Dario Frankiti, hrabro škotsko srce

Na kraju ostaju samo glavni junaci, Dikson napred, Frankiti iza njega. Bolidi su identične Dalara-Honde, poslednji put su tankovali istovremeno, nema ničeg što bi sprečilo Novozelanđanina da se okiti naslovom ovogodišnjeg prvaka. Ili ipak? Finalni krugovi trke od 300 milja prilika su za završni juriš. Dikson parira svemu što Frankiti ima u rukavu i to tako traje do poslednjeg kruga. Još samo on, taj jedan, i sve će biti rešeno. Skot vodi kroz prvu i drugu krivinu, između treće i četvrte naglo usporava, Frankiti beži udesno da ga ne udari, ceo vozić prolazi nemoćnog Ganasijevog vozača koji je na manje od 800 metara do kraja ostao bez goriva. Još pre nego što je prošao preko ciljne linije, Dario mahnito pesnicom "boksuje vazduh", jer sada zna da je gotovo. Frankiti je konačno prvak.

S dobrim ekipama, ali težim putem

Retki su vozači koji svoj talenat ne troše uzalud i koji izbegnu godine mrcvarenja u nekonkurentnim automobilima pre nego što ceo svet uvere u to šta mogu. Frankitijeva životna priča je drugačija, to je storija o trkaču-radniku koga nikad nije krasila ultimativna brzina, ali jesu borbenost, upornost i duh koji – sada vidimo – ipak nije slomljen u sezonama borbe protiv jačih, ali i borbe protiv samog sebe. A ako mu sreća nije bila pratilac tokom trnovitih godina u Americi, ove godine mu se sve vratilo. I to s kamatom.

Njegova rana karijera tekla je klasičnim putem, od škotskog i britanskog kartinga, preko Formule Vokshol i Britanske F3. Rano je zapao za oko uticajnim i stručnim ljudima, pa je 1992. dobio priznanje "Mladi vozač godine", koje su mu dodelili Meklaren i magazin Autosport. Dario će kasnije govoriti da je uvek imao sreće da bude u najboljoj ekipi, i to je u dobroj meri tačno. Prve korake u formulama načinio je sa timom Pola Stjuarta, sina slavnog Džekija Stjuarta, koji u budućnosti neće štedeti dragocene reči hvale za svog pulena. Tu je stekao i svoje prve lovore.

Utabana staza prekida se 1995, kada naš junak prelazi u vozače turističkih automobila. Te i iduće godine, njegove kategorije su DTM i zlosrećni ITC u kojima vozi za Mercedes. Kada je ITC serija umrla neslavnom smrću, kuća iz Štutgarta izvukla ga je iz nevolje i prebacila ga preko Atlantika. Tamo je u Kart šampionatu Mercedes počeo da igra važnu ulogu kao novi i ambiciozni liferant agregata bitno različitih od onih u Formuli 1 (2,65 litara, V8, turbo i metanol kao gorivo).

Frankiti je predat u ruke veteranu Karlu Hoganu, čija je nova ekipa u vreme tog transfera bila stara tek četiri nedelje. Ruki iz Škotske sa tri četvrtine italijanske krvi imao je da 1997. nastupa na konfiguraciji Rejnard-Mercedes – Fajerston. Da li je vozač više razočarao poslodavca, ili je bilo obrnuto, ostaje pitanje i danas, 10 godina posle svega. Konačni bilans: mršavih 10 bodova, tek 22. mesto u prvenstvu i deveto mesto u Australiji kao najbolji sezonski plasman. Brojevi ipak ne kazuju dovoljno, budući da je uspeo i da osvoji pol poziciju u Torontu, da se nađe u vođstvu na čak tri trke i da na prvoj poziciji provede 47 krugova, najviše od svih debitanata te godine. Ostatak su maleri, greške, kvarovi i sudari zbog kojih su optužujući pogledi, odmahivanja glavom u neverici i izvinjavanja postali rutina u boksu Hogan rejsing tima. Dario nije ni završio sezonu sa Hoganom, ali je budućnost ipak bila obezbeđena. Prva godina simptomatična je za Frankitijevu američku karijeru: loši rezultati, uz ipak mnogo potencijala, ali zasenčenog udesima, problemima i brljotinama.

