Pele ili Maradona? Brazil, Argentina i esencija fudbala

Ipak, iako je svaki od njih zaista bitan na svoj način, jedan se posebno ističe – rivalstvo.

Nešto bez čega sport i ne bi imao toliko smisla, nešto što više od veka unazad tera sportiste i sportiskinje da daju i više od svojih realnih mogućnosti, samo kako bi baš oni bili ti koji bi doneli prevagu ili izborili ličnu pobedu protiv najvažnijeg protivnika.

Rivalstvo kao takvo postoji u gotovo svim sportovima, ali važnost i veličina samog sporta daje dodatnu težinu okršajima koji su kroz istoriju postali daleko važniji od onih drugih.

Jedno od najvećih svakako jeste rivalstvo Brazilaca i Argentinaca, dve sportske nacije koje su obeležile različite epohe i sfere svetskog sporta, ali njegov početak uopšte nije zasnovan – kao kod većine – na lošim odnosima dveju zemalja, koji često vuku korene iz političkih sukoba i nesuglasica, pa i rata.

Allsport/Clive Mason

Štaviše, večito rivalstvo između 'Selesaa' i 'Gaučosa' kreirano je sa mišlju da dodatno približi i ujedini dve najveće zemlje Južne Amerike, da bi se u godinama koje su sledile razvijalo isključivo kao posledica onoga što se događalo na sportskim borilištima.

Sve je počelo na startu XX veka, kada je 1908. godine predsednik Argentine Hulio Argentino Roka zajedno sa fudbalskom reprezentacijom otišao u zvaničnu posetu Brazilu, sa idejom da se odigra fudbalska utakmica i da na taj način počne učvršćivanje međusobnih odnosa.

"Sve nas ujedinjuje. Ništa nas ne razdvaja", bile su reči kojima je Roka završio govor u Sao Paulu.

U datom trenutku to je i te kako imalo smisla, pogotovo imajući u vidu da se nekoliko decenija ranije dogodio sukob koji je doveo do kasnije nezavisnosti Urugvaja, ali, pre svega, i činjenicu da su se Brazilci i Argentinci zajedničkim snagama borili u Paragvajskom ratu 1864. godine. Jedini 'zvanični' sukob koji se može naći u istorijskim spisima jeste onaj sa kraja XIX veka, kada su diplomatski odnosi bili zategnuti zbog nemogućnosti političkih zvaničnika da pronađu adekvatno rešenje prilikom iscrtavanja granica, ali je i taj problem ubrzo rešen.

Međutim, Rokina ideja da fudbalom probudi zajedništvo među stanovništvom nije mogla odmah da bude sprovedena u delo jer Brazilci u datom trenutku nisu imali adekvantu selekciju, već su nacionalnu selekciju po potrebi sačinjavali igrači iz različitih regionalnih liga – Sao Paula i Lige Metropolitano Rio de Žaneira.

U svakom slučaju, nekadašnji general argentinske vojske postao je rodonačelnik prijateljskog Kupa koji je nosio njegovo ime, da bi dve reprezentacije prvi zvaničan meč odigrale šest godina kasnije – 20. septembra 1914. godine.

Prvi meč igrao se u Buenos Ajresu, slavio je domaćin sa ubedljivih 3:0, a Brazilci uzvraćaju sedam dana kasnije u revanšu u Sao Paolu sa 2:0, nedovoljno za prvi trofej, ali dovoljno za prvu iskru.

Photo by Keystone/Getty Images

Uporedo sa ovim krenuo je da se razvija još jedan veliki rivalitet, takođe između dve latinske zemlje – Urugvaja i ponovo Argentine.

'Urusi' su prvi zaslužili zvanje 'državnog neprijatelja', pošto su najpre na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. savladali 'Gaučose' u borbi za zlato, a potom i u finalu prvog Svetskog prvenstva dve godine kasnije, upravo u Urugvaju.

Zapravo, tako je bilo sve do sredine pedesetih, odnosno početka sedamdesetih, dok Brazil u potpunosti nije preuzeo primat na Mundijalima sa tri osvojene 'Boginje' na četiri uzastopna Svetska prvenstva.

Generacija koja je 1962. godine trijumfovala na Šampionatu u Čileu i danas važi za najbolju ekipu u svetu fudbala, ikada – što je dovelo do toga da se Brazilci u potpunosti uobraze jer Argentinci do tog trenutka nisu osetili šta znači biti vladar planete. Ipak, kako bismo došli do tačnog momenta kada se po prvi put, u do tada prijateljskom odnosu reprezentativaca stanovništva dveju zemalja, pojavio animozitet specifičan za najveće derbije sveta, moramo da se vratimo u vreme malo pre Drugog svetskog rata.

