Od Stepinčevog zaštitnika, do bombardovanja – burna fudbalska istorija Irske i Jugoslavije

Kada je 7. decembra 2020. godine održan žreb grupa za Svetsko prvenstvo u Kataru, malo ko je verovao da Srbija ima šansu za direktan prolaz pored Portugala.

Izvor: Dušan Ðukanoviæ

Petak, 06.01.2023.

10:00

Default images

Međutim, nije manjkalo onih koji su sa uspehom predvideli debakl na istom posle velikog podviga čuvene lisabonske noći.

Da nije bilo nje, ne bi bilo ni tolikih očekivanja, gotovo identičnog onom sklonom Englezima. Irci, njihovi večiti rivali, su prišli najbliže tome da nas i za to uskrate.

Baš su „kelti“ umalo poslali Srbiju u baraž nakon remija sa „orlovima“ u Dablinu posle nesrećnog autogola Nikole Milenkovića u sam smiraj meča.

Ne baš na identičan način, ali i to je bilo dovoljno da nas podseti na još jedan sličan primer. Govorimo o 2000. godini i kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. U kvalifikacionoj grupi su ponovo Srbija, tada još Jugoslavija, i Irska. Kako to često ume, život se i ovoga puta poigrao pa su u toj grupi bili i Makedonija (tada samo to, bez prefiksa) i Hrvatska. Zanimljivo je kako se u današnje vreme pri bilo kakvom političko/ratnom konfliktu ekipe odvajaju, ali to nije bio slučaj ranije samo nekoliko godina po okončanju rata na prostoru bivše Jugoslavije.

Ako je rat između država okončan, onda je u isto tolikoj meri nastavljen na prostoru Srbije. Obračun sa kosovskim Albancima je za posledicu imao njih 1.000 koji su utečište našli baš u Irskoj, a potom su snage NATO pakta 24. marta otpočele bombardovanje naše zemlje. Samo tri meseca kasnije trebalo je da se igra revanš meč u Dablinu u okviru kvalifikacija za Evropsko prvenstvu, nakon što je SRJ u Beogradu slavila minimalnim rezultatom golom Predraga Mijatiovića. Prema programu, trebalo je da Irci početkom juna ugoste Jugoslaviju, a četiri dana kasnije Makedoniju – i tu počinju peripetije. U to vreme predsednik ostrvske zemlje je bio republikanac Berti Ahern, poznat po tome što je 2007. pokušao da uveća svoju platu gotovo desetostruko i bude plaćen više nego predsednik Sjedinjenih Američkih Država.

Bio je veliki ljubitelj fudbala (navijao za Mančester junajted i Seltik) i ragbija, te kao takav smatrao svojom dužnošću da se umeša u meč koji je trebalo da se odigra. Suvišno je govoriti kakvo je mišljenje bilo o dve države u to vreme, te Ahern nije želeo da „ukalja“ reputaciju zemlje time što će ih ugostiti.

Pola veka ranije

Napravićemo pauzu relativno rano, kako bismo pružili istorijski kontekst navedenim događajima. To nije bio prvi put da su irske glavešine pravile problem pred meč sa našom selekcijom.

Tokom pedesetih crkva je bila protiv odigravanja prijateljskog meča između Irske i Jugoslavije. Najglasniji je u protivljenju bio arhibiskup Džon Čarls Mekkvejd koji je isticao da ne treba igrati protiv „bezbožničke zemlje“. Jasna aluzija na državno uređenje na ovim prostorima te 1952.

Hladni rat je bio u jeku, a Mekkvejd, istaknuti protivnik komunizma, je uspeo kod tamošnjeg saveza da se izbori da povuku poziv tadašnjoj FNRJ. Čak je i kontaktirao određene političare, što je u to vreme bilo lako sa sveprisutnom antikomunističkom histerijom.

Nije mu bilo prvi put da se meša u sportske događaje, jer se dve decenije ranije borio da ženama na univerzitetu bude zabranjeno da se bave atletikom, a potom i hokejem jer bi „konstantni nagli pokreti mogli da dovedu do neplodnosti“. U svemu tome je dugo istrajavao i bio uspešan. Na večnu sramotu irskog naroda, Mekkvejd se izborio da meč bude otkazan, ali zasigurno je bio besan kada je tri godine kasnije zakazan novi meč između dveju zemalja. Fudbalski savez ga nije pitao za mišljenje, nakon čega je ponovo tražio otkazivanje meča.

