Uz to, najbolji je onda kada se "lomi". Bio je dvostruki asistent u finalu FA kupa, identičan učinak imao protiv Reala u revanšu polufinala Lige šampiona, a pre toga sa dva gola i asistencijom protiv Arsenala praktično rešio pitanje šampiona u Engleskoj.

Najbolji je asistent Lige šampiona ove sezone. Prema podacima UEFA ima sedam dodavanja za gol, ali je jedno od njih, prema našem mišljenju neshvatljivo, ono kada je pogodio prečku protiv Lajpciga posle čega se lopta odbila do Halanda koji je zatresao mrežu. I sa šest je na deobi prvog mesta sa Vinisijusom iz Reala.

Grafika: SofaScore

Startnih 11 Sitija, koji nema kadrovskih problema pred ovaj meč zaokružuju Džek Griliš i Bernardo Silva. Portugalac je bio izuzetno važan za svoju ekipu u Ligi šampiona gde je golom i asistencijom u prvom meču četvrtfinala protiv Bajerna doneo Sitiju nenadoknadivu prednost pred revanš, a potom je u drugoj utakmici polufinala protiv Reala postigao dva uvodna gola.

Ako nešto krene po zlu, španskom stručnjaku na klupi ostaju Aimerik Laport, Nejtan Ake, Rijad Marez, Fil Foden, Hulijan Alvares...

Situacija sa povredama je kod Intera malo komplikovanija. Dodatne napore kako bi bili spremni za finale moralo je da uloži čak četvorica igrača te ekipe. Među njima su Milan Škrinijar Danijele Dambrozio, Henrik Mhitarijan i Hoakin Korea. Upravo poslednja dvojica ostaju pod najvećim znakom pitanja.

Mhitarijan se povredio tokom polufinala protiv Milana nakon što je postigao jedan od dva gola svog tima. Stradao je butni mišić, a prema poslednjim informacijama on se vratio u pun trenažni proces. Gotovo sigurno je da ćemo ga videti na terenu, a da li od prvog minuta ostaje da se vidi.

Grafika: SofaScore

Što se tiče Koree, njegova povreda je došla tokom finala Kupa Italije u kom je Inter slavio protiv Fiorentine i tako odbranio trofej osvojen prošle sezone. Kod njega je problem sa listom, ali takođe kao i kod Jermenina postoje navodi iz izvora bliskih klubu da se vratio treniznima i da ga možemo očekivati u klubu. Čestim izostancima Argentinca su mnogi frustrirani od kako je došao u Milan iz Lacija, pa bi to potencijalno mogla da bude i njegova poslednja utakmica.

Od onoga što nije nepoznanica, jeste ko će među stative. Problematični Andre Onana je branio mrežu Intera na svih 12 utakmica u Ligi šampiona ove sezone i uspeo da ostane nesavladan na čak osam utakmica (od toga na obe polufinalne protiv Milana). To je već sada dovoljno da bude proglašen za najboljeg golmana u ovosezonskom izdanju takmičenja, s obzirom na to da mu je prvi pratilac Ederson sa šest mečeva bez primljenog gola.

Grafika: SofaScore

Ispred njega se ređaju ostali u klasično italijanskoj 3-5-2 formaciji. Trio u odbrani bi trebalo da čine Darmian, Aćerbi i Bastoni, dok će po bokovima biti Damfris na desnoj, odnosno Dimarko na levoj strani koji je sa pet uspešnih dodavanja za gol najbolji asistent svoje ekipe i treći najbolji u čitavom takmičenju.

Triling u sredini, kao i u odbrani i stanja Škrinijara, zavisi od toga da li će Mhitarijan biti spreman da zaigra od starta. Tu su Hakan Čalhanoglu i Nikolo Barela, dok će Marcelo Brozović biti treći ukoliko za njim bude bilo potrebe.

U napadu je samo pitanje ko će biti u paru sa Lautarom Martinesom. U ovom trenutku je u velikoj prednosti Edin Džeko koji nije samo najbolji strelac Intera u ovom takmičenju sa četiri gola, već je bio strelac na oba polufinalna susreta protiv Milana. Bosanskohercegovački napadač ima i tu prednost što je bivši igrač upravo rivala u finalu. Stoga verujemo da će 37-godišnjak zavredeti mesto ispred Romelua Lukakua koji je na tri pogotka u Ligi šampiona ove sezone.

