Brazil je magičan, ali želimo da nam se Srbi vrate u Samaru

"Vratite nam se u Samaru", poručili su ruski navijači gostima iz Srbije dok su napuštali stadion posle pobede nad Kostarikom.

Poruka je zapravo bila da Srbija osvoji prvo mesto u grupi, jer pobedik iz E grupe odlazi u Samaru, dok će drugoplasirana ekipa put Sankt Peterburga.

Za početak bi najbolje bilo da "orlovi" pobede Švajcarsku u drugom kolu, a u kojem će gradu završiti manje je bitno.

Grad je manje važan od samog prolaza i eventualnog protivnika, jer bi Srbija u osmini finala mogla teoretski na Nemačku u obe varijante, i sa prvog i sa drugog mesta, jer su "panceri" izgubili meč od Meksika i zvuči nestvarno, ali trenutno su poslednji u grupi F.

Ali, ako se zbog nečega vredi vratiti u Samaru, onda je to jedan mali restoran u centru grada, kojeg drži Zoran iz Železnika. Lokalne novine napisale su reportažu o njegovim mesnim đakonijama.

"U Samari kažu da je ovo srpski Mekdonalds", pohvalio se gazda.

A, u malom lokalu kao na aerodromu, samo izlaze, ulaze, viču, naručuju.

I mi u čudu. Čudimo se samo sebi. Prevalili smo par hiljada kilometara za sedam dana i u Samari umesto da probamo rusku hranu, mi završimo na srpskom roštilju. Ništa boršč, ništa šči, piroški, suva riba, kavijar...

Ali, ni Rusi nisu imuni na miris roštilja.

"Kada sam došao ovde svi su me gledali u čudu. Da li normalan da u Rusiji otvaraš roštilj?! To su me svi pitali. Rekli su mi da Rusi jedu veoma malo mesa, da mi posao neće ići. Malo pirinča, malo povrća, parčence mesa i to im je ručak", priseća se prvih dana u Samari gazda Zoran.

Ali gužva u lokalu i narudžbine na ruskom govore da su izgleda povećali porcije.

"Dolaze sada stalno, naročito kada je izašla ta reportaža u novinama i na sajtu. Napravim im oval, dva i po kilograma mesa, a oni ga počiste za pola sata. Kažem sada u šali često mojim prijateljima, Rusima koji su me odvraćali od ideje da otvorim restoran sa našom hranom, da Rusi očigledno vole da jedu meso, samo im nisu davali dovoljno".

Kaže da za sada ne želi da napušta Samaru.

"Živeo sam u Libiji, tamo sam radio kao kuvar, a onda sam dobio poziv da dođem u Samaru. Došao sam na tri meseca, a evo tu sam, boga pitaj koliko. I za sada ne idem nigde".

Inače, naši kuvari su vrlo poznati u Samari.

U još jednom srpskom restoranu radi Stefan. Iz Beograda je, pre Samare živeo je u Bakuu.

Umesto o hrani, priča uglavnom o fudbalu. I hvali se tetovažom na nozi. Grb Crvene zvezde i broj 33. Znamo da se ne pita za značenje tetovaža, ali što baš 33, pitamo Stefana.

"Taj dres je nosio Milan Rodić dok je igrao za Krilja Sovjetov. Dolazi je često kod mene u restoran. Strašan je dasa, zato broj 33", objašnjava Stefan.

I za kraj putovanja po Samari obišli smo čuveni Staljinov bunker. Nećemo da pišemo o njemu, bunker kao bunker. Napisaćemo samo da smo ušli u lift u povratku iz obilaska, vrata su se zatvrila i ništa. To je to.

Pogledao sam se s kolegom i gotovo u isto vreme smo rekli: "A, da javimo u redakciju da nećemo stići na utakmicu?".

Posle pet minuta vrata su se sama otvorila kako su se i zatvorila.

Stigli smo na utakmicu, napuštamo Samaru, pa ko zna, možda se vratimo ponovo.