Poništen gol koji je odveo navijače u smrt

Najveća tragedija u istoriji fudbala.

Marko Đinđić
Podeli

Na današnji dan, 24. maja 1964. godine, desila se najveća tragedija u istoriji fudbala.

Na stadionu „Nasional“ u Limi, glavnom gradu Perua, posle velike tragedije život je izgubilo 328 osoba, ali to je samo zvaničan broj.

Peru je pre 56 godina dočekao Argentinu u kvalifikacijama za plasman na Olimpijske igre u Tokio.

U Peruu su se nadali da će moći da se domognu Olimpijskih igara, s obzirom da su morali da izvuku barem remi, kako bi ostali u igri za plasman.

Peru je imao dve pobede i jednu nerešenu utakmicu i zauzimao je drugo mesto na tabeli.

U poslednjem kolu kvalifikacija igrali bi protiv Brazila u gostima i tu realno ne bi imali šta da traže, pa je meč protiv "Gaučosa" bio ključan.

Argentina je bila ubedljivo najjača u Južnoj Americi i posle četiri kola imala je maksimalan broj bodova, pošto su slavili na sve četiri utakmice.

Na Olimpijske igre išla su tri prvoplasirana tima.

Na stadionu „Nasional“ bilo je 53.000 navijača, koji su došli da podrže svoju reprezentaciju.

Pet posto grada bilo je na stadionu i nadali su se čudu, koje će ih približiti Tokiju.

Peru nije imao nikakve igrače u poređenju sa Argentinom, pošto su svi iz startne postave bili amateri koji su igrali u domovini.

Osam debitanata bilo je na meču protiv Argentine i trojica koji su imali samo po jedan nastup za Peru.

Sve je bilo spremno za početak.

Argentina je povela 1:0 i tenzija na tribinama je rasla.

Olimpijske igre izmicale su Peruancima, a što je više vreme odmicalo, navijači su bili sve nervozniji.

Bližio se kraj utakmice i onda je Peru krenuo na sve ili ništa.

Usledio je centaršut, jedan od argentinskih defanzivaca pokušao je da izbije loptu, a reprezentativac Perua Kilo Lobaton ispružio je nogu, blokirao je pokušaj Argentinca i smestio loptu u mrežu.

Ali, sudija je svirao faul i poništio je pogodak.

Zanimljivo, sudija je bio Urugvajac i zvao se Eduardo Pasos.

Mnogi taj poništen pogodak pripisuju tome što je Peru pobedio Urugvaj i ostavio ih bez Olimpijskih igara.

Tada je krenuo haos.

Dvojica navijača su utrčala na teren.

Prvi je bio izbacivač, poznat pod nadimkom Bomba, koji je pokušao da nokautira sudiju, ali su ga policajci sprečili i izneli sa terena, na veoma neprijatan način.

Drugi je bio Ediberto Kuenka, koji je daleko gore prošao.

Naši policajci su ga tukli i ubijali od batina, kao da nije jedan od nas, već da je naš neprijatelj. Tada je u svima nama proključao bes, uključujući i mene, koji sam bio izuzetno ljut“, otkriva Hose Salas, jedan od navijača sa te utakmice.

Policija je pustila pse na njega, koji su mu kidali odeću.

Ljudi su utrčavali na teren i krenuo je opšti haos, pošto su navijači krenuli da gađaju policiju.

Odlučili smo da odemo sa utakmice i nas petorica išli smo stepenicama i želeli smo da izađemo na ulicu, ali su kapije za izlaz bile zatvorene. Okrenuli smo se i ponovo smo krenuli da se penjemo uz stepenice, a tada je policija krenula da baca suzavac. U tom trenutku, svi sa tribina su krenuli da trče ka izlazu i desio potpuni haos“, otkriva Salas.

Policija je bacila 12 do 20 suzavaca.

Salas je rekao da je dva sata bio zatočen u ljudskoj gomili i da njegove noge tokom ta dva sata nisu dotakle beton.

Na kraju je pao na zemlju, gde su ga ljudi pregazili, a on je ležao među telima, od kojih su neki ljudi bili mrtvi, a neki onesvešćeni.

Fudbaleri su bili u svlačionici i sklonili su se od haosa.

A haos se nastavio na ulici.

Navijači su se na ulici sukobili sa policijom.

Policija je počela da puca na ljude i mnogi su padali mrtvi na zemlju.

Istragu o tome vodio je kasnije sudija Bendžamin Kastaneda, koji nikada nije presudio i priznao da je policija ubijala ljude na ulicama, s obzirom da njihova tela nikada nisu pronađena kao dokaz.

Sudija je dobio dojavu da se u bolnici u Limi nalaze dva tela i da su te osobe preminule od rana nanetih mecima, ali su tela ubrzo odneta i sudija ih nije ni video.

Kasnije ga je posetio jedan čovek, koji mu je rekao da su njegova dva sina, studenti medicine, otišli na utakmicu i nikada se nisu vratili, a da on uopšte ne zna šta se sa njima desilo.

Kastaneda je na kraju i naveo u svom izveštaju da nisu pronađeni ljudi koji su na taj način umrli i da je Vlada Perua zataškavala sve smrtne slučaje.

Optužio je ministra unutrašnjih poslova, ali to je bila Južna Amerika 60-ih godina 20. veka i to nikada nije moglo dobro da se završi.

Na kraju, Kastaneda je dobio šest meseci zatvor jer je njegov izveštaj kasnio i ne samo to – zato što nije prisustvovao obdukciji svih 328 tela!

"Pitao sam za tela, ali nikada nisam našao ništa. Rekli su mi da su spaljena u Kalau", rekao je jednom novinaru 2000. godine.

Fidel Kastro, Bitlsi, revolucija... sve su to novinari u Peruu opisali kao burne godine – svet se menjao.

Zatvor je dobio i Horhe Asambuja, komandant policije u to vreme, koji je naredio da se baci suzavac.

On je jedini kažnjen i dobio je 30 meseci zatvora.

Francisko Bosa, osvajača četiri Olimpijske medalje, pozvao je 2014. godine porodice svih nastradalih i pozvao ih je da u katedrali u Limi održe veliku misu i odaju počast preminulima.

Ali, još ne postoji ni plaketa koja odaje počast preminulima.

Nedavno su utakmice počinjale minutom ćutanja na današnji dan.

Peru se srami najveće tragedije u istoriji fudbala i tamo se retko priča o tome.

Za kraj, zanima vas šta je bilo sa utakmicom i Olimpijskim igrama?

Argentina je dobila službeno ovu utakmicu, a u poslednjem kolu je Peru poražen od Brazila 4:0.

Peru nikada nije otišao na Olimpijske ige.

Marko Đinđić (Džezmenski)

strana 1 od 2 idi na stranu