Ovoga puta je imao i konkretan razlog – „progon“ Titovog režima nad zagrebačkim nadbiskupom Alojzijem Stepincem (iako ga je Vrhovni sud Hrvatske još 1946. godine osudio zbog saradnje sa ustašama). Na njegovoj strani je bila i čitava katolička crkva, što ne treba da čudi jer će ista 50 godina kasnije proglasiti Stepinca za svetca.

Jugoslovenski fudaleri su predstavljeni kao lutkarske igračke tiranističkog režima i čak se išlo toliko daleko da je školarcima rečeno da ne idu na meč jer bi to bio greh. Mekkvejd je pozivao na bojkot utakmice otvoreno, a naročito je zanimljivo što je to radio dok je poglavar njegove crkve bio papa Pijus XII koji je jasno isticao da politiku i sport ne treba mešati.

Vlada i njeni političari nisu znali da li da prisustvuju meču u Dablinu, ali su zato umetnici i pisci ustali protiv crkve i iz bojkota otišli na istu. Kasnije se saznalo da su to uradili iako su neki gotovo finansijski zavisili od arhibiskopa. Zanimljiv je primer i jednog radio komentatora Filipa Grina koji je odbio da prenosi utakmicu ukoliko se Mekkvejd protivi tome. Tako je nastala izreka „Reds turn Green yellow“ koja u prenesenom značenju predstavlja igru reči sa njegovim prezimenom, te da se uplašio zbog navodnih komunista. Jugoslavija je pred oko 22.000 okupljenih slavila rezultatom 4:1, a het-trik je postigao Miloš Milutinović. U selekciji Aleksandra Tirnanića je bilo mnogo velikih fudbalskih imena poput Vladimira Beare, Vujadina Boškova, Todora Veselinovića, Bernarda Vukasa i Branka Zebeca.

Važnije od toga, bio je to možda i prvi put da u toj zemlji nije pokazana slepa poslušnost crkvi, što je možda otvorilo prostor da Mejv Kajl već naredne godine postane prva žena iz Irske koja je učestvovala na Olimpijskim igrama. Doduše, ona je bila protestantkinja, te u Mekkvejdovim očima izgubljen slučaj.

Pola veka kasnije

EPA PHOTO/ANSA/ALESSANDRO BIANCHI
Fudbalerima Jugoslavije su uskraćene vize. Tačnije, Ahernova vlada je odbila da im ih izda, pravdajući se javnim mnjenjem koje je navodno bilo na strani te odluke.

Tu dolazimo do konkretnih podataka, koji ne potkrepljuju navedenu tvrdnju. Istina je da je čak 71 odsto muških ispitanika smatralo da UEFA treba da otkaže utakmicu, ali je isto tako nešto više od 60 odsto smatralo da irska vlada ne treba da se meša. Kada je reč o ženama, manjina od 39 odsto njih je smatralo da njihovo zakonodavno telo treba da zaustavi meč.

Fudbalski savez Irske nije delio mišljenje svoje vlade i smatrali su da kada bi „gledali CV o ljudskim pravima svake zemlje, njihov raspored bi bio znatno proređen“. Pomalo kontradiktorno, ali oni su i pored iznetog smatrali da meč treba otkazati, ali da to mora da učini UEFA.
Bil Klinton (levo) sa Ahernom (desno) EPA PHOTO / POOL-MAXWELL
Naposletku ih je Evropska kuća fudbala naterala da se meč odigra jer „politiku i sport ne treba mešati“, kako su isticali. Šta se desilo sa tim?

UEFA je zapretila sankcijama zbog Jugoslavije, koliko god to paradoksalno zvučalo, ukoliko meča ne bude. Konkretno, Ircima je pretilo oduzimanje bodova, igranje domaćih utakmica na neutralnom stadionu, pa čak i izbacivanje sa šampionata Evrope. Naknadno su tražili i pomoć od Evropske Unije.

Irskom savezu su vezane ruke. Njihova vlada ne želi da izda vize, a Ahern smatra nepravednim što moraju da ispaštaju zbog političkih odluka. Dok su neki navodili da „igranje sa Jugoslavijom koja sprovodi etničko čišćenje na Kosovu nije različito od utakmice sa Južnom Afrikom pogođenom aparthejdom“, drugi su zahtevali da se ne ponovi greška iz 1974. kada je Irska igrala sa Čileom „dok se još uvek krv iz pokolja nije osušila“ nakon prevrata Augusta Pinočea u kom je ubijen demokratski izabran predsednik Salvador Aljende.