Bila je to epoha dominacije nove snage u Kartu, ekipe Target Čip Ganasi, kojoj nisu mogli da se suprotstave ni kolosi poput Njuman-Hasa ili Penskea. Od male postave Karla Hogana i nisu očekivana čuda. Da Dario može više, zapazili su i čelnici jedne mlade ekipe koja se već sa Žakom Vilnevom pela na Kart tron, a za budućnost planirala velike stvari. Tim Grin kreirao je potencijalno jaku kombinaciju, doveo "problematičnog dečka" Pola Trejsija, angažovao Frankitija i formirao dvočlanu ekipu na tada superiornoj Rejnard-Honda platformi. Tu se Škotlanđanin zauvek oprašta od Mercedesa i njegovo ime nadalje je neraskidivo vezano za Hondu. Tandem Trejsi – Frankiti pokazaće se kao jedan od dugovečnijih u auto-sportu, pošto će ova dvojica biti partneri u narednih pet sezona.

Frankiti se 1998. predstavlja u dobrom svetlu: vezao je pobede na Elkart Lejku i ulicama Vankuvera, potom slavio i u centru Hjustona. Lokacije trijumfa odaju evropski pedigre, na lovore sa spidveja i superspidveja moraće još mnogo da se čeka. Od 160 osvojenih bodova, samo 22 došla su sa ovalnih staza. Tri pobede Frankitiju donose i treće mesto u prvenstvu, iza neuhvatljivih Zanardija i Vasera. Biti prvi iza Ganasijevih vozača nije mala stvar, a pošto Alesandro prelazi u Formulu 1, znači da je 1999. godina za juriš na sam vrh.

Međutim, sledeća prepreka je ogromna i zove se Huan Pablo Montoja. Debitant iz Kolumbije je magično brz i vozi na sve ili ništa. Frankitijeva kampanja bazira se na konstantnosti, posebno u drugoj polovini sezone. Bilans: opet tri pobede (Toronto, Detroit, Australija), sve na uličnim stazama, ali i osam podijuma, četiri druga mesta (Long Bič, Rio, Čikago i Hjuston) i četiri treća (Houmsted, Medison, Portland i Leksington).

Finiš 1999. bio je najdramatičniji i najtešnji, ali i najtragičniji u istoriji Karta. U poslednju trku Frankiti ulazi sa 9 bodova prednosti ispred Montoje (209-200). Taj 31. oktobar 1999. obeležen je tragedijom. Greg Mur gine posle strahovitog udesa u 9. krugu, sve ostalo pada u drugi plan, ali Kalifornija spidvej mora da da novog prvaka. Posle 500 milja u Fontani, Dario i Huan Pablo izjednačeni su na 212 poena, presuđuju Montojinih sedam pobeda u odnosu na Frankitijeve tri. Biti poražen u šampionatu dovoljno je loše, još gore je prokockati vođstvo, ali biti izjednačen u bodovima, a ostati gubitnik kad uz sve to na stazi gine i prijatelj, to je već storija kakvu režira samo auto-sport.

Sumrak posle vrhunca

Sezona 1999. predstavljala je zenit karijere u Kartu, pošto ni vicešampionsko mesto nije više nikada dostignuto. Ostatak karijere u tom šampionatu bio je mešavina retkih blistavih momenata, mnoštva odustajanja i brojnih malera. Za Frankitija, zaustavljenog na manje od pola koraka do vrha, stvari brzo kreću naopako: na predsezonskim testovima na Floridi 2000. zaradio je prelom karlice i povrede glave. Njegov najveći uspeh u toj praznoj godini jeste brz fizički oporavak, a rezultati su ispodprosečni, dovoljni za 13. mesto u generalnom plasmanu. Ni 2001. ga nema među akterima borbe za titulu, mada Dario na Berk Lejkfront aerodromu u Klivlendu dokazuje da nije zaboravio da pobeđuje. Naredna, 2002. bila je labudova pesma za Frankitija u Kartu. Sa novom Lola-Honda kombinacijom, Dariovi najsvetliji trenuci su pobede u Vankuveru i Montrealu, a prvi trijumf na ovalu dolazi "kod kuće", na britanskom Rokingem motor spidveju. To je premalo u borbi protiv nedostižnog Kristijana da Mate i stiže vreme za promene.

