"Mi smo g**na, terapija može da počne"

Da li su Rusi doživeli katarzu posle reči Leonida Sluckog, selektora sa Evropskog prvenstva 2016. godine, na koje je “Zbornaja komanda” ispraćena s velikim ambicijama, a dočekana s peticijom od million potpisa da se ugasi fudbalska reprezentacija, ili je u pitanju nova samoobmana koja prati ruski tim od kako nema SSSR-a, videćemo već na Svetskom prvenstvu koje će se igrati od 14. juna do 15. jula, od Kalinjigrada do Urala.

Nekada veliki sovjetski tim, prvak Evrope i trostruki vicešampion, osvajač zlata i dve bronze na Olimpijskim igrama, te selekcija koja samo jednom u svim svojim nastupima nije bila među deset najboljih na svetu, doživeo je veliki pad kada se zemlja smanjila i promenila ime. Rezultati Rusije, s izuzetkom 2008. godine kada je osvojila treće mesto, bili su katastrofalni, a učešća praćena skandalima i besom navijača u zemlji.

Zvuči vam poznato i na nekog vas podseća? Čekajte, ovo je tek početak. Mnogo je sličnosti, sa znate već kim, ali ovo nije tema o njima. Ovo je tema o Rusiji.

Milion potpisa da se raspusti reprezentacija

Posle 2008. godine i plasmana u polufinale, delovalo je kao da je vaskrsla ruska škola fudbala, ali otrežnjenje je stigno već na narednim takmičenjima. Na njima ili nisu učestvovali ili bolje da nisu učestvovali. A, probli su Rusi, nije da nisu. Angažovali su i Gusa Hidinka i Dika Advokata (opet zvuči poznato, je l’?) i Fabija Kapela… Bilo je tu nekih trzaja, ali ne i ozbiljnog sistema, a na kraju se sve pretvorilo u ropac.

Dakle, u julu 2016. godine oko milion građana Rusije potpisalo je peticiju da se raspusti fudbalska reprezentacija. Zahtev je prosleđen predsedniku ruske Vlade Dmitriju Medvedevu, a on njegov kabinet je zahtev prosledio Ministarstvu sporta. Jedini cilj Rusa bio je da “budu ponosnim, a ne osramoćeni” kada gledaju fudbal.

Oni su tražili da se ukine ograničenje za strane igrače u Premijer ligi, ali i da se ograniče budžeti klubova, te da ugovori budu manji, konkurencija veća, kao i da postoji podsticaj za razvoj. Plan je bio da se nerazumne količine novca koje zarađuju prosečni fuudbaleri preusmere u razvoj dečjeg sporta, da se sufinansiraju njihove aktivnosti, da se ulaže u sportske objekte...

Razlog za ovakvu reakciju bio je učinak na Evru 2016. godine, jer su “baćuške” morali kući posle prvog kruga. Tada su ih posle remija sa Engleskom, do kojeg su stigli u poslednjim trenucima meča, prvo podbedili Slovaci sa 2:1, a potom su ih Velšani isprašili sa 3:0.

Poraz "proslavili" šampanjcem od 250.000 evra

Foto: Getty images

Ali, Rusi nisu slušali popularne pesme s Balkana, tipa “ne sipaj mi so na ranu”, pa su upravo to uradili reprezentativci Aleksandr Kokorin i Pavel Mamaev, koji su u Monte Karlu u provodu spiskali 250.000 evra na šampanjac, a video snimak je, naravno, “srušio internet”.

Oni su eliminaciju “proslavili” tako što su u ogromnim količinama naručivali šampanjac “Arman de Brinjak”, čija flaša, u zavisnosti od veličine i vrste, košta i 500 evra, a samo rezervacija stola u popularnom klubu koštala je 1.000 evra.

Navijači Rusije su od tog Evropskog prvenstva očekivali mnogo, a dobili su šamar. Bes je dodatno podgrejao ovaj događaj, pa su reagovali i neki državni funkcioneri optužujući Mamaeva i Kokorina da su “besramni prikaz uobraženosti”.

Slucki je posle nokauta od Velsa rekao:

“Morali smo da prihvatimo činjenicu kakvi smo. Najvažniji korak u lečenju jeste priznanje”.

Pokušao je Slucki da bude liberalan, trener šmeker, dozvolio je igračima da se opuste, da igraju igrice, angažovao je psihologa…

Prosečni igrači postali milioneri

I FS Rusije je pokušao da vrati sjaj koji je imao ok je igračima na grudima pisalo SSSR. U ligi je uvedeno pravilo da utakmicu mora da počne pet Rusa kako bi igrači stasali za reprezentaciu.

Pokušali su i da ograničavanjem plate za mlade igrače do 21 godine da spreče brzo bogaćenje. Da fudalerima plata ne bude zagarantovana, već da imaju bonuse za postignute rezultate.

I onda, nađe se neko pametan pa s igračima potpiše male ugovore s velikim bonusima. A, jedini uslov da dobiju bonus jeste da ne kasne na trening i da se primerno ponašaju.

Tako je, na primer, Aleksandr Kokorin, igrač koji nikada nije bio šampion Rusije, zarađivao u Dinamu iz Moskve neverovatnih pet miliona evra godišnje, koliko su, recimo, zarađivali u drugim evropskim ligama neki od najboljih igrača sveta. A, takvi kao Kokorin u Evropi su zarađivali neuporedivo manje.

Zato je većina ruskih reprezntativaca odlučila da igra u domaćim klubovima, a i oni koji su okušali sreću u velikim ligama, brzo su se vratili kući. Što zbog novca, što zbog zbog nemogućnosti da se nametnu i zaigraju značajnije uloge u klubovima van Rusije.

