Piksi za B92: Nema 'mrtvi smo', ’tučemo’ prve dve i to je tô

Reprezentacija se posle dugih osam godina posta plasirala na neko veliko takmičenje, a kako je do početka Mundijala ostalo svega petnaest dana euforija je sve veća.

“Kada odeš na Svetsko prvenstvo posle toliko godina pauze, onda to moramo da vrednujemo kao uspeh. Mi smo kroz kvalifikacije prikazali i pokazali određeni kvalitet, odnosno nema sumnje da smo se zasluženo plasirali“, počeo je priču Piksi za B92.net, “Sada, ekipa ima sasvim dovoljno vremena da se pripremi, da se kroz kvalitetan rad dođe ili zadrži dobra atmosfera i da spremni dočekamo ono što nas čeka“.

’Orlovi’ se nalaze u grupi E zajedno sa Kostarikom, Švajcarskom i Brazilom.

“Što se same grupe tiče – nema šta da nam se diže kosa na glavi, ’mrtvi smo’ ili ne znam šta. Grupa je takva da može da se igra fudbal i mislim da imamo velike šanse da odemo u drugi krug, što svakako mora da bude prioritet i ja lično mislim da jeste tako. Opet, izvesno je da su Kostarika i Švajcarska ekipe sa kojima ćemo se boriti za to drugo mesto. Što se Brazila tiče, neka oni sada ostanu po strani, ali ne vidim razlog zašto i sa njima ne može da se igra – ne bih se ja tako lako predavao. Ali, ukoliko želimo sve ovo o čemu pričamo, moramo da budemo bolji nego što smo do sada bili“.

Uvodni duel sa Kostarikancima u srpskoj javnosti, kao i uvek, označen je kao ključan i potencijalno fatalističan, ali živa legenda Crvene zvezde nije saglasna sa takvim stavom.

“Ne, ne, ne... Svaka je važna, a jedino treća može da bude nevažna, naravno – ako pobediš u prve dve. Istina, i ona može da bude važna, ali iz nekog drugog aspekta, tada su ti ’muke’ već slađe. Nema tu velike matematike. Moramo da ’tučemo’ prve dve ekipe i to je tô“.

Istovremeno, nekadašnji plejmejker niškog Radničkog, Olimpika iz Marseja, Helas Verone i ’bog’ za navijače japanske Nagoje Gampus Ejt, upozorava na još jednu boljku koja prečesto prati naš mentalitet – potcenjivanje.

“Najgore je kada nekoga potcenjuješ, nešto što mi nikako ne smemo da uradimo. Nikako. Jer bude li iko pomislio da će sve ići glatko, odnosno da s njima može bez ikakvih problema da se igra, bićemo u velikom problemu. Kostarika, poput nas, nije tu gde jeste slučajno... Švajcarska, sa svim svojim ’legionarima’, takođe poseduje kvalitet, često igra na velikim takmičenjima“.

Piksi veruje u pojedince i sveukupni kvalitet našeg nacionalnog tima, naglašavajući da Srbija pre svega mora da bude jedno – da bude tim.

“S druge strane, moramo uvek da krenemo od sebe. Imamo dobre i veoma kvalitetne igrače, koji igraju u najjačim klubovima u najjačim ligama Evrope i sveta.

Primarni i osnovni cilj je napraviti tim jer mi ne moramo, ali i ne treba da se oslanjamo na individualnost pojedinca. Da čekamo tog nekog da ’pusti kišu’ i reši utakmicu, i sa njom sve naše probleme. Govoreći iz ličnog iskustva, kult tima ti je možda i jedini garant da možeš da uspeš“.

Trener kineskog Gvanžu R&F, s kojim beleži sjajne rezultate u kineskoj Superligi, smatra i da suvi kvalitet nije uvek taj koji je presudan, stavljajući u prvi plan psihološku stabilnost kao osnovu celog sistema.

“Svetsko prvenstvo je turnir, a psihološka stabilnost ključan faktor. Gledajući kroz fudbalsku istoriju, Nemci su najbolji primer za to. Čak i kada su u igračkom smislu bili slabijeg kvaliteta, upravo je ta stabilnost pravila razliku i od njih činila tim.

Dve dobre utakmice i ti si već ’gore’. Sve je u glavama igrača, oni moraju da iznesu taj teret. Taj period nije previše dugačak, ali zahteva od tebe da budeš stalno ’tu’. To je samo jedan od velikog broja segmenata. Jedan od njih jeste i sreća, ali ne može ona da te odvede na vrh. To je nemoguće – svi bi onda čekali na tu sreću".

Dakle, sve je u glavi.

“Pobede ti u stvari otkrivaju snagu za koju misliš da je nema, da ne postoji. Dobri rezultati ti ipak pokažu da ona postoji, da je tu. To je onaj poslednji trzaj kada si na izmaku snage, pa i sam sebe začudiš kako si to uspeo. Rezultati su ti koji stvaraju upravo tu rezervu. Isto je kad voziš auto, upali se lampica, gori crveno, ali automobil ide li ide... Nikad kraja“.

I njegov san, kao i san apsolutno svakog fudbalera na planeti, bio je da jednog dana predstavlja domovinu na najvećem i najvažnijem turniru na svetu. Bio je njegov deo 1990. u Italiji i osam godina kasnije u Francuskoj, nastupio je i na Evropskom prvenstvu 2000. godine, a da nije bilo sankcija sigurno da bi ih bilo još nekoliko.

“To mora da bude san svakog fudbalera, jedno od neizostavnih maštanja kada počinjete da ga igrate. Gledali ste, verujem, klip kada Dijego Armando Maradona pimpluje loptu između onih baraka sa sedam, osam godina?