Štaviše, uveravali su UEFA da njen dotadašnji princip da se politika i sport ne mešaju javno krši od strane jugoslovenskih fudbalera koji su redovni učesnici protesta i tokom utakmica šalju političke poruke za zaustavljanje bombardovanja. Čak su i sami irski fudbaleri bili protiv održavanja utakmice. Utakmica je odložena. Pet dana kasnije je okončano i bombardovanje Jugoslavije. UEFA je odlučila da ipak kazni Irsku, ali daleko od onoga čime su im pretili. Morali su da nadoknade troškove gostujućih fudbalera, kao i da uplate 50.000 franaka nekoj od švajcarskih humanitarnih organizacija.

Meč je odigran tri meseca kasnije, a na obe strane smo sreli imena koja nas vuku na nostalgiju.

Vujadin Boškov je još jednom bio protagonista meča, ovog puta kao selektor, a mesto među stativama poverio je nekadašnjem golmanu Vojvodine i Zvezde Aleksandru Kociću.

Ispred njega su se poređali Miroslav Đukić, Siniša Mihajlović, „Nemac“ Slobodan Komljenović, i bivši desni bek Partizana i kasnije brojnih italijanskih klubova Dražen Bolić.

Leđa veznom redu je držao Alber Nađ, iza Dejana Stankovića i Govedarice, a najistureniji je bio „Il Genio“ Dejan Savićević. Napad solidan, Predrag Mijatović i Savo Milošević.

U odnosu na prvi meč u Beogradu, u timi nije bilo Ivice Kralja, Vladimira Jugovića, Dragana Stojkovića, Slaviše Jokanovića i selektora Milana Živadinovića između ostalih.

Kod Iraca je Mik Mekarti morao bez Šeja Givena, Demijena Dafa i Džejsona Mekatira, ali je tim bio krcat premijerligaškim fudbalerima. Denis Irvin i Roj Kin iz Junajteda, Stiv Staunton tada defanzivac Liverpula, Kevin Kilbejn koji je kasnijr zaigrao za drugi tim Mersisajda i samo četvorica igrača imaju više nastupa od njega u dresu nacionalnog tima. Jedan od njih je mlađani Robi Kin, koji je takođe bio u ekipi. Bilo je tu i drugih veterana poput Tonija Kaskarina ili Najla Kvina koji je svojevremeno rekao da je Nemanja Matić najvažniji igrač Čelsija.
Sa prvog meèa u Beogradu EPA PHOTO EPA/SRDJAN SUKI/STF/ss/fob/bb
Jugoslavija je bolje otvorila meč sa šansama Govedarice i Komljenovića, ali je odsustvo veznog reda bilo evidentno. Savićević se nije video na tom meču, ali i da jeste teško da je mogao da spreči prelepe pogotke protivnika (niti je to njegov posao). Mrežu Kocića je u 53. minutu načeo Robi Kin volejem iz prve, ali je slavlje bilo kratkog daha.

Samo nekoliko minuta kasnije Peđa Mijatović je uputio centaršut duboko u protivnički šesnaesterac gde je spreman čekao Dejan Stanković i glavom je poslao na drugu stativu za izjednačenje.

Konačan rezultat pred oko 31.000 gledalaca na „Lensdaun Roadu“ postavio je Mark Kenedi, tada fudbaler Mančester sitija. Ostavio mu je Nađ previše prostora, ne očekujući da će uslediti šut, a upravo je to 23-godišnji fudbaler imao na umu. Lopta je ušla pod prečku za njegov najlepši gol za reprezentaciju.

Kako je pisala „Borba“ posle meča „ni dva Kocića ne bi taj šut odbranila“. Taj list je svim igračima dao „šestice“ sem Stankovića i Đukića (7), odnosno Miloševića i Savićevića (5). Najbolji igrač po njihovom izboru bio je Najl Kvin, koji je jedini zavredeo ocenu osam. Srbija je tako doživela prvi poraz u tim kvalifikacijama, ali je ipak sa prvog mesta obezbedila direktan plasman na turnir u Belgiji i Holandiji. Hrvatska i Makedonija su ostale bez Evropskog prvenstva, dok je Irska otišla u baraž nakon što su im upravo Makedonci (tačnije Goran Stavrevski) dali gol u nadoknadi vremena i tako ih ostavili bez automatskog plasmana u poslednjem meču.

Tamo je Turska prošla na golove u gostima, nakon što nije bilo pogodaka u Bursi posle 1:1 u Irskoj. Završilo se u krvi nakon što su Kevin Kilbejn i Toni Kaskarino, kojem je to bio poslednji meč za Irsku, ušli u sukob sa turskim navijačima.

Od „crvenih“ su se bojali, sa crvenim su završili.

--------------------------------

Dušan Đukanović

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 18

Pogledaj komentare

18 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: