L'architetto

Sâm naslov, odnosno njegov nadimak – dovoljno govori o njemu samom.

Nemanja Đorđević
Podeli
Getty Images
Getty Images

Iako je samo jedan od nekoliko, ovaj ga možda i najbolje opisuje jer savršeno oslikava njegov odnos prema lopti. Oduvek, još iz vremena kada je bio samo dečak iz italijanske provincije, taj odnos bio je idealan. Nekako prirodan.

Harmoničan. Savršen. Romantičan.

Do te mere da se može reći da je ljubav na prvi pogled bila u pitanju. A, za razliku od velikog broja velikih ljubavi ova je imala srećan kraj, iako bismo svi mi želeli da potraje barem još malo...

Bilo je u fudbalskoj istoriji velikih majstora, takvih koji su sa loptom mogli apsolutno sve – toliko da ni oni sami nisu bili svesni koliku ’moć’ poseduju. Jedni su TO radili driblinzima, dižući na noge desetine, nekada i stotine hiljada ljudi, a drugi – mogućnošću da gore spomenutom loptom pogode tačno ono što su zamislili.

YTSS
YTSS

Naš poslednji junak, još jedan u nizu koga ispraćamo u društvo penzionera, član je ovog drugog, odabranog društva.

Fudbalu ga je učio Roberto Bađo, milanski Inter nije uspeo da mu pronađe ’kvaku’, ali jeste Karlo Macone. Na kraju, on je odlučio da posluša Karla Ančelotija da samo promeni svlačionicu na Đuzepe Meaci i počne čuveni stadion da smatra San Sirom.

Osvojio je gotovo sve, važi za jednog od najboljih igrača na svojoj pozicji u istoriji i čoveka čija se igra, ali i sama pojava, opisuje unikatnom. Po umeću na terenu, na ’njegovoj’ poziciji, malo njih mu je ravno, dok ih je van njega još manje.

Čoveka koji je samo nekoliko sati pre finala Svetskog prvenstva igrao ’Sony Playstation’, po njemu – najbolji izum čovečanstva posle točka. Bio je toliko dobar da je jedan saigrač želeo da promeni profesiju zbog njega, shvativši da možda i nije baš za fudbal, ali i toliko samokritičan da je zbog jednog poraza želeo da prestane da se bavi onim za šta je bio preodređen – Andre Pirlo.

"Jedan od delova mog posla bio je da naučim kako da zavolim zagrevanja pred meč – nešto što sam mrzeo svakim delom svog bića. Zaista mi se gadi. To nije ništa drugo nego vid masturbacije za kondicione trenere, njihov vid zadovoljstva na račun igrača" -- Andrea Pirlo

Njegova priča počela je 19. maja 1979. godine u seocu Flero, na samom severu Italije, u pokrajini zvanoj Breša. Samo tri godine kasnije njegov otac Luiđi osnovao je kompaniju za trgovinu teškim metalima, i već tada sinu dao deo akcija kako bi posao u bližoj budućnosti načinio porodičnim.

Da je rođen za fudbal bilo je jasno i prolaznicima koji su leta 1983. odmarali u Toskani, gde je tek četvorogodišnji, sićušni Andrea igrao fudbal na plaži sa starijim bratom Ivanom i njegovim drugovima.

Igrao je fudbal na pesku sa Ivanom i njegovim drugovima, koji su bili stariji od njega nešto više od dve godine. Ljudi koji su prolazili, zastajali su kako bi gledali šta izvodi sa loptom – ’Taj klinac je fantastičan’. Mislio je samo na fudbal. Bio je miran, tihi dečak, ali ne introvertan. Nikada nije bio deo lošeg društva, velikim delom i zbog toga jer je veći deo dana provodio igrajući se sa bratom, sve do večere. Oduvek je postojalo rivalstvo između njih dvojice, ali nikada ljubomora“, otkriva majka Lidija.

Ipak, oba Luiđijeva naslednika imala su druge planove, ne želeći da život grade preko očevog bogatsva. Prema rečima prvog trenera najmlađeg člana porodice Pirlo, koji se o njemu starao u lokalnom klubu Voluntasu, oduvek je bio drugačiji od ostalih – ističući njegov karakter u prvi plan.

Ja sam ih 1992. godine odveo na turnir za igrače do 15 godina u danskom Hjeringu. Ogroman turnir, takozvani ’Dana Kup’, na kome nastupa preko 25.000 dečaka iz svih krajeva sveta. Sećam se kao da je juče bilo...“, počeo je priču Roberto Kleriči za magazin “FourFourTwo“.

Andrea je u tom trenutku imao 13 godina i svega tridesetak kilograma, ali ga to nije sprečilo da igra sa dve godine starijim momcima i da im ubrzo postane i kapiten.

Ulazi u autobus i odmah s vrata – ’Ovo nije školski izlet! Došli smo ovde da pobedimo, tako da pazite šta radite’. Čula se samo muva koja proleće (smeh). Stigli smo do polufinala, Andrea je igrao neverovatno, a onda su usledili penali, nešto u čemu sam im često ogranizovao turnire na treninzima. Kad promašiš – ideš pod tuš. Ne moram da vam kažem ko je uvek poslednji ostajao?“, kaže gospodin Kleriči, koji se i dalje redovno viđa sa nekadašnjim učenikom, i zatim nastavlja u dahu:

Stavio je loptu ispod ruke, namestio je na tačku, zaleteo se, usporio, pa je zasekao i samo podigao – umalo nismo umrli. Ali, eto vam, oduvek je takav, uvek ima isti izraz lica. Svestan onoga što može. Ponekad se toliko oslanjao samo na svoju mogućnost pâsa da sam morao da ga nalupam po dupetu, za njegovo dobro naravno“.

Tanjug/AP
Tanjug/AP

Kada me je Andrea pozvao i rekao mi da će nam se pridužiti, prvo što sam pomislio bilo je – ’Bog postoji"-- Đanluiđi Bufon

Došlo je vreme da pređe u profesionalce, pošto je posle turnira u Danskoj bilo jasno da je odavno prerastao i starije od sebe, a kamoli vršnjake, da bi ga prvi primetio Čezare Prandeli – tadašnji trener u mlađim kategorijama Atalante.

Ostavio me je bez teksta. Nikada nisam video ništa slično. Imao sam utisak da su svi, koji su posmatrali taj meč, gledali samo i isključivo njega, misleći isto što i ja. Ovo je to – on je novi talenat italijanskog fudbala“, rekao je Prandeli pre nekoliko godina.

Pored toga što je već kao dečak umeo bez greške da ’čita’ igru, iako je oduvek bio sitan, ono što se samo po sebi isticalo jeste njegova mogućnost da u svakom trenutku pronađe idealni pâs. Rano je i počeo da izvodi kornere, odnosno prekide, a ukućani kažu da je poput našeg Siniše Mihajlovića imao običaj da vežba u dvorištvu – gađajući razne predmete.

E, sad, problem je bio u tome što je Voluntas filijala Breše, a ekipa iz Bergama njen najveći rival. Kako bi izbegao ’diplomatski incident’, predsednik Atalante Antonio Perkazi odlučio je da obustavi ceo posao “kako bi dečak mogao da nastavi pravilno da se razvija“.

Međutim, to nije bio kraj, bio je u stvari tek početak. Andrea je na kraju postao novi igrač tima sa stadiona ’Mario Rigamonti’, ali je nedugo zatim verovatno poželeo da je ipak prihvatio ponudu velikog rivala.

Zbog cele halabuke koja se digla oko njega, novi saigrači u omladincima Breše nisu ga dočekali na pravi način, ljubomorni – nisu želeli da mu dodaju loptu, dok su se tokom mečeva mogli čuti povici roditelja druge dece – ’Šta si umislio, da si Maradona!?’.

Pirlo je reagovao kao svaki klinac, briznuo je u plač jer nije znao kako da se bori s nečim za šta nije kriv. Istovremeno, otac Luiđi bio je smožden, nije mogao da podnese ono kroz šta mu je sin prolazio, pa je, pošto je nekako uspeo da izađe sa stadiona, u narednih nekoliko godina retko gledao Andreu kako igra.

Još od malih nogu sam znao da sam bolji od ostalih, a upravo iz tog razloga su im ’jezici visili’. Svi su pričali samo o meni, iskren da budem i previše, a i nisu uvek bile lepe stvari. Samo sam verovao u sebe i svoj talenat, nisam se obazirao. Ljubomorni ljudi to i ne zaslužuju“, napisao je Pirlo u autobiografiji ’I think, therefore, I play’ (Mislim, dakle, i igram).

EPA PHOTO ANSA/LUCA TURI
EPA PHOTO ANSA/LUCA TURI

"Dodati loptu Andrei Pirlu isto je što i staviti je u sef" -- Zbignjev Bonjek

Na jednom treningu, posle dobrih nastupa na prijateljskim mečevima protiv Crvene zvezde i Steaue iz Bukurešta, zapao je za oko i treneru prvog tima Mirčei Lučeskuu, koji ga je načinio jednim od najmlađih debitanata u istoriji Kalča.

Ipak, Rumun ga posle tog meča više nije uvodio u igru, da bi narednu sezonu ponovo proveo među vršnjacima sa kojima osvaja prestižni turnir u Viljaređu. U sezoni 1996/97 napokon je uspeo da se izbori da bude startna ’desetka’ ekipe, predvodivši Brešu do titule u Seriji B i povratka u društvo najboljih.

Mi nikada nećemo imati novca da kupimo igrača kao što je on. On će biti naš simbol. Zadržaću ga koliko god budem mogao, dokle god budemo ostali u Seriji A“, rekao je Đino Karioni, predsednik Breše, ali mu okolnosti nikako nisu išle na ruku.

Lučesku je u međuvremenu preuzeo Inter, Breša se ekspresno vratila u drugu ligu, a jedna od prvih kupovina bio je upravo Andrea Pirlo. Mirčea ponovo nije uspeo da ga uklopi, konkurencija je takođe bila velika na njegovoj poziciji, dok su vodeći ljudi kluba bili nezadovoljni njegovom brzinom, fizičkom inferiornošću i manjkom agilnosti na terenu.

Dva puta je slat na pozajmice, najpre u Ređinu, a potom i u njegovu Brešu. Osim što je u njoj naučio prve korake i pomogao joj da se vrati u Seriju A, ona je bila ključna za njegov konačni, svetski uspeh.

Drugi deo sezone 2000/01 proveo je na terenu koji je najbolje poznavao, a namestilo se tako da mu saigrač i kapiten bude čovek kome se divio od ranog detinjstva – veliki Roberto Bađo. Kako je i sam više puta naglašavao, igranje sa Robertom i njegovi saveti bili su presudni za njegov dalji igrački razvoj.

Isto tako, možda i važniji bio je potez čuvenog Karla Maconea, koji je, ispostaviće se, uspeo da uradi ono što mnogi pre njega nisu – odlučio je da Andreu prebaci na poziciju zadnjeg veznog i dodeli mu ulogu plejmejkera (deep lying playmaker), kada i kreće procvat jednog od najboljh igrača koje je Italija ikada imala.

Bio je u pravu Kleriči kada je rekao da se Pirlo previše oslanjao na svoj pâs, ali kako i ne bi kada je bio u stanju da iz kolena pogodi bilo koga ili bilo šta na terenu?

Getty Images
Getty Images

"Kada bi igrao kao 'trekvarista' (desetka), manjak prostora neutralisao bi njegov tehnički kvalitet. Ali, kao kreator sa pozicije zadnjeg veznog – terao je loptu da peva. Iako je bio veoma mlad, odavao je utisak nekoga ko zna šta želi" -- Karlo Macone

Ni odlične partije u Ređini, a pogotovo Breši nisu mu donele željeno mesto startera, a ni konkurencija mu nije išla na ruku – od našeg Vladimira Jugovića, preko Klarensa Sejdorfa, Alvara Rekobe... Manjak fudbala u dresu Intera nadoknađivao je u mlađim kategorijama nacionalnog tima, što ga je i zadržalo na nivou na kom je bio i gotovo dve decenije kasnije.

Sa kapitenskom trakom predvodio je sjajnu generaciju (Đenaro Gatuzo, Roberto Baronio, Simone Perota, Kristijan Abijati) do trofeja na prvenstvu za igrače do 21 godine 2000. u Slovačkoj, zablistavši u velikom finalu protiv Češke Republike sa dva pogotka (2:1), od kojih je drugi bio u 81. minutu za trijumf.

Turnir je završio sa pet golova i zvanjem najboljeg igrača turnira, pre nego što je sledećeg leta napokon naplatio sve ono za šta je do tada radio, i što je postigao. Poslovi između ’rosonera’ i ’nerazura’ nisu ništa čudno, odnosno sam podatak da se veliki broj igrača obreo u obe svlačionice, prelaskom dirketno u redove velikog rivala.

U njegovom slučaju, Inter je dobio nešto više od 17.000.000 evra i belgijanca rođenog u Hrvatskoj Dražena Brničića, vezistu koji je imao i više nego prosečnu karijeru. Bilo kako bilo, Karlo Ančeloti dobio je igrača koga je potajno posmatrao i, kao i kolega mu Macone, tačno znao gde će i šta će sa Andreom.

Getty Images
Getty Images

I Fatih Terim, koji je započeo spomenutu sezonu na klupi, koristio je Pirla na mestu odmah iznad centralnih defanzivaca, ali je potpuno poverenje i slobodu dobio dolaskom Don Karla nekoliko meseci kasnije.

I tako, iza sebe je imao Paola Maldinija i Alesandra Nestu, pored velikog druga i neverovatnog borca Đenara Gatuza, a ispred ponovo Sejdorfa, Rivalda, Rui Koštu i, recimo, Kaku. Nije mu dugo bilo potrebno da se navikne na novo okruženje, okružen majstorima počeo je da radi ono što najbolje ume – da diriguje i crta.

Već u drugoj sezoni predvodio je Kalčo u četiri kategorije – odigrani pasovi (2.589), lopta u posedu (123 časa i 39 minuta), tačna dodavanja (2.093), stvorene gol šanse (661), beležeči prosečno 90 pasova za isto toliko minuta.

Pazite, kada je on u pitanju nije sve u suvom kvalitetu jer je on životinja koja je bila u stanju da pokrije reon od 1.000 metara. Upravo zbog tog atletskog kvaliteta je i mogao da igra ovoliko dugo. On je bio jedan od onih igrača koji su trčali i trčali i trčali... Igrao sam dvadeset godina sa njima i, svaki put kada je bilo teško, samo mu dodam loptu. Osećao sam se spokojno kada znam da je on pored mene. Znao sam šta je moj, a šta njegov posao. Tako da, daleko više je on pomogao meni, nego ja njemu", kaže Gatuzo.

Getty Images
Getty Images

Naš Siniša Mihajlović deli prvo mesto na večnoj listi po broju golova iz slobodnih udaraca u Seriji A. I Pirlo i on pogađali su 'preko zida' po 28 puta.

Bio je jedan od vođa jedne od najboljih ekipa u novijoj fudbalskoj istoriji, s kojom je za samo tri sezone stigao do Skudeta, Lige šampiona i Kupa Italije, izrastavši u igrača od koga sve počinje, sa nemerljivim učinkom za tim, ali i nacionalnu selekciju.

Karlo mi je promenio karijeru, stavivši me odmah ispred odbrane. Delili smo neke zaista neverovatne momente u Milanu. Večno ću mu biti zahvalan zbog njegove vizije, da nije bilo njega pitanje je da li i ja ne bi upao u kolotečinu velikog broja talentovanih igrača koji jednostavno nisu imali sreće da pronađu svoje mesto“, rekao je jednom prilikom Pirlo.

Član Milana bio je punih deset godina, dva puta je bio šampion Italije i isto toliko puta Evrope, osvajao je i Superkupove, Svetska klupska prvenstva, da je gotovo svaki izbor za idealni tim ili najboljeg vezistu sadržao njegovo ime.

Ipak, kako i on često ističe, ništa ne može da se poredi sa periodom između 2005. i 2006. godine, jer to što je Andrea, sa nekolicinom svojih saigrača proživeo, mnogi nisu za cele svoje karijere. Uteha za vicešampionsko mesto u Kalčo svakako je bilo finale Lige šampiona, a rival u borbi za ’ušatog’ bio je Liverpul.

Verujem da i oni koji ne prate ili ne vole fudbal znaju šta se odigralo tog 25. maja na ’Ataturk olimpijskom stadionu’ u Istanbulu... Savršena predstava ’rosonera’ u prvih 45 minuta – asistencija Pirla za vodeći gol Maldinija, pa Ernan Krespo za 2:0 i potom kombinacija s Kakom za još jedan pogodak Argentinca.

Umesto novog slavlja, usledila je tuga do neba – ’Crveni’ kao u transu stižu do izjednačenja, dolazi do penala, Jirži Dudek brani pokušaje Seržinja, našeg junaka i konačno Andreja Ševčenka za jedan od najvećih preokreta od kada je sporta.

Zaista sam ozbiljno razmišljao da se povučem jer, posle Istanbula, ništa više nije imalo smisla. To finale Lige šampiona 2005. godine me je prosto uništilo, ugušilo... Čak smo dobili i novu bolest koju karakteriše nekoliko simptoma – Istanbulski sindrom. Nisam se više osećao kao fudbaler, bio sam slomljen. Ipak, ono što je bilo daleko gore – nisam se više osećao kao muškarac“, jasno će Andrea u svojoj autobiografiji:

Nikada više nisam pogledao taj meč. Dovoljno mi je bilo jednom uživo, kao i još bezbroj puta u svojoj glavi – tražeći objašnjenje za ono što se dogodilo, možda i znajući da ono ne postoji. Osim možda onog drkadžije Dudeka, koji je đuskao na liniji pre nego što bi nam odbranio penale. Predložio sam da u Milanelu okačimo crnu zastavu na jarbol i zidove, odmah pored slika slavlja, kao poruku budućim generacijama da je osečaj nepobedivosti prvi na putu bez povratka“.

Getty Images
Getty Images

"Andrea je tihi vođa. On govori nogama" -- Marčelo Lipi

Iako je sve to verovatno pomislio u afektu, znajući kakav je ništa nije bilo nemoguće. Ipak, na sreću svih nas, naravno da nije sproveo razmišljanja u delo, ali je veliko pitanje u kakvom bi psihičkom stanju bio da se godinu dana kasnije u Nemačkoj nije dogodilo da osvoji najvredniji pehar od svih pehara.

Posle još jednog drugog mesta i poraza u polufinalu elitnog takmičenja zajedno sa reprezentativnim drugovima spremao se za Mundial. Sezona iza njega bila je uspešna na privatnom, ali ne i na timskom planu. Ali, sve to palo je u neki šesti plan kada je pokrenut najveći skandal u fudbalu – Kalčopoli.

Milan je kažnjen oduzimanjem 30 bodova, Juventus izbačen u drugu ligu, a još nekolicina klubova dobila je značajne sankcije. To nikako nije bio pravi ambijent za ’Azure’, koji verovatno u tim trenucima nisu ni pomišljali da bi mogli do prvog mesta na Svetskom prvenstvu.

Međutim, Marčelo Lipi, koji je prethodno zamenio Đovanija Trapatonija, pronašao je način da ekipi održi fokus i isključi je iz svega onoga što je iskakalo po medijima. Uostalom, sami igrači, govoreći o onim najvećim zvezdama, i nisu bili ni uključeni u ogroman skandal.

Getty Images
Getty Images

Andrea Pirlo odigrao je sve mečeve za svoju zemlju tog leta, svih osam – svaki put našavši se na pravom mestu da pomogne ekipi, bilo centaršutom, golom iz slobodnjaka ili pravovremenom asistencijom sa svoje polovine terena.

Tako je bilo i u velikom finalu protiv Francuza, kada je pogodio Marka Materacija za izjednačenje samo desetak minuta pošto su ’Galski petlovi’ poveli.

Još jednom se našao u meču koji je iziskivao penal seriju kako bi se pitanje pobednika rešilo, ali je upravo tada pokazao da sve ovo što ste do sada pročitali nisu floskule i prazne priče.

