Da li je Mesiju potrebna "Boginja" da bi bio najbolji?

I mnogi od tih koji su ga igrali ostavljali su dubok trag, dosta dublji nego neki drugi, ali je činjenica da ga je samo "šačica" menjala i činila boljim.

Menjala kao što je to među prvima uradio Eleno du Freitaš, uvodeći krajem četrdesetih godina prošlog veka kretanje kao konstantu kod napadača, pa onda Pele o kojem ne treba trošiti reči, kao ni o Dijegu Armandu Maradoni, pa i jednom Klodu Makeleleu koji je redefinisao poziciju zadnjeg veznog početkom ovog stoleća.

Zinedin Zidan je, što bi rekao jedan moj kolega, patentirao "fudbal sa mantinelama", upoređujući, bez želje da ih potceni, sve njegove saigrače sa elementima čiji je jedini posao bio da genijalnom Francuzu vrate loptu koju im je poslao.

U međuvremenu je bilo i velikih trenera koji su menjali fudbal kao igru, a ne kao fenomen ili sport.

Znamo da je Johan Krojf na najbolji mogući način razvio teoriju "totalnog fudbala" Rinusa Mihelsa, uticao da fudbalski svet dobije jednog Pepa Gvardiolu, najvećeg poznavaoca kompleksnosti taktike bazirane na posedu lopte, Luis Aragones je istoj filozofiji pridodao malo konkretniji pristup, ali su medalju drugu stranu dali Karl Rapan, austrijski trener i stvaralac taktike "verrou", preteče legendarnog katanača, taktike stvorene za italijansko poimanje fudbala iz druge polovine 20. veka.

Photo by Bagu Blanco/Getty Images

Moderniji pristup žrtvovanja lepote zarad rezultata usavršio je Žoze Murinjo, pa su svi oni, uključujući i sve koje sam izostavio, a ima ih, učinili da fudbalska igra bude mnogo kompleksnija i slojevitija nego što svako od nas može da razume.

A onda se dogodilo razdoblje od 2005. do 2015. godine za koje mogu odgovorno da tvrdim da je predstavljalo vrhunac svetskog sporta kao takvog, ne samo fudbala, u bilo kom svojstvu – takmičarskom, taktičkom, tehničkom, tehnološkom, organizacionom, kvalitativnom... Sport je doživeo vrhunac i, kao što sledi u svakom životnom ciklusu, krenuo je lagani pad, što po različitim parametrima može da se oseti.

Baš tokom tog perioda pojavio se čovek iz grada u centralnoj Argentini koji je dao jednog Če Gevaru, a čije ime će, barem kod novih generacija, biti mnogo zvučnije i poznatije.

Ono glasi Lionel Mesi.

Potpuno iluzorno je nabrajati šta je Argentinac osvojio tokom karijere, koliko je golova postigao i asistencija podelio, to već sada svi znaju, dok one koji nisu čuli od saznavanja dele dva-tri klika. Mesijev značaj za fudbal mnogo je veći i opet, ne zato što je toliko uspešan, već što je sve, ili barem većih deo pozitivnih promena, uspeo da spoji u 169 centimetara visine.

EPA/JASON SZENES

On je veziste poput spomenutog Zidana ili Ćavija i Andresa Inijeste "spakovao" u zajedničku ambalažu, njihovu fudbalsku viziju je unapredio, pridodavši joj veću brzinu, ali i sposobnost postizanja golova jednog Gerda Milera, Miroslava Klosea, Džordža Besta, Pelea, debelog "Zube", pa čak i najvećeg rivala Kristijana Ronalda. Iako ih ne koristi previše, učinkovitost driblinga može meriti sa Garinčom, Denilsonom, Ronaldinjom, Maradonom, dok ni "slobodnjacima" ne zaostaje za Sinišom Mihajlovićem, Dejvidom Bekamom, Žuninjom Pernambukanom, Alvarom Rekobom, Robertom Karlosom, Andreom Pirlom...

Momak je, baš u trenucima kada taktika igra izuzetno veliku ulogu, kada je fizička sprema igrača na vrhuncu, kada je raspored tokom sezona toliko težak da dalje ne može i kada je fubal sve samo ne samo sport, uspeo da ono što se dešavalo prethodnih stotinak godina grupiše u jednu tačku i na taj način ostvari vrhunske rezultate – da uživa u fudbalu i osvaja.

