David i sramota u Hihonu

Kada govorimo o košarci, postoje dve oprečne škole – evropska i američka. Kod prve se nepoštovanje iskazuje ukoliko ne igrate do kraja uprkos velikoj prednosti, dok se šutiranje na koš u takvim situacijama zapravo u NBA smatra iskazom nepoštovanja i često dovodi do eskalacije i sukoba.

Zašto se ne bi igralo do poslednjeg napada? Bez da posebno naglašavamo mečeve u kojima je ishod neizvestan, te se to podrazumeva. Bez toga bismo ostali uskraćeni za ono što su Makedonci davidovskim manevrom priredili u baražu za Mundijal protiv Italije. „Azuri“ su imali 32 udaraca na protivnički gol, a gosti tokom prvog poluvremena nisu imali niti jedan dodir sa loptom u protivničkom šesnaestercu.

Ni to nije bilo dovoljno, ali zato jeste gol Aleksandra Trajkovskog u drugom minutu nadoknade meča. To je bio njegov povratak na stadion "Renco Barbera" u Palermu gde je, zajedno sa sunarodnikom Ilijom Nesterovskim, igrao za istoimeni klub u periodu od 2015. do 2019. Upravo je Trajkovski postigao poslednji gol za taj tim, pre nego što je ugašen 18. oktobra 2019. te sada nešto što bi trebalo da je Palermo obitava u trećem rangu italijanskog fudbala.

EPA/CARMELO IMBESI

Italijani će ovim porazom po prvi put u svojoj istoriji propustiti dva uzastopna Svetska prvenstva, a posledično tome doživeli su i prvi poraz na domaćem terenu u kvalifikacijama za Mundijal nakon niza od 59 mečeva (48 pobeda, 11 nerešenih). Neporaženi kod kuće ostaju samo Španija (51-10-0) i Brazil (49-12-0).

Da Makedonci nisu igrali do kraja, ništa od ovoga se ne bi ostvarilo. Ne bi bilo ni čuvenih finala Lige šampiona poput onog preokreta Junajteda 1999. u nadoknadi protiv Bajerna ili istanbulske večeri kada su Benitezovi “redsi” prebrodili tri gola zaostatka protiv ekipe Milana, koja važi za jednu od najbolih svih vremena. Čak imamo i nedavni primer Crvene zvezde koja je suočena sa sigurnom eliminacijom protiv Rendžersa u osmini finala Lige Evrope nastavila da napada i naposletku stigla do pobede. Taj meč je pokazao da se vredi boriti, čak i kad je razlika nepemostiva.

Stoga ponovo pitanje – zašto se ne bi igralo do poslednjeg sudijskog zvižduka, čak i kad je sve protiv vas i svaka nada izgubljena?

Naravno da konsenzus ne podrazumeva da će ga se doslovno svaki pojedinac ili grupa pridržavati, a najneslavnije od te fele smo gledali na Svetskom prvenstvu u Španiji.

Te 1982. Alžir se po prvi put plasirao na Svetsko prvenstvo i postao peta afrička zemlja kojoj je to uspelo (poređenja radi, prvi je bio Egipat 1934. u Italiji).

Dvadeset godina ranije u mediteranskoj zemlji na severnom obodu Afrike okončan je sedam i po godina dug rat za nezavisnost protiv kolonijalističkih vlasti.

Foto: Profimedia

Francuska je još 1848. integrisala Alžir ne kao koloniju u klasičnom smislu, već kao neraskidivi deo francuske teritorije. To je otežalo situaciju u toj zemlji u kojoj je nastupio priliv evropskog stanovništva za koje su bili rezervisani bolji životni uslovi u odnosu na Arape i Berbere. Na kraju je eksaliralo, kao što je i moralo, pod egidom Fronta za nacionalno oslobođenje.

Nekoliko masakara i toliko godina kasnije u kojima su poginuli milioni ili stotine hiljada (podaci variraju u zavisnosti od koje strane dolaze), Alžirci su svoju nezavisnost dobili, paradoksalno, demokratskim sredstvom – referendumom. I to drugim, nakon što prvi, iako je nezavisnost izglasana, nije naišao na saglasnost u vrhu francuske vojske i tamošnjih doseljenika.