Vrzmao mu se u glavi sigurno i Roberto Bađo, odnosno onaj njegov promašaj 22 godine ranije u Pasadeni, kada su ’Azuri’ ostali bez ’Boginje’, ali i onaj sopstveni iz Istanbula... Uprkos svemu, prvi je uzeo loptu i savladao Fabijana Barteza, pokazavši saigračima put ka uspehu karijere.

"Kada ga gledam kako igra, moram da priznam da se zabezeknem koliko je čudesan. Ostanem ukočen u neverici šta je u stanju da izvede. Zbog njega i gledam utakmice Juventusa na TV baš često, da bi mu se divio" -- Ćavi Ernandes

Za takve trenutke u životu kažu da nema pripreme, već se prosto dogode, međutim – Andrea kao Andrea je prema svemu tome imao sebi svojstven pristup.

Ne osećam pritisak, nikada ga nisam ni osećao... Iskreno, zabole me za pritisak. Tu nedelju, 9. juli 2006. godine u Berlinu, proveo sam dremajući i igrajući svoj plejstejšn, koji je posle točka najbolji izum od kada je čovečanstva. A, onda sam uveče otišao i osvojio Svetsko prvenstvo“, piše Pirlo i onda nastavlja u nešto ozbiljnijem tonu:

Sećam se da sam samo, pred početak penal serije, pogledao u nebo i pitao boga za pomoć. Jer, ako postoji – nema šanse da je Francuz. Uzdahnuo sam, intenzivno i duboko. To je bio moj uzdah, a mogao je biti i uzdah bilo kog vrednog radnika koji se bori da sastavi kraj sa krajem ili biznismena koji baš i nije dobar čovek... Studenta, profesora, situirane milanske sinjorine ili kurve sa uličnog ćoška. Verovali ili ne – tada sam shvatio da je sjajna stvar biti Italijan. Uistinu neprocenjiva privilegija“.

Tri puta je bio igrač meča na tom Mundijalu, više nego bilo koji igrač, biran je i u tim završnog turnira, dok je u izboru za najboljeg igrača bio treći. Naravno, sve to bilo je, ponovo, u šestom planu.

Getty Images
Getty Images

Polovinu svog mandata u Milanu obeležio je na savršen način, dok je drugu otvorio na najbolji mogući, pošto je posle niza žalbi kazna ublažena toliko da se ’rosoneri’ nađu na mestu koje vodi u kvalifikacije za Ligu šamiona.

U Kalču nije sve išlo kako su zamislili, ali zato na evropskom planu, posle eliminacije naše Crvene zvezde, i te kako. Da je mogao da bira verovatno bi isto izabrao za protivnika u novom velikom finalu – Liverpul.

Zaslužili smo sve to. I još jednu šansu, za kojom smo bili očajni, da dokažemo da treba ponovo da podignemo taj trofej, koji je trebalo da bude naš i pre dve godine. Neverovatan osećaj i količina sreće, nešto što nam je svakako pomoglo da zaboravimo ono zbog čega nismo mogli da spavamo posle Istanbula. Barem ja nisam, nisam mogao da zaspim – želeo sam u krevet zajedno sa Dudekom i ostalim igračima Liverpula. Tada je sve to nestalo“.

Dobra deo tima činili su momci koji su tu bili i pre dve godine, a osveta je bila savršena, na italijanski način (2:1). U poslednjem minutu prvog dela igre, Andrea je izveo slobodnjak, a lopta na putu ka mreži pogodila Filipa Pipa Inzagija, koji u 82. minutu postavlja i konačan rezultat.

Getty Images
Getty Images

Iste godine kada je prešao u Milan, Andrea se oženio dugogodišnjom devojkom Deborom Roversi, sa kojom ima sina i ćerku - Nikola i Anđelu.

Supruga je 2014. zatažila razvod braka zbog preljube muža sa Valentinom Baldini, koju je upoznao dok je igrao golf. Ona je 7. jula ove godine donela na svet blizance – Leonarda i Tomasa.

Za kraj milanske avanture, ali ne onakav kakav je on želeo, pobrinuo se zajedno sa Zlatanom Ibrahimovićem za novi Skudeto, postigao još nekoliko spektakularnih i izuzetno važnih pogodaka, da bi početkom 2011. godine navijačima saopštio da ipak neće produžiti ugovor i da odlazi.

