GOAT

ESPN je listom od 74 najbolja košarkaša ponovo izazvao razne reakcije i ogroman broj komentara.

Svi vole da raspravljaju i diskutuju o najboljem košarkašu svih vremena, tačnije upravo toj GOAT tituli i kakva god da se lista napravi, nikada nećemo doći u situaciju gde će svi biti saglasni sa njom.

GOAT (Greatest of all time) nije samo „titula“ za najboljeg košarkaša svih vremena.

GOAT je nešto mnogo više od toga.

Our experts ranked the top 74 players in NBA history 🏀

We're getting closer to the #NBARank top 10. Players 40-11: https://t.co/bPvfXh0IFJ pic.twitter.com/k3SkqWEaGg

— ESPN (@espn) May 12, 2020

Kada bismo pravili samo listu najboljih košarkaša svih vremena, gledajući samo njihovo umeće i brojke, liste bi bile totalno drugačije.

Na primer, Trejsi Megrejdi ili Karmelo Entoni, kada su bili u prajmu bili su mašine za postizanje koševa i niko nije mogao da ih zaustavi.

Ranih 2000-ih, Trejsi je smatran za najboljeg igrača na svetu, boljeg čak i od Kobija Brajanta, a slično je bilo i u slučaju Karmela, koji je redovno „rešetao“ svakog protivnika.

Kada bi tako gledali i pravili listu, onda je Trejsi bolji igrač od na primer Roberta Orija i to možemo reći da je duplo bolji.

Ali, kada se gleda veličina, onda na „greatest“ listi mora Ori biti ispred Megrejdija – osvojio je sedam titula sa tri različita tima, nikada nije poražen u finalu, jedan je od najboljih, možda i najbolji igrač uloge svih vremena, pogađao je važne šuteve za pobedu, koji su doprineli tim titulama... dok je sa druge strane Trejsi bio odličan skorer i „ubica“, ali nikada ništa nije uradio u plej-ofu sa svojim ekipama i jednom se našao u finalu, ali kao veteran sa Sparsima, gde praktično nije ni ulazio u igru.

Zato će se Ori na GOAT listi naći ispred njega, a na listi najboljih igrača će Trejsi biti ispred njega.

Prosto je. Majkl Džordan je prvi na svakoj listi sa razlogom.

Osvojio je šest titula iz šest pokušaja, nikada nije poražen u finalu, i ne samo to, nikada nije igrao sedmu utakmicu u tim finalima, što je veoma potcenjeno dostignuće.

Zbog njega su ekipe izmišljale nove taktike kako da ga zaustave, svi su ga se plašili i jednostavno nije postojao način da se Džordan zaustavi i da se pobedi u finalu.

Gubio je u plej-ofu, u prve tri sezone ispadao je u prvoj rundi, gubio je i naredne tri godine u nešto kasnijim fazama, pa i u sezoni u kojoj se vratio posle povlačenja i to takođe ne treba zaboraviti, da baš nisu on i Bulsi bili nepobedivi.

Ali, u finalima jesu.

Nedavno su se vratile priče i o tome da ga je kompanija „Najki“ gurala i da je marketing učinio svoje, pa se zato on smatra za najvećeg ikada, što možda i jeste delimično istina, ali na kraju se i to zavede kao neki izgovor.

Kada vežete sve to sa brojkama koje je beležio, dobije se GOAT.

Pet puta je bio MVP regularnog dela sezona, poneo je i nagradu za najboljeg defanzivca godine, deset puta je bio najbolji strelac lige, 14 puta je bio Ol-star i tri puta MVP Ol-star utakmice, deset puta se našao u Ol-NBA prvom timu i jednom u drugom, devet puta je bio u najboljoj defanzivnoj petorci, predvodio je ligu po broju ukradenih lopti... Većina klinaca koji su odrasli devedesetih godina 20. veka želeli su da budu kao Majkl Džordan.

Kada se izađe na basket, ide se na ulaz sa isplaženim jezikom, šutira se fejdavej, uz to se odvaja novac od užine i džeparca kako bi se kupile „džordanke“ ili dres Čikago Bulsa i uvek se pričalo o Džordanu.

Naravno, tada je takođe bilo podela, kao što to postoji danas, kao što će to uvek postojati.

Nisu baš svi voleli Džordana i mnogi su i navijali protiv njega, a tako je uvek protiv najboljih.

