Tragedija koju Svetlogorsk neće nikada zaboraviti

Šetajući kroz Svetlogorsk prolazimo pored crkve, na čijoj ogradi stoji zakačena dečja cipelica. Nedaleko od nje spomen ploča. Čitamo i ne verujem šta piše - „Crkva je podignuta u znak sećanja na sve stradale kada se avion srušio na obdanište..."

Nije bilo vetra 16. maja u Svetlogorsku, dan je bio miran, ali je nad morem bila gusta malga. Oko podneva na horizontu se pojavio „Antonov 24T". Izveštaji kažu da mu instrumenti nisu pokazivali tačnu visinu, avion je zakačio krilom visoke borove, srušio se i potom nastavio da klizi po tlu još najmanje 200 metara rušeći sve pred sobom.

I da nesreća bude veća na njegovom zastrašujućem putu našlo se i obdanište. Gorivo iz aviona se rasulo po zemlji, udar je bio jeziv, avion je uništio drugi sprat objekta. Buknuo je zastrašujući plamen.

U tom trenutku u obdaništu je bilo 23 dece, uzrasti od dve do sedam godina, i troje. Deca su se vratila iz šetnje i spremala su se za ručak.
"Imala sam brata ovde. Živ je spaljen, kao i svi stradali. Da li si ti iz Moskve? Napiši kako je zaista bilo ili ne pišite gluposti. Čitala sam da su ljudi posle incidenta masovno izvršili samoubistvo jer nisu mogli da prežive tragediju. Čitala sam i da su se odali alkoholu. Ali, to nije istina. Mnogi ljudi su odlučili da rađaju novu decu i davali im imena svoje stradale", zapisala je ruska novinarka Eva Markačeva reči žene koju je zatekla na gradskom groblju.

Foto: B92/ŽB

Među žrtvama spominju se i Tanja Ježova i Nataša Cigankova, koje su se sličajno zatekle ispred obdaništa u trenutku pada aviona. Zahvatio ih je plamen, ali njih kao ni posade aviona nema na gradskom groblju.

Za posadu kažu da je sahranjena u Kalinjingradu, jer rodbina nije dozvolila da se „krivci" sahrane sa svojim žrtvama. Nastradalo je, inače, šest članova posade aviona, kao i dva putnika.

Dvoje ljudi, koji su se nalazili u objektu su preživeli katastrofu. Cele zbrke oko broja nastadialih ne bi ni bilo da tada nisu pokušali da zataškaju slučaj.

Ubrzo su se oko porušenog i spaljenog objekta pojavili vojnici i policajci. Napravili su tri prstena i teškom mukom uspeli su da na bezednu udaljenost pomere slomljene majke.

U nekim izveštajima piše da je nakon nesreće stanovništvu bilo zabranjeno da napusti Svetlogorsk, i ne samo to, već da napuste i svoje domove, a bila im je isključena struja kako i telefon. Grad je stao, policijske patrole su pazile da neko od rođaka žrtava ne odluči da se utopi. Traženje žrtava, uklanjanje delova aviona, kao i raščišćavanje zemljišta trajalo je duboko u noć.

Sutradan je na nesreću podsećao samo miris kerozina, koji se zadržao u gradu još naredne dve nedelje. Spaljeno drveće je posečeno, ostaci obdaništa su uklonjeni, zemlja poravnata... Na mestu gde je bilo obdanište dan kasnije bila je cvetna bašta, trava, staza posuta crvenim kamenčićima. Roditelji očima nisu mogli da veruju.

Deca i nastavnici sahranjeni su na gradskom groblju, a tog dana „zbog popravki" su bili zatvoreni putevi, a vozovi nisu saobraćali. Ipak, po nekim izveštajima sahrani je prisustvovalo oko 7.000 ljudi. Rodbina stradalih je pričala da su radnici KGB-a svakodnevno posećivali u bolnici preživele, kako bi im obezbedili što bolje uslove u zamenu za ćutanje. Čak su zabranili i slikanje sahrane, ali su neki snimci ipak napravljeni i sačuvani.

Zvaničan izveštaj je rekao da su piloti krivi. Navodno je jedan imao alkohol u krvi. Lokalni sveštenik koji čuva dokumente o tragediji ne sme da iznosi detalje, ali je jednom prilikom za „Moskovskij komsomolec" potvrdio da posada nije odgovorna za tragediju. Bilo je raznih teorija, da nisu bili dovoljno obučeni, da su se spustili da bi videli devojke na nudističkoj plaži, ali zapravo je u pitanju je bio neispravan altimetar, uređaj za merenje visine.

Na mestu gde je nekada bilo obdanište 1994. godine izgrađena je crkva posvećena Ikoni presvete Bogorodice „Svih žalosnih radost". Rusi je izuzetno cene, a pred tom ikonom tužni traže utehu od Boga.