Još 2005. i 2006. Đozep Pep Gvardiola, moj nekadašnji saigrač iz Breše, želeo me je u Barseloni. Uvek je sve radio sa stilom – poslao mi je flašu vina i predstavio kako bih bio savršen za taj tim Barse. Zvao me je i Fabio Kapelo u madridski Real, kazao mi da su doveli Emersona i da mi je mesto pored njega. Često sam razmišljao o Santjago Bernabeuu, svojevrsnom hramu i sebe u belom dresu, koji u toj kombinaciji unose strah u kosti protivnika. Ručali smo u Milanelu, pridružio nam se i Adrijano Galijani, a ja sam već u srcu i duši bio novi Madridista. Sa petogodišnjim ugovorom na stolu i platom koja nije sa ’ovog sveta’. Ipak, Galijani me nije dao, a mi smo iste godine uzeli Ligu šampiona. Jeste Real glamurozniji od Milana, privlačniji, poželjniji. Utešila me je ta Liga šampiona, moglo je da bude i dosta gore“, otkriva Andrea.

Konačno, upravo ga je taj Galijani i ’prodao’. U dosluhu sa Silvijom Berluskonijem doneta je odluka da se igraču ipak ne ponudi novi ugovor. Posle 401 meča, 41 gola i 52 asistencije Andrea Pirlo po poslednji put kao profesionalac napustio je Milanelo....

Kada me je Andrea pozvao i rekao mi da će nam se pridužiti, prvo što sam pomislio bilo je – ’Bog postoji’. Igrač njegovog nivoa i mogućnosti, pritom besplatan. Mislim da smo tim potezom napravili potez, transfer veka“, rekao je Đanluiđi Bufon, legendarni golman Juventusa.

Getty Images
Getty Images

’Stara dama’ se u međuvremenu u potpunosti oporavila od Kalčopolija, sastavljajući iz sezone u sezonu sve respektabilniji tim, da bi dolaskom Andree došlo i do povratka najvećih trofeja u Torino.

Iako je već imao 32 godine, nešto sporije motorike i suženog prostora kretanja, Pirlo je u dresu ’bjankonera’ nastavio tamo gde je stao u uniformi ’rosonera’. Sa dobro poznatim licem na golu, i četvorkom ispred njega, Polom Pogbom pored sebe, Karlosom Tevesom... Lako mu je bilo da se privikne. Za četiri godine sakupio je 164 nastupa, 19 golova i 38 asistencija, svojoj kolekciji dodao je još četiri titule prvaka Italije, Kup i Superkup, ali ne i treću srebrnu amforu.

Barselona je prosto bila prejaka, na istom onom stadionu gde je stigao do najvećeg uspeha u karijeri, a tada smo svi mi po prvi put mogli da vidimo velikog Andreu kako plače. Opet, kako ga saigrači opisuju, nije netačno da je plakao zbog drugih, a manjim delom zbog sebe, ne uspevši da velikom prijatelju Điđiju donese trofej koji mu nedostaje.

Ja sam nešto poput lutajućeg ciganina na terenu. Vezista koji konstantno traži prazno parče trave na kom može slobodno da se kreće, barem na trenutak, izbegavajući čuvare koji se lepe na mene poput senke. Samo sam tražio mesto na kom sam mogao da nastavim da ispunjavam svoje zavete – da primim loptu, dodam je saigraču, a on postigne gol. To zovu asistencija, a ona je moj način da širim sreću“, opisuje poprilično tačno, priznaćete, sebe veliki Andrea.

Getty Images
Getty Images

"Uz sve dužno poštovanje prema njegovoj majci, ali on je ku*vin sin! Duhovit je i zabavan, samo smišlja kako da nekome podvali nešto... Udarao sam ga više puta Bud Spenser Terensa Hila. Pa, jednom je, dok sam otišao da se istuširam, nudio Arijedu Baldi, našem sportskom direktoru, moju sestru – ukoliko mi ponudi uslove koje želim" -- Đenaro Gatuzo

Možda je plakao i delom jer je znao da je sa evropskim, ozbiljnim fudbalom gotovo, delom i zbog nespornog biološkog faktora, pre nego što je odlučio da postaje još jedan superstar u Sjedinjenim Američkim Državama i ogranizator igre novoorganizovanog kluba pod imenom Njujork.