Alžirci su dobili nezavisnost, ali to nije poslednji put da će im se jedna kolonijalna sila naći na putu. Sada je bio red da deca revolucionara imaju tu slobodu da ugled zemlje brane u nečemu daleko bezazlenijem, što sport svakako jeste.

Žreb je odlučio da će fudbaleri ove afričke države u grupi 2 Mundijala u Španiji igrati sa Zapadnom Nemačkom, Austrijom i Čileom.

Mlađi će se sećati kultnog gola Sifivea Šabalale sa otvaranja Svetskog prvenstva 2010. u Južnoj Africi. Prošlo je, a nestvarno zvuči, 12 godina od tada. Ipak, daleko od toga da Afrika nije imala svoje heroje na planetarnoj smotri pre njega. Jedni od njih su bili upravo i Alžirci koji su na otvaranju napravili jedno od najvećih iznenađenja u istoriji savladavši Zapadnu Nemačku rezultatom 2:1. Pre meča, Nemci kao da su zaboravili muke koje su imali samo četiri godine ranije protiv Tunisa (0:0), koji je postao prva afrička selekcija koja je slavila na Svetskom prvenstvu.

Neke od izjava nemačkih igrača pred susret bile su da će “sedmi gol posvetiti ženama, a osmi psima”, dok su drugi izjavili da će meč odigrati sa cigaretom među zubima. Njihov selektor Jup Derval je išao toliko daleko da igračima nije pokazivao snimke Alžiraca, jer je mislio da bi mu se smejali i najavio da će kupiti kartu za prvi voz nazad za Nemačku ukoliko izgube.

Kartu nije kupio, s obzirom na to da je ostao do kraja Mundijala i na selektorskoj klupi proveo još dve godine. Da je odradio pripremu kako je trebalo, shvatio bi da naspram sebe ima ekipu koja je u kvalifikacijama eliminisala Nigeriju, a u pripremama za turnir slavila protiv Irske, Real Madrida i Benfike. Neki od njih su godinama igrali zajedno, s obzirom na to da je tamošnji zakon zabranjivao napuštanje zemlje pre 28 godine života.

Foto: Profimedia

Nekadašnji fudbaler Porta Rabah Mađer je doveo Alžirce u vođstvo. Isti fudbaler će pet godina kasnije u finalu Kupa evropskih šampiona protiv Bajerna postići čuveni gol petom. Izjednačio je Karl Hajnc Rumenige, ali je potom jedan od najboljih alžirskih igrača svih vremena Lahdar Belumi vratio prednost svojoj selekciji i postavio konačan rezultat. Belumi je zbog toga kasnije dobio dozvolu alžirske vlade da pređe u Italiju, ali je taj transfer propao.

Oba gola su postignuta u razmaku od minuta i to na sličan način sa peterca nakon ubačene lopte po zemlji sa strane. Alžirci su postali prva afrička ili arapska reprezentacija koja je na Svetskom prvenstvu slavila protiv Evropljana. Stadion u Hihonu “El Molinjon” Alžirci nikada neće zaboraviti, ali nakon pobede protiv Zapadne Nemačke zasigurno su mislili da će to biti samo po dobrom. Neiskustvo se pokazalo kada je u narednoj utakmici usledio poraz od Austrije (2:0) čiji je selector Georg Šmidt bio na oprezu i analizirao tu selekciju još od Kupa afričkih nacija koji je prethodio. Potom je ostvarena pobeda nad Čileom (3:2) dan pre nego što će Nemci i Austrijanci odigrati odlučujući meč.

Računica je bila sledeća. Pobeda je tada donosila dva boda i svaka Zapadne Nemačke sa golom ili dva prednosti dalje vodi njih i komšije. Pobeda od tri gola razlike bi dalje odvela Alžir, ali samo u slučaju da Austrijanci ne daju najmanje dva gola. Svaka pobeda od četiri i više gola razlike značila bi eliminaciju za Austrijance, dok je ista sudbina čekala Nemce ukoliko bude nerešeno ili izgube.