Baš u tim relativno sušnim godinama u Americi, Frankiti preispituje svoje prioritete, uostalom, on je tamo i stigao da bi se preko Karta dokopao Formule 1. U julu 2000. dobija priliku na dvodnevnom testu u Silverstonu, ali ne za volanom "srebrne strele", već u kokpitu Jaguara koji traži zamenu za Džonija Herberta za narednu sezonu. Tumačenje rezultata te probe ostalo je sporno: Dario je bio dve sekunde sporiji od Jaguarovog testera i trećeg vozača Lučana Burtija. Prvobitno se smatralo da to i nije loše, s obzirom na neiskustvo. Ipak, Burti će 2001. postati stalni vozač britanske ekipe. Mnogo kasnije, čuće se i Frankitijevo mišljenje da mu ekipa Jaguara uopšte nije podesila bolid kako valja i da je, rešavajući interne probleme, njegov test ispratila gotovo nezainteresovano. Možda bi, kako Dario tvrdi, sve bilo drugačije da mu je poziv upućen u drugo vreme, ali nova šansa nije mu bila suđena, iako ga je ondašnji šef Jaguar F1 tima, Bobi Rejhal, stari konkurent i poznanik iz Amerike, visoko cenio, jer je Škotlanđanin bio jedan od retkih koji je mogao i smeo da se s Montojom trka točak uz točak.

Druga velika šizma u američkom auto-sportu u početku je mimoišla junaka naše priče, ali se struktura njegovog tima menja kada Majkl Andreti 2002. postaje većinski vlasnik, a ekipa dobija ime Andreti-Grin rejsing. Iza novog šefa stoje moć i kapital Honde i namera Japanaca da i ovaj tim prevedu u konkurentsku Indi rejsing ligu. I danas se nagađa koliko je novca za tu kampanju utrošeno, ali da suma nije bila mala, dokazuje i to što je Majkl već kao pridošlica mogao da oformi ekipu sa tri vozača. Andreti-Grin prelazi u rivalsko prvenstvo, odlazeći tamo gde se Penske već snašao, a Ganasi se upravo krajem 2002. spremao da pođe.

Frankiti nije znan kao ljubitelj ovalnih pista, pa transfer u IRL, u kojem se vozi isključivo ili, poslednjih godina, dominantno na takvim stazama, nije zvučao logično. Za mizernu sezonu 2003, Dario je sam kriv. Posle dva nastupa u martu, kod kuće u Škotskoj doživeo je udes na privatnom motoru, što ga je primoralo na višemesečnu pauzu. Preskače sledeće tri trke, među njima i Indi 500, vraća se na Pajks Pik, a onda ide hirurzima pod nož. Postupajući po savetima lekara, rešio je da zbog oporavka odsedi ostatak sezone. Tri vožnje u godini su i ceo bilans 2003.

Ostavši u sada već četvoročlanoj postavi Andreti-Grin tima, Frankiti tek 2004 započinje ozbiljnu karijeru u IRL-u. Povratak u kokpit doneo je i trenutke radosti, prve dve pobede u ovoj seriji, na ovalima od jedne milje, Milvokiju i Pajks Piku. Naredne godine trijumfuje i na Nešvil spidveju i u Kaliforniji, na Fontani, na superspidveju od dve milje koji ga je tako bolno ujeo šest godina ranije. Lanjska sezona prolazi bez slavlja, a Dario razmišlja o povlačenju ili promeni sredine. Za 2007. je najavljivao povratak u Čempkar (čime je sebi izgleda samo podizao cenu), ali ipak ne menja ni tim ni šampionat, a sa ekipom potpisuje jednogodišnji ugovor. Vidici su ponovo počeli da se šire, pa je, opet zahvaljujući "simbiozi" s Hondom, nastupio za Akuru na 12 sati Sebringa u Američkoj Le Man seriji i osvojio drugo mesto, sa Kananom i Hertom.