Foto: Profimedia

Na klupi bi mogao da bude Aleksandar Stanković (17), sin proslavljenog srpskog fudbalera Dejana, koji pokriva poziciju u veznom redu kao i otac. Stanković je u poslednje vreme konstantno bio na klupi ekipe Simonea Inzagija, ali i dalje čeka na debi u seniorskom fudbalu. Ove sezone je čak 11 puta bio među rezervistima seniorskog tima, od čega dva puta u Ligi šampiona. Prvo protiv Barselone tokom grupne faze, a potom i Milana u revanš meču polufinala.

Za omladince je ove sezone odigrao 25 mečeva u Primaveri i postigao tri gola uz isto toliko asistencija. Uz to i tri utakmice uz dva gola u Kupu Primavere, dok je u omladinskoj Ligi šampiona nastupio na šest od mogućih sedam mečeva. Član je reprezentacije Srbije do 18 godina za koju ima dva nastupa i jedan gol.

Put ka finalu

EPA-EFE/ADAM VAUGHAN

Za razliku od Intera, Siti se u grupnu fazu Lige šampiona plasirao kao šampion svoje zemlje. Kao takvi, birani su iz prvog šešira i završili u grupi G sa Borusijom Dortmund, Seviljom i Kopenhagenu.

Činilo se da problema za prolaz dalje neće biti, kako se očekivalo da će Sevilja nastaviti svoju tradiciju osvajanja trećeg mesta i plasiranja u nokaut fazu Ligu Evrope, dok je danski predstavnik bio autsajder. Tako je i bilo.

Siti je u prva tri meča pobedio svakog od tih rivala, ali je potom upisao dva meča bez golova na obe strane. Pred poslednje kolo su imali tri boda više od Borusije, ali znatno bolju gol razliku pa je tako očekivano da završe prvi. Da ne bi ništa prepustili slučaju savladali su Sevilju, iako im to na kraju nije bilo potrebno jer su "milioneri" izvukli samo bod u Kopenhagenu.

Prva prepreka u nokaut fazi je bio RB Lajpcig u osmini finala. Rezultatu u Nemačkoj se malo ko nadao nakon što je Joško Gvardiol doneo svom timu nerešeno, posle gola Rijada Mareza u prvom poluvremenu za vođstvo gostiju.

U revanšu je usledio potop i preispitivanje kako je iko pomislio da Lajpcig ima šanse. Haland jeste bio član Red Bul familije kada je bio u Salcburgu, ali malo je bilo sentimentalnosti kod "vikinga" koji je sa pet golova (od Sitijevih sedam) ispratio nekada sestrinski klub kući. Postao je tek treći igrač kojem je to uspelo posle Lea Mesija i Luiza Adrijana.

Grafika: SofaScore

Posle Borusije i Lajpciga, i u trećoj fazi je Sitiju glavni rival bio došao iz Bundeslige. Ovaj put je to bio najveći izazov, sada već 11. puta uzastopno šampiono Nemačke, minhenski Bajern.

Međutim, Bavarci su u slobodnom padu od 2020. godine kada su osvojili Ligu šampiona. Dominacija u Bundesligi se ne prenosi na Ligu šampiona, pa su tako bili lak "zalogaj" za Gvardiolinu četu. Posle 3:0 u Mančesteru, Siti je u revanšu preko Halanda prvi stigao do vođstva. Utešni pogodak sa “bele tačke” je postigao Kimih.

Nije tajna da je Siti imao teži put ka finalu od Intera, dovoljno je samo to što su u polufinalu izbacili Real koji je čak 14. puta osvajao ovo takmičenje – najviše u istoriji.

Pitanje je šta bi bilo da Kevin De Brujne nije doneo izjednačenje (1:1) Sitiju u Madridu nakon gola Vinisijusa. O tome ne treba trošiti reči, jer to se jeste desilo.