Priča se sada još više podgrejala zbog „Poslednjeg plesa“, otkrivene su neke stvari koje se do sada i nisu znale, pa smo se zato vratili ponovo na GOAT priču i rasprave kojima nema kraja.

Džordanov glavni protivnik u GOAT priči

Zamislite kako je bilo, šezdesetih sedamdesetih i osamdesetih godina?

Nije bilo internet rasprava i niste imali pregršt informacija i statistika na svakom koraku.

Sada, kada se vodi neka rasprava i niste sigurni oko određene informacije, lako možete izvaditi svoj „pametni“ telefon i proveriti u sekundi o čemu se radi.

Pored velikog rivalstva koje je oživelo NBA ligu, o kojem ćemo malo kasnije, tada se uglavnom pričalo o jednom čoveku. Radi se o Ferdinandu Lu Alsindoru, kasnije poznatijem kao Karim Abdul-Džabar.

Abdul-Džabar bio je čudo, još od kada je stigao u srednju školu.

Karim je u srednjoj školi sa svojom ekipom pobedio na 71 utakmici zaredom (79-2)!

Već u srednjoj školi, sa 14 godina bio je visok 203 centimetara i mogao je bez problema da zakucava, zbog čega je bio nezaustavljiv.

Ako je to samo po sebi spektakl, onda je njegova karijera na UCLA još „brutalnija“.

Na koledžu je osvojio tri titule zaredom i tri puta je bio MVP završnog turnira zaredom, a za tri godine na koledžu izgubio je samo dve utakmice (88-2)! U NBA je stigao 1969. godine kao prvi pik Milvoki Baksa, koji su postojali samo jednu sezonu pre draftovanja Alsindora.

Već u drugoj sezoni, u tandemu sa Oskarom Robertsonom, doneo je titulu Baksima.

Od 1975. godine proveo je 14 sezona sa Lejkersima, gde je i završio karijeru, a u Los Anđelesu osvojio je pet titula.

Igrao je 10 finala i ukupno osvojio 6 titula, po čemu je izjednačen sa Džordanom.

Karim ima dve nagrade za najkorisnijeg igrača finala, četiri manje od Džordana, a u regularnoj sezoni je 6 puta bio MVP i ima jedan trofej više od „Letećeg visočanstva“.

Ol-star je bio 19 puta i 15 puta se našao u najboljem NBA timu (10 puta u prvom i 5 puta u drugom), a u defanzivnom timu godine bio je 11 puta (5 puta u prvom i 6 puta u drugom).

Kao i Džordan, bio je ruki godine.

Dva puta je bio najbolji strelac lige, ali je po broju postignutih poena i dalje najbolji svih vremena, s obzirom da je postigao 38.387 poena (24,6 u proseku). Izmislio je nezaustavljiv šut, popularni „Sky hook“ ili kod nas poznatiji kao „Nebeska udica“, a možemo i jednostavno reći – „horog“.

Izmislio ga je u petom razredu kada je trenirao sa Džordžom Mikanom i naveo je da je to jedini šut koji nije mogao da mu se vrati u lice.

„Zašto bismo više raspravljali uopšte? Kada čovek obori rekorde, osvoji titule i na sve to istrpi kritike, o čemu možemo više da pričamo? On je najbolji igrač svih vremena“, rekao je Pet Rajli.

Ako i sada pitate nekog starijeg ko je gledao NBA tada, i dalje će tvrditi da je Karim GOAT.

„Magija“ i „Ptica“

Medžik Džonson i Leri Bird su oživeli košarku početkom osamdesetih.

Sedamdesete i nisu bile baš tolike zanimljive i NBA liga se baš slabo pratila.

Medžik i Leri su digli košarku na viši nivo i uz genijalnost Dejvida Šterna, NBA je tada napravio ono što je danas.

Lejkersi i Seltiksi ponovo su bili glavni rivali za prsten, rivalstvo iz koledž košarke prenelo se na NBA ligu i sve to je rezultiralo dominacijom ove dvojice igrača i dominacijom ove dve franšize kroz čitavu deceniju. Od 11 titula u periodu od 1980. do 1990. godine, osam su podelili Lejkersi i Seltiksi, gde je Medžik doneo Los Anđelesu pet, a Leri Seltiksima tri titule.

