Hoćeš li ikad odrasti mali veseljače?

Ipak, mlađim ljubiteljima ovo poslednje svakako deluje kao davna istorija, pošto su, izuzimajući dve generacije mladih selekcija koje su se pele na krov sveta, apsolutno sva odličja i pehari osvojeni pre više od pet decenija.

Prvi je svakako onaj sa premijernog Svetskog prvenstva u Urugvaju 1930. godine, kada je generacija predvođena maloletnim Aleksandrom Tirnanićem i Blagojem Marjanovićem, legednama beogradskog kluba BASK, stigla do polufinala i konačnog četvrtog mesta u generalnom plasmanu.

Posle Drugog svetskog rata, reprezentacija tadašnje Jugoslavije stiže do prve olimpijske medalje – srebra na Igrama u Londonu 1948. Tada su Tirketovo i Mošino mesto zauzeli napadač Crvene zvezde Rajko Mitić, odnosno Partizana Stjepan Bobek. Međutim, i pored sjajne igre, Švedska u velikom finalu uspeva kroz produžetke da stigne do zlatne medalje.

Upravo te Olimpijske igre bile su znak velikih uspeha koji su usledili u narednih desetak godina, ali je istovremeno ostala i velika žal što cela ta epoha nije krunisana na Svetskom prvenstvu 1962. godine – od strane orginalnih 'Čileanaca'.

Na Mundijalu u Brazilu 1950. osvojeno je peto mesto, potom je u Helsinkiju 'odbranjeno' srebro, ovoga puta po naše momke bila kobna 'Laka konjica', sastav Mađarske predvođen čuvenim duom Ferenc Puškaš-Šandor Kočiš. dok je dve godine kasnije na SP u Švajcarskoj prejaka bila Zapadna Nemačka u borbi za četvrtinu finala.

Nažalost, fenomenalna generacija ni iz trećeg pokušaja nije mogla do toliko željenog zlata, a ovoga puta se na korak do sna isprečio SSSR u velikom finalu u Melburnu.

To je bio i poslednji veliki turnir za Mitića i Bobeka, ali su se Dražan Jerković i Dragoslav Šekularac, na čelu sa kapitenom Brankom Zebecom i Tirketom na selektorskoj klupi, već na Mundijalu u Švedskoj 1958. godine pobrinuli da pažnja celokupne javnosti ostane na najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

Sa velikim brojem mladih igrača, Jugosloveni ponovo stižu do mesta među osam najboljih selekcija sveta, ali Zapadna Nemačka golom Helmuta Rana beleži novi trijumf i odlazi u dalju fazu takmičenja.

Ipak, posvećenost, dobar rad i kvalitetna selekcija morali su kad-tad da donesu, ispostavilo se, tri najveća uspeha u istoriji našeg fudbala, kao i učešća na prvom Evropskom prvenstvu, primarno nazvanom Kup evropskih nacija.

Na završnom turniru našli su se još, pored domaćina Francuza, i Čehoslovaci i Sovjeti.

Arbitar Gason Grandan iz Belgije, petog jula na 'Parku prinčeva', odsvirao je za početak susreta između 'Plavih' i 'Galskih petlova', a svi su očekivali manje-više sigurnu pobedu domaćina.

Milan Galić pogađa već u 11. minutu, ali Žan Vinsent već u sledećem napadu i Fransoa Uet u 43. minutu najavljuju jedan od najboljih mečeva u istoriji fudbala. Ante Žanetić ubrzo po nastavku pogađa za 2:2, Marjan Vizneski uzvraća, Uet povećava na 4:2, ali onda Tomislav Knez i Jerković u svega 180 sekundi postavljaju konačnih, neverovatnih 5:4!

Pet dana kasnije došlo je vreme za osvetu Sovjetima, i sve je dobro krenulo – Galić pred poluvreme za vođstvo.

Međutim, Slava Metreveli ubrzo poravnava, da bi 'nebeski skok' Viktora Ponedeljnika – sedam minuta pre isteka drugog produžetka – ponovo rastužio sve u Jugoslaviji.

Samo nekoliko meseci kasnije, izmenjena nacionalna selekcija uputila se put Italije na Igre u Italiji, kada je po prvi put igran sistem po grupama, posle čega se prolazilo u nokaut fazu, odnosno četiri prvoplasirana činila su parove polufinala.

Bora Kostić, Galić i Knez doneli su nam dve pobede, nad Egiptom i Turskom, sa gol razlikom 10:1, dok je Špiro Debarski sprečio da slavimo i protiv Bugarske (3:3).