Time je postavljena osnova za ono što je možda i najbolja utakmica te ekipe u eri Pepa Gvardiole. Pobediti Real 4:0 u Ligi šampiona je prethodno uspeo samo Liverpul 2009. godine u osmini finala. Pre nego što je to takmičenje postalo poznato pod tim nazivom, Real je u polufinalu Kupa šampiona poražen od Milana 5:0 što je sveukupno njihov najteži poraz u okviru ove kontintentalne smotre.

Pobeda u kojoj igrači Reala nisu uspeli da povežu 3 (rečima tri) pasa u prvom poluvremenu, daje fudbalerima Sitija za pravo da budu optimistični pred finale.

"Očekuje nas težak meč i vrhunski protivnik. S tim u vezi koncentrisani smo na našu igru i tim. Veoma sam zahvalan za ono što su igrači uradili do sad, ali svako finale je potpuno drugačija utakmica. Moraćemo da shvatimo koju i kakvu utakmicu igramo. Nije lako savladati Interov odbrambeni sistem. Moraćemo da imamo odličan tempo, ali i da budemo strpljivi, jer što više vremena prolazi, to će se povećavati tenzija", rekao je Gvardiola pred finale.

Za Inter je takmičenje počelo iz trećeg šešira, odakle su birani u “grupu smrti” zajedno sa Barselonom i Bajernom.

Bavarci, koji će kasnije biti eliminisani u četvrtfinalu u duelima sa Sitijem, su u grupi, u kojoj je još bila Viktorija Plzenj, ostvarili svih šest pobeda. Tako je borba za drugo mesto odlučena u duelima Intera i Barselone.

Ti susreti su usledili jedan za drugim. Inter je kod kuće slavio golom Hakana Čalhanoglua iz daljine, dok je mnogo više uzbuđenja viđeno u revanšu.

Inter je golovima Barele i Martinesa preokrenuo prednost koju je Barselona stekla u prvom poluvremenu preko Dembelea. Međutim, prava drama je čekala finiš.

Levandovski je izjednačio u 82. minutu, Gosens doneo novu prednost Interu sedam minuta kasnije, a Poljak novo izjednačenje i konačan rezultat. Uprkos tome, Inter je praktično već tada osigurao drugo mesto.

U narednom kolu su savladali češkog predstavnika, dok je Bajern bio bolji od Barselone. U poslednjem kolu su uloge samo zamenjene, ali to nije uticalo na prolazak Intera i seobu Katalonaca u Ligu Evrope.

Grafika: SofaScore

U osmini finala ih je sačekao Porto, a u dva meča je viđen samo jedan gol. Pogodak Romelua Lukakua u prvoj utakmici je bio vredan prolaska i duela sa još jednim portugalskim predstavnikom – Benfikom.

Ponovo je Lukaku bio strelac i zajedno sa Barelom doneo odsudnu prednost nakon prvog meča u Lisabonu (0:2). U revanšu su Inzagijevi igrači imali 3:1 sve do 86. minuta, ali je došlo do opuštanja koje su gosti iskoristili i tako se remijem oprostili od Lige šampiona.

Polufinale je dočekalo i dugo očekivani derbi sa Milanom. Bio je to prvi put od 2003. godine da ta dva tima igraju u polufinalu Lige šampiona, a fudbaleri Intera su se potrudili da konačan ishod ne bude isti kao tad.

Džeko i Mhitarijan, a potom Martines u revanšu su se potrudili da ovi dueli prođu bez ikakve neizvesnosti. Tako su preko najvećeg rivala izborili svoju "vizu" za Istanbul. "Biće to veoma težak meč. Šanse nisu na našoj strani, ali to je ono što čini fudbal zanimljivim. Igramo protiv jednog od najjačih timova na svetu koji ima tim kojeg svi poznajemo. Ali, bićemo spremni. Nećemo menjati svoj prostup. Postojaće momenti tokom utakmice kada ćemo morati da budemo više napadački orijentisani i oni u kojima ćemo morati da se branimo", rekao je Inzagi pred finalni duel.

Optimističan pred taj meč je i Federiko Dimarko.