Posle takvih sezona, izgledalo je da je Dario Frankiti osuđen na večito batrganje po Indikaru, gde spada u najboljih šest ili sedam, ali da mu je za veće domete istekao rok. Frankiti nije bio prva violina Andreti-Grin ekipe ni u tročlanoj vozačkoj postavi, jer su zvezde bili Toni Kanan i Den Veldon, šampioni 2004. i 2005. S vremenom je bilo sve manje izgleda da mu akcije skoče, jer je u timu od 2006. sin Majkla Andretija, Marko. Stvari su po njegov status za 2007. izgledale još tmurnije, jer se lavovski deo pažnje okreće Patrikovoj. Frankiti polako postaje poznatiji kao muž Ešli Džad, a trkačka reputacija prelazi u drugi plan.

Kad se sreća (konačno) osmehne

A onda dolazi 2007, Dariova najberićetnija godina. Prve četiri trke (Houmsted, Sent Pitersburg, Motegi i Kanzas) pokazuju stalan uspon forme i rezultata (sedmi, peti, treći, drugi), ali ključni preokret u karijeri stiže – od svih mesta – na legendarnom Indiju 500.

Iako je bio jedan od najbržih tokom meseca maja, Frankiti teško da je smatran za favorita, a o njemu se nije mnogo razmišljalo ni kad se kvalifikovao kao treći. U trci je sreća poradila u njegovu korist, jer mu je jedan nepredviđeni pit stop poremetio planiranu strategiju. Ispostaviće se da je ta nevolja bila dar s neba koji mu je omogućio da se nađe na pravom mestu onda kada je bilo presudno. Vođstvo je Frankitiju palo u krilo kada je Kanan otišao u boks, a samo 11 krugova posle toga, trka je i definitvno prekinuta zbog provale oblaka. Tada je Dario bio na čelu kolone pod žutom zastavom, kariranu zbog jačine pljuska nije ni primetio. Indi 500 trajao je samo 166 krugova, ali to je bilo nevažno. Prvi trijumf na Indijanapolisu odmah je ideje o povlačenju poslao u zaborav, a Škotlanđanin je počeo da govori o "šampionatu koji cilja".

Frankiti osvaja bodove i u Milvokiju i Teksasu, a na kratkim ovalima (Ajova, 0.875 milja i Ričmond, 0.75 milja) postiže dve, možda i presudne pobede. Podijumi na Votkins Glenu, u Nešvilu i Leksingtonu nastavljaju niz jakih rezultata, ključan za finiš sezone. Paradoksalno, ali glavni rival, Novozelanđanin Skot Dikson, vezuje uzastopne trijumfe na klasičnim pistama; Dario je slavio samo na ovalima.

Niz od pet trka u avgustu i septembru odlučuje šampiona. Fortuna je i dalje na Frankitijevoj strani, valjda prvi put u karijeri. Ovog puta spasava ga od povreda u Mičigenu, kada posle užasnog sudara pri oko 340 km/h iz prevrnutog bolida izlazi nepovređen. Samo nedelju dana posle, Dario neogreban izlazi i iz novog udesa u Kentakiju. Za ovaj drugi je isključivi krivac, pošto je "prečuvši" da je trka završena, svom silinom udario u Macuuru, koji je usporavao.

Sonoma je obilovala kontroverzama. Dario je dominirao od starta i vodio tokom 62 od 68 krugova, a onda se sudario sa Markom Andretijem, kolegom iz tima. Sa oštećenim bolidom vozio je 2,5 sekunde sporije nego pre kolizije. Kananovi napori da mu sačuva leđa nisu ga spasli od Diksona i Kastro Nevesa, ali jesu od cele kolone automobila koju je Brazilac zadržao. Naravno da ova "saradnja" nije prošla bez ogorčenja ostalih vozača, a Dikson je smatrao da je sudar Frankitija i Andretija baš ono što njihova ekipa i zaslužuje, jer je igrala prljavo.