Zemlja od 146 miliona ljudi nema 11 fudbalera

Prosečni fudbaleri su se neverovatnom brzinom bogatili, a kada igra reprezentacija navijači su imali samo jedno pitanje: Kako je moguće da u zemlji s populacijom od 146 miliona stanovnika ne može da se nađe 11 ljudi koji znaju da igraju fudbal?!

Pritiskale su “Zbornaju komandu” i druge stvari. Recimo, optužbe da je 2014. godine ceo tim bio dopingovan na Svetskom prvenstvu u Brazilu, ili besmisleni predlozi o raspuštanju reprezentacije, te inicijativi jenog visokog funkcionera FS Rusije da se svi reprezentativci okupe u jenom klubu kako bi se što bolje uigrali. Vidite i sami da su predlozi izazivali ili nevericu ili salvu smeha. Značajnih promena, u svakom slučaju, nije bilo.

Rusija po mnogim mišlejnjima ima kvalitetnu Premijer ligu sa 16 klubova, koje finansiraju državne firme, lokalne vlasti ili tajkuni, ali je ogroman jaz u odnosu na ostale rangove takmičenja.

Naročito je urušena baza, iako je bilo nekih sporadičnih uspeha (prvaci Evrope 2013. godine – U17, viceprvaci 2015. godine - U19). I samo je Aleksandr Golovin iz CSKA, koji je učestvovao u oba podviga, dobio poziv za martovske kontrolne utakmice sa Brazilom i Francuskom.

"Reprezentacije nema, raspuštena je"

Foto: Getty images

Kao problem je označena i slaba poseta, koja je u sezoni 2016/17 u proseku iznosila 11.357 gledalaca, dok je Bundesligi prosek bio, na primer, 41.511.

Na istoku zemlje jedva da postoje klubovi koji mogu da se takmiče u profesionalnim ligama, dok je fudbal u najvišem rangu postao elitni – u bukvalnom smislu te reči. Veoma su retke, ili ih nema više u nekim regionima, besplatne škole fudbala, a talenti iz provincije, po mišljenju fudbalskig stručnjaka, se teže probijaju, jer fudbalske akademije uglavnom pohađaju deca imućnijih roditelja.

Vitaliji Mutko, ministar sporta, je te 2016. godine u intervjuu za ruske medije rekao: “Reprezentacije nema, ona je raspuštena, tako da peticija nije potrebna”. Kasnije su se predstvanici Fudbalskog saveza Rusije iz petnih žila napinjali da objasne izjavu ministra, koji je “zapravo mislio da je selektor Leonid Slucki podneo ostavku, pa igrače nema ko ni da izabere, ni da pozove u reprezentaciju”.

Radovali se '08. kao Gagarinu

Foto: Getty images

Nekako se neprestano prepliću 2008. i 2016. godina. Godina uzleta i godina otrežnjenja. Te 2008. navijači “Zbornaje” su se, bar tako kažu ruske kolege novinari, radovali istom osmehom kao 1961. godine kada je nacija u kosmosu videla Jurija Gagarina.

Od jednom su ponovo su u Evropi postali popularni neki ruski igrači, svi su čuli za Andreja Aršavina, Igora Akinfejeva, Romana Pavljučenka, Jurija Žirkova…

I opet dolazimo do onog čuvenog “ali…”

Rusija je na Mundijal otišla direktno kao domaćin, međutim, rezultati u 2017. I 2018. godini ne obećavaju. Izgubila je od Obala Slonovače 2:0, Portugala 1:0, Meksika 2:1, Brazila 3:0, Francuske 3:1, igrala nerešeno sa Španijom 3:3, Belgijom 3:3, Čileom 1:1, Iranom 1:1, a pobedila je Mađarsku 3:0, Novi Zeland 2:0 i Južnu Koreju 4:2.

Grupa u kojoj su Saudijska Arabija, Urugvaj i Egipat daje je joj šansu da se nada drugom krugu. Sve preko toga biće ekstra premija.

"I šta sad da radimo?!"

Foto: Getty images

Stanislav Čerčesov, selector Rusije, izabran je na ovo mesto jer je poznat po oštrim fudbalskim metodama, a u zemlji su smatrali da je njihovom timu upravo potrebna čvrsta ruka. Mislili su da će i ukoliko bude nekog uspeh on biti zasluga selektora. Posle utakmica sa Brazilom i Francuskom, valjda je svima jasno koliko imaju “tanak” tim.

Mada, bilo im je jasno i nakon letimičnog pogleda na statistiku 17 prijateljskih utakmica u kvalifikacinom periodu. Posed lopte u proseku je bio 45 odsto, veći od protivnika imali su samo u pet mečeva,a tri su dobili. Iz toga proizilazi da su veoma retko izvodili kornere, tek 3,8 po meču, a iz ovih prekida postigli su samo četiri gola. Rusija je, takođe, dobila smo 48 % duela, a samo 3,9 šuteva imala je u okvir gola.

Čerčesov je najčešće igrao u formaciji 3-5-2 ili 3-4-3, a četiri defanzivca koristio je samo u dve utakmice, kad je Rusija igrala 4-4-2, odnosno 4-2-3-1. Čak 47 igrača je prošlo kroz “Zbornaju komandu”, a najstandardniji članovi bili su Akinfejev, Kudrjašov i Semedov.

I posle poraza od Brazila i Francuske, a na puškomet od Mundijala, Rusi se pitaju: “Šta sada da radimo?”

“Da menjamo selektora, igrače, taktiku ili da se prekrstimo i čekamo rasplet?!”

Zvuči vam poznato?!