Ko je imao najveći kvalitet, to je nesporno. Nemci su bili aktuelni evropski šampioni sa dvojicom ponajboljih igrača na svetu u vidu Rumenigea i Brajtnera. U Španiju su se kvalifikovali nakon svih osam pobeda u kvalifikacijama, uključujući dve protiv Austrije.

Dve selekcije su četiri godine pre toga odigrali jedan od najboljih utakmica na Svetskom prvenstvu u Argentini. Meč je poznat pod nazivom “Čudo u Kordobi” kada su Austrijanci, predvođeni “Zlatnom kopačkom” Evrope baš te godine Hansom Kranklom, slavili protiv tada aktuelnih šampiona sveta (3:2) i prekinuli post od 47 godina bez pobede protiv bilo koje od dve Nemačke. Stoga su očekivanja od ovog meča bila velika. Nemci su već nakon 10 minuta poveli preko godinu kasnije šampiona Evrope sa Hamburgom Horsta Hrubeša. Čak je i taj gol gotovo slučajno postignut, ali je svakako bilo bolje od onoga što se odigravalo do kraja. Pasovi u nedogled bez pritiska protivničke strane dok se ne pređe na njihovu polovinu. Do poluvremena i nekako, ali nakon pauze negledljivo.

Podaci “Opte” govore da su tokom drugog poluvremena viđena samo tri udarca, od kojih nijedan nije išao u okvir gola. To i nekako da sažvađemo i okarakterišemo susret kao “tvrd”. Međutim, procenti uspešnih dodavanja na sopstvenoj polovini su ti koji nam daju pravu sliku – 99 odsto za Austriju i 98 odsto za Zapadnu Nemačku. Prvi povici su se sa tribina čuli kada je Rumenige, strelac četiri gola na prva dva susreta, oko 50. minuta poslao dugu loptu nazad na svoju polovinu. Do kraja je to eskaliralo u sveopšte nezadovoljstvo. Egzaltirani navijači Alžira su mahali novčanicama i palili ih insinuirajući da je meč namešten, dok su domaći Španci imali jedinstvene poruke za obe strane: “Napolje!” i “Pustite ih nek‘ se poljube!”. Štaviše, jedan od nemačkih navijača je na tribinama zapalio nacionalnu zastavu. Nepotrebno, ali ilustruje ogorčenost prisutnih.

Austrijski TV komentator je u jednom trenutku odbio da nastavi sa komentarisanjem ovog meča, dok njegov nemački kolega nije mogao da opravda makijavelistički nastup njegove reprezentacije, usput reakvši da viđeno na terenu nema veze sa fudbalom. Drugi su pozvali gledaoce da isključe svoje televizore.

Foto: Profimedia

Tokom samog susreta suparnički igrači su viđeni kako u zagrljaju razgovaraju o nečemu. Kasnije se nagoveštavalo da su dogovarali da aktuelni rezultat ostane na snazi, ali su oni umešani to oduvek negirali. Da stvar bude gora, Austrijanci su pre ovog meča bili prvi, ali su nakon poraza tu poziciju izgubili.

Kazna ih je stigla u drugoj grupi koja je tada igrana umesto četvrtfinala. Oni su ispali, a Nemci su stigli sve do finala gde je bolja bila Italija. Njihovo polufinale sa Francuskom je obeležio start golmana Haralda Šumahera nad Patrikom Batisonom, nakon kog je nekadašnji defanzivac Bordoa ostao bez dva zuba. Popularni Toni je nakon tog incidenta izjavio da među fudbalerima nema saosećanja i da će platiti popravku Batisonu. Pred finale sa “azurima” selektor Derval je izjavio kako Rumenige nije spreman za taj meč i da će biti na klupi. Sledeći je intervjuisan upravo nekadašnji fudbaler Bajerna i Intera koji je rekao da će početi od prvog minuta. Pogađate, našao se u stratnih 11 “pancera”. Derval je kapitena iskoristio i kako bi opravdao meč sa Austrijom, izjavivši da zbog njegove rovitosti nisu igrali punim intezitetom.