"Ne bi svako mogao da prođe grupu u kojoj su Bajern ili Barselona i normalno je da se prognoze promene. Igrali smo protiv jakih ekipa i pokazali smo kroz nastupe na terenu da zaslužujemo da budemo u finalu, a u utakmicu ulazimo uz podjednake šanse. Oni su vrlo jaki, to znamo. Međutim, Inter mora da bude Inter, moramo da uložimo sav ponos i svu snagu u to. Ako budemo igrali kako Inter treba da igra, možemo da uspemo", smatra Dimarko.

Vlasnici

Foto: Profimedia

Biće ovo prvo finale u kom će se sastati timovi čiji vlasnici nisu iz Evrope. Imali smo i Abramovičev Čelsi i Glejzerov Junajted, pa i nešto skorije Henrijev Liverpul, sve timovi koji su podizali trofej. Međutim, nikada do sada u finalima nisu igrali timovi čija su oba vlasnika van Evrope – iz Kine, odnosno Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Od kako su 2008. godine kupili Siti, ovo će biti drugi put da "građani" igraju u finalu u eri "Abu Dabi Junajted grupe", dok je "Suning" osam godina kasnije stigao u Milano i do sada nisu imali važniju utakmicu ispred sebe.

Strani vlasnici ne podrazumevaju ni proporcionalna ulaganja, što se u ovom primeru najbolje i vidi. Kina ograničava odliv novca u inostrane investicije, pa su tako i italijanskom predstavniku vezane ruke. Njihov tim vredi duplo manje od Sitijevog (1.050.000.000€ naspram 534.000.000€).

Nije da Siti ima više igrača, pa da se tu pravi razlika. Ona je identična i ukoliko pogledamo startne postave iz, recimo, revanš mečeva polufinala. Tada je Pep Gvardiola na "Etihad" protiv Reala izveo 11 igrača koji skupa vrede 700.000.000 evropskih novčanica, a Simone Inzagi na Milan poslao tim od "samo" 331 milion (za 13 manje i od gradskog rivala).

Ono što je "nerazurima" jedino važno, jeste da su oba tima sa više ili manje vrednim pojačanjima na istom – u finalu Lige šampiona. Inter je daleko pametnije poslovao pa su za pomenutu postavu kada su te igrače dovodili izdvojili 78 miliona, a Siti 634.

Kineski vlasnici su za fiskalnu godinu 2020/2021 prijavili gubitak od 285 miliona dolara, što je najviše u istoriji nekog italijanskog kluba i to u sezoni kada su osvojili Skudeto posle 11 godina čekanja. Od kolapsa ih je spasila finansijska injekcija investicionog fonda iz SAD u vrednosti od 336 miliona dolara.

Sudija i stadion

EPA-EFE/ESTELA SILVA

Kako je sve ostalo prošlo bez nekog većeg skandala, onda barem imenovanje glavnog sudije nije. Priliku da deli pravdu dobio je poljski arbitar Šimon Marčinjak, ali mu je ista počast umalo oduzeta neposredno pred veliku utakmicu.

Marčinjak je u decembru sudio i u finalu Svetskog prvenstva između Argentine i Francuske, te bi finale Lige šampiona u rasponu nešto većem od pola godine predstavljalo vrhunac karijere.

Sve umalo da upropasti njegovo prisustvo na mitingu u Katovicama krajem maja, koje je organizovala ekstremno desničarska partija "Konfederacija" poznata po svojim radikalnim stavovima koji nisu u skladu sa vrednostima za koje se zalaže UEFA.

Pokrenut je postupak u Nionu, Marčinjak se javno pokajao, a Evropska kuća mu je progledala kroz prste ovog puta.

"Nisam znao da je skup povezan sa poljskim ekstremno desničarskim pokretom. Da sam bio svestan te činjenice, kategorički bih odbio pozivnicu. Važno je razumeti da su vrednosti koje promoviše taj pokret u potpunoj suprotnosti sa mojim ličnim ubeđenjima i principima kojih se držim celog života", rekao je Marčinjak nakon što je njegovo prisustvo na skupu 29. maja privuklo pažnju javnosti.

Podsetimo, to nije bio prvi put da se neko pobunio protiv delegirana Marčinjaka za taj meč, ali jeste ekstremniji primer. Ranije tokom maja, pre ovog incidenta, navijači Napolija su smatrali da Poljak ne treba tu da bude nakon što nije dosudio penal u revanš meču četvrtfinala kada je Rafael Leao oborio Irvinga Losana u sopstvenom šesnaestercu.