Šampionat Južne Amerike, kontinetalno prvenstvo danas poznato pod imenom Kopa Amerika, inače jedno od najstarijih takmičenja na svetu, već je imalo solidnu tradiciju i reputaciju, a mi vas konkretno vodimo u 1937. kada su jedni i drugi osetili potrebu da iskažu patriotizam, ali na strašan način – kroz rasizam.

Veliko finale igralo se pred više od 80.000 navijača na stadionu Gasometro u Boedu, predgrađu prestonice Argentine, nekadašnjem stadionu velikana San Lorenca.

Posle 90 minuta igre nije bilo golova, pre nego što je rezervista Visente del Mar, legendarni centarfor, još jednog velikana, Independijentea, pogocima u 102. i 112. minutu doneo 'Gaučosima' petu šampionsku titulu.

Photo by Keystone/Getty Images

Nažalost, meč je obeležila i izuzetno gruba igra obe strane, uz gomilu uvreda, 'hvatanja za gušu', 'drži me da ga ne bijem' i sličnih varijacija na temu, ali su ipak navijači domaćih bili ti koji su se pobrinuli da skandal bude potpun.

Tokom većeg dela susreta, dobar deo prisutnih na tribinama povremeno je horski nazivao reprezentativce gostiju majmunima, upotpunjavajući svoj 'nastup' oponašanjem istoimene životinje.

Meč se na kraju nije ni završio jer su Brazilci, isprovocirani kompletnim ambijentom, kao i frustrirani činjenicom da gube, odlučili da napuste teren pošto su smatrali da drugi pogodak Argentine neregularan.

Iako svi u Brazilu od tog dana taj duel zovu "utakmicom sramote", nije ponašanje njihovih komšija bilo ono što je najstrašnije u celoj priči. Rasizam je tih godina bio izuzetno izražen u Brazilu, do te mere da je država dekretom zabranila nastup sportistima crne boje kože da nastupaju za nacionalne timove!

SS@BarraBrava

Šta reći drugo nego da je čuveni Leonidas da Silva – jedan od najvažnijih pojedinaca za razvoj fudbala kakav danas poznajemo – na Mundijale '34 i '38 morao da putuje sam i da spava odvojeno od reprezentivnih drugova.

Kao i sve, kompletna situacija ubrzo je ostavljena u prošlosti, da bi se na novu zapaljivu situaciju čekalo samo dve godine. U dvomeču Roka Kupa, posle debakla Brazila sedam dana ranije u Buenos Ajresu 5:1, pri rezultatu 2:2 glavni arbitar svira penal za 'Selesao', a Arkadio Lopes nasrće na sudiju i teren napušta tek posle intervencije organa reda i mira.

Usledila je još burnija reakcija gostiju i prelazak iz meteža u opšti haos, pa je na kraju domaćin do pobede došao tako što je penal izveden na prazan gol jer su se Argentinci povukli u svlačionicu.

Već tada u svetskim medijima pojavila se kovanica 'Superklasiko' u najavama i izveštajima sa njihovih mečeva, da bismo i definitivnu potvrdu rađanja žestokog rivalstva dobili po završetnu najvećeg sukoba od kada je čovečanstva.

Allsport UK /Allsport

Po sredi je bilo još jedno finale Kopa Amerike, ali je 'uvertira' usledila godinu dana ranije, 1945. – kada je Ademir Menezes, u trijumfu Brazila od 6:2 (najveći u istoriji), slomio nogu Simoneu Bataliđeru. Samo nekoliko meseci kasnije, u okršaju za trofej, svi na stadionu 'zaledili' su se u 28. minutu.

Žair Rosa Pinto i kapiten 'Gaučosa' Hose Salomon krenuli su na 'ničiju loptu', veoma oštro, sa dve noge... Ishod? Dva otvorena preloma leve noge Solomona, kao uvod u omanji građanski rat na travnatom pravougaoniku.

Igrači, stručni štabovi, navijači, policajci u masovnoj tuči koja je potrajala dobrih desetak minuta, pre nego što su i jedni i drugi ubačeni u svlačionice, navijači izbačeni sa stadiona, a meč nastavljen gotovo dva časa kasnije.

Hose se nikada nije oporavio od povrede. Argentina je pobedila 2:0. Ako je uopšte i važno...

Photo by Shaun Botterill/Getty Images

Ključnu ulogu u celoj priči odigrala su i dvojica veoma posebnih igrača, baš ona dvojica zbog koje je dobar deo planete u stanju da u nedogled raspravlja ko je zapravo najbolji svih vremena – Dijego Armando Maradona ili Edson Arantes do Nasimeno Pele?