Ali opet, nešto mu fali, a to je titula svetskog šampiona sa nacionalnim timom i najveći razlog da, prvenstveno pristalice onog drugog, sve glasnije viču da se "bez Boginje ne može smatrati najboljim svih vremena".

Sa Argentinom je, u trenucima u kojoj je ekipa vrlo respektabilna i ima kvalitete za najviše ciljeve, doživljavao najbolnije poraze. Tri izgubljena finala u poslednjih 10 godina, neuspeh u borbi za titulu na prethodnom Svetskom prvenstvu, kao i činjenica da retko kada glatko prođu južnoameričke kvalifikacije, pokazuju da 'Gaučosi' imaju ozbiljan, sistematski problem u svojim redovima – i on ne počinje od tima.

Šta je to falilo Argentini?

Photo by Clive Mason/Getty Images

Od odlaska "ozloglašenog" Hulija Grondone, koji je vladao argentinskim fudbalom od 1979. do 2014, tamošnja fudbalska asocijacija (AFA) promenila je već trojicu predsednika. Ali lutanje je počelo i u finišu Grondoninog mandata – Argentinci su želeli da zahvale legendarnom Maradoni za što uopšte postoji i dali mu selektorsko mesto krajem prošle decenije. -Debakl na Mundijalu u Južnoj Africi i poraz od Nemačke sa 4:0 u četvrtfinalu samo je načeo neverovatno talentovanu generaciju.

Uspeha na velikim takmičenjima nije bilo, a Savez je pokušavao da se izvuče dovodeći "svoje" ljude. 'El Pibea' je nasledio Serhio Baptista, zadržao se godinu dana, da bi posle njega jednu od najjačih selekcija sveta vodili Alehandro Sabelja, Herardo Tata Martino i Alehandro Bausa – treneri koji, koliko god bili uspešni, nisu imali karakter, niti dovoljan autoritet za ovakav posao. I sve to dok su, u nekom trenutku, na "tržištu" bili slobodni Marselo Bjelsa i Dijego Simeone.

"Pokušao sam sve što sam mogao. Igrali smo četiri finala, želeo sam više od svih da osvojim titulu sa reprezentacijom, ali nažalost, to se nije dogodilo... Mislim da je ovako najbolje, prvenstveno za mene, a onda i za mnoge ljude koji su ovo želeli", rekao je Mesi u junu 2016, kada se oprostio od nacionalne selekcije.

Bila je to reakcija na drugi uzastopni poraz od Čilea u finalima Kopa Amerika, u kojem je, igrom sudbine bio i tragičar, jer je promašio prvi penal u seriji.

Photo by Laurence Griffiths/Getty Images

Na nagovor mnogih, pa čak i predsednika Argentine, vratio se u tim, ali će za neke uvek biti krivac, najviše zbog toga što je Maradona, večiti pandan za najboljeg svih vremena, kako ljudi vole da kažu "sam" doneo "Boginju" drugoj po veličini južnoameričkoj zemlji. Naravno, ne pomaže ni to što je Ronaldo na potpuno neobjašnjih način stigao do evropske titule u Francuskoj pre dve godine.

Mesijeva najveća greška, osim izvesno slabijih nastupa u finalima i one promašene šanse početkom drugog poluvremena finala sa Nemačkom u Riju, jeste što je od samo početka, verovatno nesvesno, pristao da kompletna krivica i odgovornost za rezultate Argentine pada na njegova pleća, bez obzira što je oko sebe imao Anhela di Mariju, Gonsala Iguaina, Evera Banegu, Paula Dibalu, Serhija Aguera, Esekjela Lavecija...

Posebno jer turnirska takmičenja imaju mnogo drugačiji sistem priprema, nestvarno je važna uloga trenera ili selektora, kao i aspekt sreće i poklapanja okolnosti da bi se došlo do najvećih visina. Tada nije dovoljno ni da postignete četiri gola uz asistenciju na sedam utakmica i maltene sami povučete svoje do finala – tim će uvek odneti pobedu.

Ali ta krivica je verovatno i normalna kada dosegnete nivo kojem više niko neće ni prići u profesionalnom fudbalu, a istovremeno sa klubom osvojite sve što se može osvojiti.

via GIPHY

Šta su drugi rekli o Mesiju...