Na kraju će Marčinjak zajedno sa pomoćnicima Pavelom Sokolničkijem i Tomašom Listkijevičem zauzeti mesto na "Olimpijskom stadionu Ataturk" na periferiji Istanbula koji će biti poprište ovesezonskog finala.

Foto: Profimedia

Sa kapacitetom od gotovo 75.000 (smanjen sa 80.500 kada je izgrađen 2002. godine), ovaj stadion će po drugi put ugostiti najveću utakmicu klupskog fudbala. Prvi put od kako je to učinio 2005. godine, kada je Liverpul u utakmici poznatoj pod nazivom "Čudo u Istanbulu", savladao Milan posle penala i osvojio peti "ušati" trofej u svojoj istoriji.

Utakmice na njemu igra turski nacionalni tim, kao i Karagumruk, za koji nastupa nekadašnji reprezentativac Srbije Adem Ljajić, od kako je pre tri godine ušao u elitni rang. Pored toga, tokom više od 20 godina svog postojanja je služio kao prelazni stadion tokom izgradnje/renoviranja sopstvenog timovima poput Galatasaraja, Bešiktaša, Kasimpaše i Istanbul Bašakšehira.

Logično, iz Turske nam dolazi i ovogodišnji ambasador finala. Reč je o Hamitu Altintopu, nekadašnjem igraču Reala i Bajerna između ostalih. Upravo je sa Bavarcima bio deo ekipe koja je 2010. poražena u finalu protiv Intera, te poučen tim iskustvom ne otpisuje tako lako "nerazure" kao mnogi drugi.

“Siti je odličan tim u napadu, dok je Inter solidan defanzivno. Gvardiola počinje meč sa prednošću, ali iz iskustva znam da nema favorita u finalu. Bio sam razočaran što nisam podigao trofej sa Bajernom, ali je Inter pokazao tada da je najbolji tim”, rekao je Altintop.

Što nas dovodi do sledećeg segmenta…

Najveći uspesi

Foto: Profimedia

Kao što je već negde gore rečeno, Inter je tri puta osvajao Ligu šampiona. Od toga dva puta uzastopno tokom šezdesetih, kada se to takmičenje zvalo Kup šampiona.

Prvi put 1964. godine, u sezoni koje se nešto stariji navijači Partizana rado sećaju. Njihov tim je u četvrtfinalu eliminisao upravo Inter koji je slavio u oba meča, a Vladica Kovačević je tu sezonu završio kao najbolji strelac sa sedam golova u takmičenju. Nažalost, nijedan od tih golova nije došao u duelima protiv tima iz Milana.

Na deobi prvog mesta je završio sa Ferencom Puškašem i Sandrom Macolom, potonjim protagonistima finala. U Beču su se sastali Inter i Real, tada već petostruki šampion Evrope. Ipak, barem u tom trenutku, ne i šestostrukom nakon što je Inter slavio 3:1, a dvostruki strelac je upravo bio Macola.

Inter je tako stigao do prve titule protiv ekipe čiji su napad predvodile veličije poput Alfreda Di Stefana i Puškaša, kao i jedinog čoveka koji je taj trofej dizao šest puta – kapitena Fransiska Henta.

Trofej su odbranili i naredne sezone i to protiv Benfike koja je proživljavala najsjajnije dane u klupskoj istoriji čak i gotovo 60 godina kasnije.

Tim iz Lisabona je na putu ka finalu upisao i pobedu od čak 5:1 protiv Reala, te je to najjasniji pokazatelj o kakvoj se ekipi radilo. Najveće oružje je bilo u napadu, a pored svima poznatog Euzebija tu je bio i "O Bom Gigante" Hose Augusto Tores. Njih dvojica su na kraju završili kao najbolji strelci turnira sa po devet golova.

Ništa manje podvige nije pravio ni Inter, štaviše ta sezona donekle podseća na aktuelnu. Ni tada nisu imali najbolje strelce, više se oslanjali na defanzivu i uspeli da se stave u poziciju da se bore za titulu.