Preostale tri titule osvojili su Seventisiksersi i Pistonsi, a Lejkersi su bili poraženi u dva od tri finala.

Obojica su po tri puta bili MVP finala i po tri puta su bili MVP regularnog dela sezone.

Obojica su po 12 puta poneli priznanje Ol-stara i po 10 puta su bili u najboljoj petorci NBA lige (po 9 puta u prvoj i jednom u drugoj).

Medžik je devet puta igrao finale i u GOAT priči zamera mu se što je četiri puta bio poražen, a dva puta dobio „metlu“ u finalima, isto kao i Karimu.

Njih dvojica su odmah iza Džordana i Karima.

Dominacija centara

Ne postoji lista na kojoj nisu Bil Rasel i Vilt Čemberlejn.

Kao u nekom Marvelovom filmu, Rasel i Vilt su stari superheroji, o kojima ima malo video zapisa i njihova dostignuća se nekako prenose „kolena na koleno“.

Kada pogledate statistiku i dostignuća Bila Rasela, shvatite da ono što je on postigao, teško da može da se napravi i na video igrici.

Igrao je od 1956. do 1969. godine i za 13 sezona osvojio je 11 titula sa Boston Seltiksima.

Osvojio je i dve titule na koledžu, a izjednačen je sa Henrijem Ričardom, legendarnim hokejašem, po broju osvojenih titula u istoriji američkog sporta.

Za 13 sezona je 12 puta bio Ol-star, 11 puta se našao u najboljoj NBA petorci (3 puta u prvoj i 8 puta u drugoj), a 5 puta je bio i MVP regularnog dela sezone.

Raselu se zamera što nikada nije bio MVP finala u 11 pobedničkih pohoda i zanimljivo je da se nagrada za MVP finala zove upravo po njemu, ali mnogi uopšte ne znaju da ta nagrada nije postojala uopšte dok je Rasel igrao. U karijeri ima neverovatnih 22,5 skokova po meču u proseku.

Uspeo je da zabeleži 32 uhvaćene lopte za poluvreme, što je i dalje NBA rekord, koji verovatno nikada neće biti oboren.

Takođe, imao je utakmicu na kojoj je imao 51 skok.

Jedan je od prvih afro-amerikanaca koji je zaigrao u NBA ligi i prvi je afro-amerikanac koji je kao trener osvojio titulu sa Seltiksima, kada je u poslednje tri sezone u Bostonu bio trener-igrač.

Nama to ne znači mnogo, ali u SAD se to izuzetno ceni, pogotovo zbog problema među rasama koje su imali tokom čitave istorije.

Takođe, jedan je od sedmorice košarkaša koji su osvojili titulu na koledžu, u NBA ligi i zlato na Olimpijskim igrama. Vilt je košarkaš koji drži najviše rekorda u istoriji NBA lige.

Čemberlejn je bio čudo prirode i o njegovoj sportskoj karijeri postoji 1001 anegdota.

Pored košarke, nalazi se i u odbojkaškoj Kući slavnih, a bio je i preodređen da predstavlja Sjedinjene Američke Države u atletici, gde bi trčao štafetu jer je oborio sve rekorde u srednjoj školi.

Što se košarke tiče, sa 17 godina je igrao drugu ligu pod lažnim imenom i bio MVP.

Igrao je za Kanzas i Harlem Globtroterse u isto vreme, pre nego što je došao u NBA ligu. Sa 216 centimetara i 125 kilograma, bio je lagan kao pero i trčao je kontre brže od bekova, skakao je toliko da je mogao da dotakne vrh table, po pričama tadašnjih trenera i njegovih saigrača, a imao je i sjajan osećaj za asistenciju.

Vilt je čak i jedne sezone predvodio ligu u asistencijama, sa ukupno 702 asistencija i dan danas je jedini centar koji je to uspeo.

Jedini je koji je beležio 40 i 50 poena u proseku u jednoj sezoni, a takođe i jedini koji je imao 30 poena i 20 skokova u proseku, što mu je pošlo za rukom sedam puta.

To je inače i prosek Viltove karijere, pošto mu je prosek 30,1 poen i 22,9 skokova, uz 4,4 asistencije. „Golijat“ je samo dva puta bio šampion, pa je na ovoj listi igrač sa najmanje prstenova.

Jednom je bio MVP finala i četiri puta MVP regularnog dela sezone, dok je Ol-star bio 13 puta.