Novinar ga pita šta želi da postigne kao fudbaler, a on odmah odgovara – da Argentini donese Svetsko prvenstvo. Ne postoji veći izazov od Mundijala i nalazi se u glavi svakog igrača na svetu, dolazak do tog najvećeg cilja“.

Međutim, prekida naše sledeće pitanje u želji da jasno razgraniči dva pojma.

“Kvalifikacije i Završni turnir su dve potpuno različite stvari, iz veoma uočiljivih razloga. Na Mundijalu nemaš popravni, dok u kvalifikacijama još i možeš da se ’provučeš’. Tebi se samo, od prvog minuta prve utakmice, pruža prilika da ’pošalješ nekog po burek’, ’po novine’... Da uradiš nešto veliko, nešto veliko za svoju zemlju, da ostaneš upamćen", kaže peta Zvezdina zvezda i nekadašnji predsednik Saveza i u dahu nastavlja:

Da ljudi i posle trideset godina pričaju o tebi. To je nešto što ne može da bude zaboravljeno, a na igračima je da iskoriste priliku. Istoristi je i pokaži.

Tada sve drugo prestaje da bude važno, i koliko si golova dao, i kome si dao i šta si uradio...

Gleda te ceo svet, ali ni to nije ono što je zaista važno... Gleda te tvoja zemlja. Zar postoji lepši osećaj? Čitava Srbija je na ’ivici stolice’ i gleda u tebe šta ćeš da uradiš“.

Pošto fudbal danas gleda iz potpuno drugačije perspektive, kaže da je ekipa ogledalo trenera, kao i da nijedna formacija ne garantuje pobedu, ali da nije previše ni važna.

“I danas, moja ekipa mora da igra onako kako sam ja to nekada činio. Ništa drugo me kao trenera ne zanima. Na tebi je da izvučeš maksimum iz ekipe, od onoga što imaš na raspolaganju. Ne možeš ti da igraš 4-3-3 ako nemaš kvalitet za to, ne trebaš da ideš glavom kroz zid...

Opet, nijedna formacija ti ne garantuje pobedu, svaka ima svoje vrline i mane, dok je na tebi da uvidiš šta je ono najbolje za tvoj tim. Ja lično volim ofanzivan fudbal, što i nije previše teško zaključiti, a svoju ekipu gledam kao ’ogledalo’ sebe. Takav mi je fudbalski karakter, ali i vizija. Ne mogu zaista da se ’zatvaram’ i igram defanzivno, neka me ti treneri i dobiju jednu, u deset – tu nema lepote, nema igre, nema fudbala.

Ja sam čovek koji voli tehniku ispred svega. Možeš da mi trčiš pet sati na terenu, bez prestanka, ali ja neću biti zadovoljan. Trči kratko, a pametno. I mora da bude lepo, pa zato i ljudi dolaze na stadione, plaćaju kartu... Zar ne? Da bi gledali spektakl“.

Ulogu favorita daje Nemcima, ne vidi neka prevelika iznenađenja, barem kada je onaj najviši plasman u pitanju, i izražava sumnju da će Lionel Mesi moći sâm Argentini moći da donese toliko željenu i čekanu titulu.

“Ne verujem da će biti nekih prevelikih iznenađenja, barem ne što se samog plasmana u vrh tiče. S druge strane, moram ponovo da istaknem Nemačku, ekipu na koju prosto moraš da gledaš kao favorita, ozbiljnu fudbalsku naciju i aktuelnog prvaka sveta.

Tu su i Španci, koji traže svoj put povratka na vrh i igraju veoma lep fudbal. Naravno, Brazil – kakav god da je – ne možeš da ga ne spomeneš u ovoj priči.

Kod Argentine je veliko pitanje šta će biti jer mi deluje da nije samo Lionel Mesi dovoljan, koliko god on bio igrač koji uvek i svakog trenutka može da napravi razliku. A, i ovi ’moji’ Francuzi isto nemaju loš tim (smeh), može se reći da imaju tri ekipe koliko dobrih igrača imaju. Uvek bi se digla prašina jer ne može sve Didije Dešan da ih vodi“.

Nije mogao da nam garantuje, niti obeća, da će jednog dana biti selektor Srbije, ali nije ni isključio da se to jednoga dana i dogodi.

“Nije isto biti trener i selektor, generalno gledano po većini stvari. Drugačija vrsta posla u biti, kao i totalno drugačiji tip adrenalina.

Kada si trener, to je energija svakog dana, svakog vikenda, svake srede... Dok, kada si selektor – gledaš, biraš, uklapaš, ali na po tri meseca.

To ne može da se meri. Isto tako, možda i meni sve to dođe jednog dana, iako to ne mogu da garantujem ili obećam jer se stvari u fudbalu menjaju gotovo na dnevnom nivou. Ali, zašto da ne? Lepo je biti selektor, voditi svoju zemlju. Jednoga dana“.

Za kraj, imao je jasnu i snažnu poruku za momke koji će nas ovog leta predstavljati na XXI Svetskom prvenstvu.

"Ako daju sve od sebe niko im ništa neće zameriti, neka daju sve od sebe za svoju zemlju. Na Mundijalu nisu bitne niti njihove karijere, niti individualni utisak koji će ostaviti. To niko ne može da ti naredi ili pokaže, prosto moraš da poseduješ fudbalsku inteligenciju. Da znaš da presečeš, da doneseš odluku, da, na kraju krajeva, znaš zašto si tu uopšte.

Moraš da obraduješ naciju, a ne da je razočaraš. Jer razočarati nekog je najgora stvar. Neka neko bude bolji, umesniji, ali ti ipak daj sve od sebe da to bude jedini razlog za njihov trijumf. Naši momci imaju priliku da urade baš to – da naprave nešto što možda niko ni ne očekuje“, zaključio je priču za B92.net Dragan Stojković Piksi.

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)