Teško da je tata Andreti podigao moral svom kandidatu za prvaka, pošto je u incidentu stao na stranu sina. "Marko pokušava da osvoji trku, ja sam tu da osvojim šampionat", jadao se Škotlanđanin kada je pobedu ispustio iz ruku. "A Majkl je u čudnoj poziciji pošto je i vlasnik i otac. Možda mu ponekad perspektiva baš nije onoliko jasna kako bi gazdi ekipe morala da bude".

Tu priliku koristi Dikson, pobeđuje i preuzima vođstvo u generalnom plasmanu. Nekada sa prednošću od 65 bodova, Dario posle Sonome ima deficit od 4 poena i od progonjenog postaje progonitelj. Ni u Detroitu nije prošlo bez "bliskog susreta", prebacivanja za nefer vožnju krenula su na Diksonovu adresu, ali je Frankiti veoma korektno ostao po strani.

U završnu, sedamnaestu trku prvenstva Škotlanđanin ulazi sa 3 poena više od Novozelanđanina. Uoči finalnog okršaja, sve je tako podsećalo na onaj sudbonosni i tragični vikend u oktobru 1999. Ponovo odluka u poslednjoj trci. Ponovo Frankiti ima prednost koju valja odbraniti. I, njegov glavni rival i ovoga puta sedi u crvenom bolidu Ganasijevog tima. U prvi od 200 krugova Dario kreće s pol pozicije, i tu ovaj tekst može da se vrati na početak.

Naskar kao sudbina?

Kakva je sudbina novog Indikar prvaka i pobednika (još uvek prestižne) trke Indi 500? Zvuči čudno, ali veoma je verovatno da Dario neće ni pokušati da brani tek stečenu krunu, jer izgleda da će aktivirati dogovor o kojem se uveliko pričalo od maja ove godine. Reč je o prelasku u Naskar, gde bi Škotlanđanin vozio Dodž za ekipu Čipa Ganasija, i to kao timski kolega Huana Pabla Montoje. Zaista ironično, jer su mu Ganasijevi vozači i sam Montoja u karijeri bili najveći konkurenti. Došli smo na neuobičajeno "možeš da ih pobediš, ali im se pridruži". Govori se da Čip Dariju nudi petogodišnju saradnju. Fokusirani na trku u Čikagolendu, ni Frankiti ni Ganasi nisu bili voljni da daju izjave pre Indikar raspleta. Zvanično saopštenje najavljeno je "u pravo vreme", a ono očigledno još nije nastupilo. Frankitijeva karijera tako bi okrenula pun krug, jer bi se posle formula i turističkih automobila, okušao i na jednom sasvim novom terenu.

Bude li tako, za Indikar će postati tradicija da svoje šampione i najbolje pilote prosleđuje u Naskar. Toni Stjuart je odavno otišao, Frankiti se sprema, a veruje se da i Sem Horniš ima iste namere. Ako tome dodamo i premišljanja Dena Veldona, ostaje poražavajući utisak da je Indikar samo prolazna stanica i poligon za afirmaciju vozača koji u stvari žele da nastupaju u Naskaru. To potvrđuje i trajnost i dubinu krize u američkom auto-sportu, a ljudima oko Tonija Džordža sada zvona zvone na uzbunu, jer moraju da pronađu način da zadrže svoje glavne zvezde.

Frankiti može da bira. On je član Hondine trkačke porodice duže od bilo kojeg vozača i Japancima je doneo najviše pobeda na američkom kontinentu. Njegov životni put može se posmatrati i kao počast jednoj retkoj, a nagrađenoj upornosti, kao pouka da dobri momci ne moraju uvek da budu poraženi, ali i zaključak da je za konačno i najviše postignuće neophodan element bila sreća. Naravno, uz jedno hrabro škotsko srce.