Utakmica za novo finale igrala se u Napulju protiv domaće reprezentacije, bilstao je Blagoje Vidinić na golu, pre nego što je Galić u 107. minutu bio precizan za velikih 1:0.

Ipak, Italijani uzvraćaju u poslednjih čas, ali nije ništa od ovoga ono što se i danas pamti jer se za to pobrinuo ser Stenli Raus. Pošto tada posle produžetaka nije bilo jedanaesteraca, gospodin iz Velike Britanije stavio je dva listića u beli šešir i iz njega izvukao onaj na kome je pisalo Jugoslavija.

Sve je bilo spremno za još jednu bitku sa Mađarskom, ali Danci prave ogromno iznenađenje, i pored velike tragedije i smrti nekoliko igrača u avionskoj nesreći.

Galić potvrđuje titulu najboljeg igrača i strelca turnira već u prvom minutu, a Jugoslavija sa konačnih 3:1 napokon osvaja najsjajnije odličje.

Logičan sled očekivanja i apsolutno svih planova bio je usmeren ka narednom Mundijalu, onom održanom u Čileu 1962, zbog koga smo i odlučili da vas podsetimo na najslavnije dane naše reprezentacije.

Selektorska komisija u sastavu Ljubomir Lovrić, Prvoslav MIhajlović dodelila je traku Galiću, a 'kičmu' tima i dalje su činili Šeki, Jerković, Vladica Popović, Milutin Šoškić, kao i mlađano krilo OFK Beograda Josip Skoblar, jedno od otkrovenja turnira.

Žreb nas još jednom 'namerava' na Sovjetski Savez, koji ponovo biva uspešniji na otvaranju grupe 1 na stadionu Karlos Ditbron u Ariki.

Nisu naši dozvolili da ih to izbaci iz takta, iako su žarko želeli da barem malo ublaže bol zbog gubitka Evropskog prvenstva, pa je prolaz u drugu fazu rutinski ostvaren pobedama nad Urugvajem (3:1) i Kolumbijom (5:0).

U međuvremenu usledila je selidba u Santijago i priprema za okršaj na Nacionalnom stadionu, pred više od 60.000 navijača, protiv još jednog starog dužnika – Zapadne Nemačke.

Tvrd meč, kakvo je uostalom bilo i celokupno prvenstvo, sa sve italijanskom inovacijom zvanom 'katanačo', obeležilo je nekoliko velikih promašaja na obe, ali i pogodak Petra Radakovića u 85. minutu, snažnim i preciznim udarcem sa ivice kaznenog prostora.

Nažalost, već tada mogli smo da uvidimo koliko veliku ulogu u bilo kakvom uspehu sportista sa ovih prostora ima mentalitet, nešto što nam i danas stoji kao nakovanj 'iznad glava', prečesto nas sprečavajući da napravimo onaj prelomni korak.

Po pričama reprezentativaca i funkcionera iz tog vremena, posle slavlja nad Nemcima Savez je već bio 'izuzetno zadovoljan' postignutim, pa se u tom maniru i pristupilo i duelu koji je vodio u najveću utakmicu i ispunjenje sna svakog dečaka koji počinje da igra fudbal – meč sa Brazilom za 'Boginju'.

Celokupna atmosfera i te kako se odrazila na ceo tim, iako smo sve do 80. minuta imali 1:1 protiv Čehoslovaka.

Ali, onda, neobjašnjiv pad, dva bega Adolfa Šerera u tri minuta za eksploziju svih nada poput sapunice. Na kraju, tako indisponirani, pružili smo izuzetno lošu partiju u susretu za bronzu sa domaćinom, pošto je Eladio Rohas u poslednjim trenucima traljavim udarcem sa distance savladao neopreznog Šoškića.

Na kraju, umesto nadmetanja sa Didijem, Zitom, Zagalom, Garinčom, Vavom i drugovima usledilo je veliko razočaranje i mesto u istoriji odmah uz generaciju koja je istu tu knjigu i započela 32 godine ranije u 'obližnjem' Urugvaju.

Danas, tačno dvadeset dana pred start XXI Mundijala, ovakva očekivanja zovu se maštanja, koliko god u fudbalu sve bilo moguće, koliko god lopta bila okrugla... Istina, mnogo toga se promenilo, ali čini se da je ipak problem u nama.

Prve 'Čileance' zaustavio je mentalitet, druge rat, a nada da će barem pojedini 'Zlatni orlići' sa Novog Zelanda izrasti u neke nove 'Čileance' sve je manja. Možda i hoće, samo moramo da ih pustimo da odrastu... Ili u stvari 'mi' to moramo da uradimo?

Kao nekad, na najvećoj mogućoj pozornici, protiv istog tog Brazila.

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)