I Amerima je priredio šou, zajedno sa Davidom Viljom i Frenkom Lampardom, zabavljao ih je na svoj način dve i nešto sezone, da bi nas pre desetak dana po prvi put razočarao – saopštivši da je stvarno vreme za kraj.

Ovo nije kraj samo moje njujorške avanture, već i kraj mog puta kao profesionalnog fudbalera. Želeo bih, pre svih, da se zahvalim svojoj porodici, za ljubav koju mi je od prvog dana pružala, kao i svakom timu, saigraču i ljudima koji su činili da se osećam ponosno tokom svoje karijere. Svi vi učinili ste da imam neverovatan život i karijeru, ali i navijačima bez kojih ništa ne bi imalo isti osečaj. Zauvek u posebnom mestu mog srca“, vaš Andrea Pirlo.

Posle 872 utakmice, 86 golova, 18 trofeja, tri svetska i četiri evropska prvenstva, bronze na Olimpijskim igrama, 116 nastupa za svoju Italiju – Andrea Pirlo otišao je u legendu. Potpuno je nepotrebno objašnjavati dodatno koliko je zadužio svetski fudbal, ali to možda i najbolje pokazuje stav koji njegovi Italijani i svi mi imamo prema njemu.

YTSS
YTSS

Pokušajte da pronađete nekoga ko misli ili govori loše o njemu. Dobrano ćete se namučiti, pa i na ’Čizmi’ – gde je bio član tri najveća i najtrofejnija kluba, tri velika rivala.

Prosto, nema ih.

Sada, može da uživa u svojoj drugoj najvećoj ljubavi i njegovoj manufakturi – vinu. Sa naočarima za sunce, neurednom bradom, džemperom od kašmira i zlatnim ritriverom pored nogu, verovatno razmišljajući kako da proizvodnju podigne iznad 20.000 flaša po sezoni ili da na drugoj strani ranča pogodi konzervu na samom ćošku ograde.

Biti deo tima koji pripada svima budi divan osećaj u meni. U većini slučajeva, bolje je od seksa. Traje duže i ako nešto ne bude kako treba – nisi samo ti kriv. Uzmite, primera radi, Antonija Kasana. On kaže da je spavao sa preko 700 žena, ali ga više ne zovu u reprezentaciju. Duboko u sebi, da li zaista može da bude srećan? Znam da ja ne bih bio. Taj dres, te štrumfovske boje, daje vam totalno drugačiji pogled na svet. Vodi vas na potpuno novi nivo. Mnogo je bolje biti vojnik na terenu nego u spavaćoj sobi“.

Andrea, arrivederci, grazie – il tuo calcio!

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)

Sport

"Grupa smrti" je izvesna, a u njoj možda i Srbija

Od trenutka kada su bili poznati šeširi za žreb za Svetsko prvenstvo 2018. godine u Rusiji, počele su kalkulacije ko će i sa kim biti u grupi. Izvlačenje je na programu u petak, 1. decembra u Moskvi, u jednoj od kuglica biće papirić sa imenom Srbije, a glavno pitanja je da li ćemo ponovo imati "grupu smrti" i kako će ona izgledati.

Nikola Đukić četvrtak 30.11. 09:00 Komentara: 82

"Nole" oteran, al' nam nije svanulo, evo ode nam i Pazar

Vreme je da Fudbalski savez Srbije reaguje! Ili da „seče“ sudije ako mešetare ili da čvrsto stane u njihovu odbranu i rigorozno kažnjava klubove zbog optužbi za nameštanje. Ovako dalje ne ide.

Jer će u skorijoj budućnosti dobiti još slučajeva "Novi Pazar". A, Novi Pazar je u utorak odlučio da istupi iz Prve lige Srbije nezadovoljan suđenjem u utakmici sa Budućnošću iz Dobanovaca (1:1).

Žikica Babović sreda 29.11. 08:20 Komentara: 51
strana 1 od 2 idi na stranu