Od drugog i dalje niko nije postigao više golova za Brazil, dok je teško verovati da će više ikada jedan sedamnaestogodišnjak, poput njega 1962. u Švedskoj, predvoditi svoju zemlju do prve tri titule prvaka sveta.

Kad je ovaj prvi u pitanju, malo je sportista, o kom god sportu govorili, koji među svojim narodom, ali i šrom sveta, ima status kao 'Mali zeleni'. Čovek koji je gotovo sâm doneo Argentincima drugu 'Boginju' 1986, kao i finale četiri godine kasnije.

Pele je takođe i najbolji strelac u ovom rivalstvu sa osam golova u deset mečeva, ali za razliku od Maradone ne može da se pohvali da je 'izbacivao' Brazilce sa Mundijala.

Photo by Mete Razlikli/Central Press/Hulton Archive/Getty Images

Upravo su dva 'super heroja' bila poslednji sastojak potreban da se kompletna priča zaokruži. Istovremeno, ostalo je zabeleženo da su se u tom periodu i pojavile uvredljive pesme 'za one druge', odnosno spevovi o tome zašto je bolji Pele, a ne Maradona, i obrnuto.

Od preostalih upečatljivih susreta, ističe se onaj na Svetskom prvenstvu 1978. godine, baš u Argentini okarakterisan kao 'A Batalha de Rosario', ili ti – 'Bitka za Rosario'.

Sada već uobičajena tuča tokom celog meča, u uvek popularnom remiju bez golova, bila je samo najava onoga što sledi jer je, posle takvog spleta okolnosti gol razlika odlučivala ko će u nokaut fazu posle poslednje runde.

Tadašnji sistem takmičenja išao je na ruku domaćinu koji je tek u večernjem terminu, pošto je Brazil savladao Poljsku 2:0, igrao svoj meč protiv Perua. Verovali ili ne, ni to nije bio kraj. Računica je bila jasna, 'Gaučosima' je bila potrebna pobeda od najmanje četiri gola razlike, ali su oni ipak, za svaki slučaj, šest puta zatresli mrežu Romona Kiroge, rođenog Argentinca. I pored upornosti Brazilaca, nikakvih dokaza o nameštanju nikada nije bilo, pa su morali kući iako nisu poraženi.

Priliku za osvetu dobili su već kroz četiri godine i to u odlučujućem meču za prolaz. 'Selesao' je još jednom opravdao sve svoje nadimke, mogao je da ponizi velikog rivala, ali je Seržinjo promašivao šansu za šansom. Konačan rezultat bio je 3:1, Brazil je otišao dalje, Argentina kući, a Maradona zbog šutiranja Batiste dobio direktan crveni karton.

Poslednji u nizu mečeva koji se posebno istiće odigran je na nekadašnjem Dele Alpiju u Torinu, na Mundijalu u Italiji 1990, a jedini gol postignut je u 81. minutu, posle maestralne asistencije Maradone i egzekucije Klaudija Kaniđe.

Odmah posle utakmice, levi bek 'Selesaa' Branko izneo je ozbiljne optužbe na račun Argentinaca, tvrdeći da su im u bočice sa vodom sipali lek za smirenje i tako ih savladali. Naravno, 'Gaučosi' su to odmah oštro demantovali, ali je godinama kasnije 'Mali zeleno' to indirektno priznao gostujući na televiziji.

Photo by Stuart Franklin/Getty Images

Rivalstvo se vremenom prenelo i na klupski fudbal, kao i praktično sve ostale sportove, a iako su Argentinci bili gotovo duplo uspešniji u prvih nekoliko decenija, Brazilci danas mogu da se pohvale sa tri Svetska kupa više, jednim olimpijskim zlatom i boljim međusobnim skorom.

Kako više do sto godina nisu uspeli da se dogovore, koji se mečevi računaju, a koji ne – ulogu sudije preuzela je Svetska fudbalska federacija (FIFA) i zavela ukupno 104 susreta. Brazil ima 40 pobeda, Argentina 38, 26 mečeva zavrešeno je nerešeno, dok su Brazilci dali dva gola više – 162:160.

'Gaučosima' ostaje za utehu da imaju skoro duplo više trofeja u Kopa Amerika (14-8), ali zapravo to nije ni važno.

Važno je da u sportu budu što više ovakvih tradicija jer je upravo to ono što je istinski važno, možda i jedna od malog broja stvari koji i dalje vrede u sportu koji toliko volimo. Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)