Deset puta se našao u najboljem NBA timu (7 puta prvom i tri puta drugom), četiri puta je bio u najboljem defanzivnom timu, sedam puta je bio najbolji strelac i 11 puta najbolji skakač lige.

Postigao je 100 poena na jednoj utakmici, što je naravno neoboriv rekord već 58 godina, a najveća šteta je što ne postoji snimak sa te utakmice.

Rekorder je i po broju skokova na jednoj utakmici, pošto je imao 55 uhvaćenih lopti.

Blokade u njegove vreme se nisu beležile i mnogi stručnjaci napominju da je to najveća šteta jer je Vilt znao da i po 20 puta na meču blokira svoje protivnike, pa ako spojite to sa 20 i 30 skokova u proseku i njegovim atletskim sposobnostima, to nije daleko od realnosti.

Kada pogledate njegove tripl-dablove, to znači da bi Vilt sigurno imao dvocifren broj kvadrupl-dablova. Jednom prilikom je toliko jako zakucao, da je loptom slomio stopalo protivničkom igraču, a problem je što ni taj snimak ne postoji i sve ostaje na tvrdnji povređenog igrača.

„Stilt Vilt“ je jednom zakucao tako što mu se protivnički igrač „okačio“ na leđa u nameri da ga zaustavi, a on se zajedno sa njim na leđima odrazio i zakucao.

Nekom drugom prilikom ćemo u jedan tekst staviti sve zanimljivosti o Viltu.

Naravno, uvek treba napomenuti i da Vilt tvrdi da je za života spavao sa preko 20.000 žena, iako to nema veze sa košarkom.

Rivalitet Bila Rasela i Vilta Čemberlena je najveći u istoriji lige, uz Medžika i Lerija, a brojke koje su njih dvojica beležili nikada niko neće dostići.

Imali su nemerljiv doprinos košarci.

Da li Lebron može da bude GOAT?

Lebron Džejms je u Top 3 ili u Top 5 na svakoj listi i to najčešće na drugom mestu.

Problem je što Lebron Džejms nije završio karijeru i još je nezahvalno uopšte ga stavljati na listu i to je najveći problem ESPN liste.

Ne možemo stavljati na GOAT listu igrača koji još igra košarku i GOAT lista ne može da se menja svake godine, kao što oni to rade.

Kako je moguće da je npr Klajd Dreksler na 37. mestu prošle godine, a ove godine na 51. mestu?

Šta se to desilo u karijeri i životu Klajda Drekslera za 25 godina od kako više ne igra, pa da odjednom više nije toliko dobar igrač kao što je bio – prošle godine?!

ESPN je stavio Janisa kao 27. na GOAT listi, kao igrača koji je u ligi 6 godini?!

To stvarno nema smisla, kakav god Grk igrač bio.

Isti je slučaj i sa Lebronom Džejmsom.

Nije završio karijeru i ne možemo da ga stavimo ispred Džabara, ako nismo mogli ni Džordana dok nije završio karijeru. Lebron je jedan od velikana ove igre i svakako je jedan od najboljih košarkaša ikada, ali tekst o njemu, njegov doprinos košarci i njegovo mesto na GOAT listi dobićemo kada Džejms kaže da je dosta bilo i kada sve budemo mogli da sumiramo.

Zamislite da smo na primer 2010. godine pravili ovaj tekst, mi ili ESPN, nije ni bitno?

Dobio je „metlu“ u finalu 2010. godine, nije uspeo više da dođe do istog i onda bismo ga stavili na 27. mesto isto kao i Janisa?

Pa kada bi izgubio od Dalasa i postigao osam poena u utakmici finala, pao bi na 35. i onda bi ušao u Top 10 kada bi osvojio dve titule zaredom?

I onda bi se vratio od 3:1 u finalu, pa pobedio tim sa 70 pobeda i stavili bismo ga na prvo mesto?

A onda bi opet pao kada bi izgubio tri finala zaredom...

To se tako ne radi.

GOAT lista se pravi ponovo, kada velikan završi karijeru i zasluži mesto u vrhu.

A ne svake godine, kada nisko krilo Milvokija osvoji MVP titulu i Čikago Bulsi objave dokumentarac.

Na isto mesto i na istu priču ćemo se vratiti kada „Kralj“ objavi kraj, a do tada – neka bude ovako.

Marko Đinđić (Džezmenski)