Alžirski predstavnici su uložili protest nakon meča u Hihonu, čak tražili kaznu za škotskog arbirta Boba Valentajna zbog toga što nije prekinuo meč. Rezultat sastanka sa čelnicima FIFA koji je trajao tri i po sata je bio takav da rezultat ne može da se poništi. Ujedno su odbačeni i svi navodi o potencijalnom nameštanju. Doneta je odluka, kao posledica ovog i nekih mečeva na Mundijalu u Argentini 1978, da se poslednji susreti u grupnoj fazi od tada igraju u isto vreme.

Važno je napomenuti da je predsednik Fudbalskog saveza Nemačke u to vreme bio Herman Nojberger, potpredsednik FIFA.

Nemce je po povratku u hotel dočekala baražna vatra jajima okupljenih navijača, na šta su oni odgovorili vodenim balonima. Niko nije želeo da prizna krivicu, tek poneki blagi istup koji bi nagovestio da se na terenu dogodilo nešto što dve takve ponosne zemlje ne bi smele sebi da dozvole. Derval je istakao da su samo želeli da prođu, dok je mlađani Lotar Mateus izjavio da je prolaz sve što se računa. Čak je i ime potonjeg trenera Partizana obeleženo ovim susretom, čiji je akter bio kada je u 66. minutu zamenio rovitog Rumenigea.

Foto: Profimedia

Najgori nastup je imao predstavnik austrijske delegacije koji je izjavio da “ako 10 hiljada sinova pustinje žele da izazovu skandal na stadionu zbog toga, to samo pokazuje da imaju premalo škole”. Nije se tu zaustavio, pa je dodao da “su neki šeici izašli iz oaze i dozvoljeno im je da okuse vazduh Svetskog prvenstva nakon 300 godina, pa smatraju da zavređuju da otvore gubicu.”

Skromni Alžirci su se povukli, zadovoljni činjenicom da je na njihov račun napravljena makar promena koja će omogućiti da se nešto poput toga ne ponovi. Štampa nije imala isti pristup. Kako često biva, svi vole da budu na strani autsajdera. Ipak, naslov “Sram vas bilo” u nemačkim medijima je sigurno iznenadio nemačke reprezentativce. Lokalni list u Španiji je otišao toliko daleko da je izveštaj sa ovog meča svrstao u hroniku. Nemce je verovatno više od toga bolela izjava nekadašnjeg reprezentativca Vilija Šulca, koji ih je okarakterisao kao “gangstere”.

Ozloglašeni susret Austrije i Nemačke je u javnosti dobio razna imena. Bilo je tu i nekih verovatno neprimerenih poput “Pakt o nenapadanju u Hihonu” ili “Anšlusa”, ali onaj koji se najviše zadržao je “Sramota u Hihonu”, što je ovaj meč u biti i bio. Nikada nije utvrđeno da li je postojao dogovor između dve strane pre ovog susreta, kamoli razmena novca. Pre će biti da su toliko slični da su u isti mah shvatili da rizikuju sopstvenu eliminaciju ako napadnu drugu stranu. Malo to znači “pustinjskim lisicama”, koje su izvukle deblju stranu.

Igrali su na najvećoj smotri i četiri godine kasnije, a potom su čekali do 2010. i povratka Svetskog prvenstva na afrički kontinent. Najveći uspeh su ostvarili 2014. u Brazilu kada su se plasirali među 16 najboljih ekipa, ali tu ih je savladao potonji šampion i stari dužnik – Nemačka i to identičnim rezultatom (2:1). Ono što ostaje jeste večna mrlja na reveru svih onih koji su na pomenutom meču u Hihonu nastupili.

Nemački filozof Imanuel Kant je tokom života istakao da ga sve većim divljenjem i strahopoštovanjem ispunjavaju dve stvari što ih više promišlja – zvezdano nebo iznad njega i moralni zakon u njemu.

Nadam se da je nebo iznad Berlina i Beča puno zvezda. Od "Čuda u Kordobi" do "Sramote u Hihonu". Ostalo vam na čast.

Dušan Đukanović