Čak su uspeli i da nadoknade poraz od 3:1 u prvom meču polufinala u Liverpulu i u revanšu slave 3:0 protiv tima čija je uzdanica bio Rodžer Hant, napadač koji je jedini tri sezone uzastopno uspevao da postigne najmanje 20 ligaških golova u dresu "redsa". Rekord koji nedavno nije uspeo da izjednači Mohamed Salah ostavši na 19.

U finalu je bio dovoljan gol Žaira da Koste, nakon što je lopta prošla kroz noge golmana Koste Pereire. Za njega tu nije bio kraj nedaća, pa tako nije dočekao kraj meča zbog povrede. Benfika je ostala sa desetoricom na terenu, a među stativama se obreo štoper Germano.

Do tada neutralizovani Euzebio i Tores su se našli pred nemogućom misijom, a da tako ostane potrudio se i kapiten Intera Armani Piči na poziciji nama tako dragog, a tako zaboravljenog libera.

Proći će 45 godina pre nego što će se navijači Intera ponovo poradovati nakon osvajanja Lige šampione. Poraženi su u finalima 1967. i 1972. godine i do talične 2010. samo dva puta stizali do polufinala.

Tu na scenu stupa Žoze Murinjo, a leto pred početak te sezone u klub stižu Diego Milito, Samjuel Eto, Vesli Snajder, Lusio, Tijago Mota, Goran Pandev... Iz ove perspektive je lako diviti se tim imenima i govoriti kako nije ni čudo što su osvojili Ligu šampiona, ali istina je da im tada niko nije davao šanse pored Gvardioline Barselone.

I tu dolazimo do glavnog razloga zašto ne treba otpisati Inter pre finala. Gvardiola je već jednom padao na ovom ispitu.

Grafika: SofaScore

Dva tima su bila u grupi F, prvi meč je završen nerešeno bez golova, dok je Barselona kod kuće slavila (2:0). Inter je tek pobedom u poslednjem kolu protiv Rubina zauzeo drugo mesto ispred ruskog tima, ali to nije poenta priče.

Posle eliminisanja Čelsija i moskovskog CSKA, žreb je ponovo ukrstio Inter sa Barselonom u polufinalu. Pred gotovo 80.000 okupljenih na "Đuzepe Meaci" gore nije moglo da počne nakon gola Pedra sa vođstvo gostiju, ali su se Snajder, Maikon i Milito potrudili da se na revanš ode sa dva gola prednosti.

Kako je tada i dalje važilo pravilo gola u gostima, među "interistima" je vladala zebnja da samo jedan gol vraća Špance u život. Srećom po njih, taj gol je stigao tek u 84. minutu revanša preko Đerara Pikea, pa je Inter obezbedio mesto u finalu iako su od 28. minuta igrali sa igračem manje nakon isključenja Tijaga Mote.

Muntari umesto Snajedera, Kordoba umesto Milita, Mariga umesto Etoa i do dana današnjeg nepoznanica pozicije Kristijana Kivua – prava Murinjova poslastica.

Ni u finalu Inter nije bio favorit, ali je sa dva gola Dijega Milita srušio minhenski Bajern i stigao do trećeg pehara. O tome koliko je njihov evropski renome veći od Sitijevog, govori i to da nismo ni slovo napisali o njihova tri osvojena Kupa Uefa, dok Sitiju najveći uspeh nije ni to već jedan trofej Kupa pobednika kupova.

Siti je 1969. osvojio FA kup savladavši Lester u finalu i tako izborio učešće u kontinentalnom takmičenju naredne sezone. To je bilo njihovo drugo učešće u evropskim kupovima, nakon što su prethodne sezone eliminisani već u prvom kolu Kupa šampiona od Fenerbahčea.

U finalu su savladali poljski Gornik (2:1) koji je predvodio legendarni Vlodek Lubanski, tada stavljan u ravan (uz veliki znak pitanja opravdanosti) sa Euzebiom.

Zanimljivo je da je pomoćni trener predvodio Siti do trijumfa, zbog povrede noge koju je nedugo pre toga doživeo šef struke Majk Samerbi. Golove su postizali Nil Jan i Frensis Li, napadački duo koji imaju kultni status u Mančesteru.

To je pola veka bio najveći uspeh tima, pre finala Lige šampiona u Portu gde su poraženi od Čelsija golom Kaija Haverca. Do danas je to najveći poraz Sitija u eri Pepa Gvardiole, verovatno i čitavoj klupskoj istoriji.

Grafika: SofaScore

Utoliko je i veća prilika pred ovom generacijom igrača iz Mančestera, koji imaju priliku da ispišu istoriju tog kluba i urade ono što niko pre njih nije.

Tokom istorije je 22 različita kluba osvajalo ovo takmičenje, a ukoliko Siti uspe to će uraditi pre timova poput Arsenala (1 finale), Totenhema (1 finale), Lidsa (1 finale), Atletiko Madrida (3 finala), Valensije (2 finala), Sevilje (0 finala, 7 trofeja Lige Evrope), PSŽ-a (1 finale), Remsa (2 finala), Monaka (1 finale), Sent Etjena (1 finale), Rome (1 finale), Sampdorije (1 finale), Fiorentine (1 finale) , Borusije Mehengladbah (1 finale), Bajer Leverkuzena (1 finale), Ajntraht Frankfurta (1 finale), pa i klubova van pet najjačih u Evropi poput Klub Briža, Panatinaikosa, Malmea i Partizana od kojih svako iza sebe ima jedno neuspešno finale.

Prognoza i završna reč

Foto: Profimedia

Siti ima ulogu velikog favorita pred početak meča, ali kao što je Altintop rekao – u finalu nema favorita.

Ukoliko ne bude nepredviđenih izostanaka, zaista je teško zamisliti kako Inter može da zaustavi Engleze. Pre oni sami sebe, jer je pritisak na njihovim leđima znatno veći.

Trofej Lige šampiona je jedini koji se još uvek očekuje u eri novih vlasnika iz Emirata i jedini koji nikako da dođe. Kada je Pep Gvardiola dolazio svi su već pripisali jedan Sitiju, ali do toga nije došlo pa je i nad španskim stručnjakom još veći pritisak.

Pre dve godine su bili na istoj poziciji i u istoj ulozi, pa su sve uprskali protiv Čelsija. Ove sezone imaju izraženiju ulogu favorita, ali kako je svake godine sve teže i teže probiti led, tako se i to isponderisalo.

Nasuprot sebe će imati ekipu koja u svojim trofejima ima tri titule, iako niti jednu nije doneo neko od igrača iz aktuelnog saziva.

Ono što je sigurno, jeste da ćemo gledati dva različita stila fudbala, oprečni koliko god mogu da budu – napadački i defanzivni.

Siti je ove sezone ekipa sa najviše postignutih golova u Ligi šampiona (31), prvi po uspešnosti pasova (90,4%) i drugi po posedu iza Barselone (59,8%). U tim kategorijama je Inter na deobi šestog mesta sa Liverpulom po broju datih golova (19), tek 24. po posedu (46,4%) iza ekipa poput Dinamo Zagreba i Klub Briža i 23. po uspešnosti dodavanja (82,9%).

Naravno da postoji i druga strana medalje, pa su tako prvi po utakmicama bez primljenog gola (8), na deobi prvog mesta sa Realom po broju odbrana golmana (45) i prvi po broju povraćenih lopti (461). Drugim rečima, sve je podređeno odbrani.

"Greše svi oni koji potcenjuju Inter jer su oni tim koji je navikao da kontroliše utakmice u Italiji, a mi ćemo takođe morati da se branimo veoma dobro. Optimista sam, ali sam istovremeno svestan poteškoća koje nas očekuju i kvaliteta naših protivnika. Dobro se brane, odlični su u tranzicijama i kontranapadima", svestan je opasnosti i Gvardiola.

Na papiru, za očekivati je pobedu Sitija. Međutim, ukoliko bismo se time vodili onda bismo već sad ubeležili het-trik Halandu i pobedu službenim rezultatom "građana".

Nemamo nikakvu garanciju, jer Englezi nisu Španci, pa da slave u 22 uzastopna evropska finala u kojima su igrali. Niz koji je nedavno Sevilja produžila.

Finala Lige šampiona (ona bez Španaca u 21. veku) zato i jesu posebno mesto.

-------------------------------------

Dušan Đukanović