Ćavi: Jasno je da je Mesi nivo iznad svih ostalih. Oni koji to ne vide su slepi.
Arda Turan: Nisam nikoga video poput njega. Mesi je čudo božje.
Radamel Falkao: Da li je Mesi stvaran igrač ili je lik sa Soni Plejstejšna?
Pele: Volim Mesija, sjajan je igrač. Tehnički smo na istom niovu.
Hristo Stoičkov: Jednom su rekli da je jedino bilo moguće zaustaviti me pištoljem. Danas vam je potrebna mašina da biste zaustavili Mesija.
Radomir Antić: Mesi je Mocart fudbala.
Luiš Figo: Za mene, gledanje Mesija je privilegija. Kao kada imate orgazam – neverovatno zadovoljstvo.
Samjuel Eto: Mesi je bog.
Karles Pujol: Ova Barsa će ostati upamćena kao Mesijeva Barsa.
Didije Drogba: Osvajanje Svetskog prvenstva će ga učiniti još legendarnijim. On je igrač van "običnog" sveta.
Romario: Da li ste znali da Mesi ima Aspergerov sindrom. To je blagi oblig autizma, koji mu daje izuzetan dar pažnje i koncentracije, više od svih ostalih. Njutn i Ajnštajn su takođe bili delom autistični. Nadam se, da će poput njih, svaki sledeći dan da nas raduje svojim prelepim fudbalom.
Antonio Lobo Antunješ (portugalsi pisac): Postoje četiri važne stvari na svetu – knjige, prijatelji, žene i Mesi.
Viktorija Azarenka: Kada gledate Mesija, to je kao da gledate video igricu. Šta radi na fudbalskom terenu je nezamislivo, on kreira magiju.
Edgar Davids: Mesi je anomalija.
Bar Rafaeli (izraelski fotomodel): U ovom trenutku počinjem da mislim da je Mesi u bliskom srodstvu sa Klarkom Kentom.
Luis Enrike: Ne čini mi se kao je čovek.
Johan Krojf: Mesi je blago za svetski fudbal, niko ne može da se poredi sa njim. On je liga iznad svih.
Kobi Brajant: U reprezentaciji sam nosio dres sa brojem 10 u čast najvećeg sportiste kojeg sam ikada video – Lionela Mesija.
Gari Armstrong: Igrao sam protiv Platinija, Maradone, Krojfa, igrao sam sa Džordžom Bestom i mnogim velikim imenima, ali niko od njih nije bio u stanju da čini ono što čini Mesi. Pre dve godine sam rekao da je Maradona najbolji igrač protiv kojeg sam igrao, a Best najbolji među saigračima. Sada mogu da kažem da nikada nisam video fudbalera kao što je Mesi.
Dijego Simeone: Maradona nam je podario neverovatne emocije, ali između ova dva majstora, nema sumnje da je Mesi bolji od Maradone.
Arsen Venger: Ko je najbolji igrač na svetu? Leo Mesi. Ko je najbolji igrač u istoriji fudbala? Leo Mesi.
Karlos Bilardo: Mesi prkosi zakonima anatomije – sigurno ima još jednu kost u skočnom zglobu.
Tostao: Mesi je bolji od Maradone – kompletniji, konstantniji i spektakularniji. On je redefinisao igru – to je sada mešavina stvarnog i virtuelnog.
Luis Felipe Skolari: Jedina loša stvar u životu Kristijana Ronalda je Lionel Mesi. Da nije bilo njega, Ronaldo bi pet godina zaredom bio najbolji na planeti.
Raul: Pre neki dan sam pogledao njegovu utakmicu. Vodio je loptu u punoj brzini, ne znam koliko je kontakata sa njom imao, možda pet ili šest, ali je ona bila zalepljena za njegovo stopalo. To je praktično nemoguće.
Stefen Kari: Mesi je kreativni genije, on je glavni aspekt ugođaja koji imate dok ga gledate. Postoje mnoga poređenja u vezi sa kreativnošću i inovacijama koje donosimo za naše sportove i pokušavamo da utičemo na sledeće generacije da to isto čine.
Pep Gvardiola: Ne pišite o njemu, ne pokušavajte da ga opišete. Samo ga gledajte.

Photo by Julian Finney/Getty Images

I posle svih ovih reči, a saglasni ste da ima nekih veoma jakih i upečatljivih, vraćamo se nakon nekoliko šlajfni na pitanje iz naslova. Ako pitate potpisnika ovog teksta odgovor je svakako negativan, Leov značaj za magičnu fudbalsku igru je toliko veliki da u prvi plan, koliko to ljudi nekada ne žele da priznaju, suštinu treba stavljati ispred forme.

Ako ni u tome ne uspeju, onda barem neka poslušaju Gvardioline reči.

Nikola Đukić (@NikolaDjukic43)