Geni ili nepotizam – očevi i sinovi na Mundijalima

Fudbal ponekad ume da bude i kao porodična firma koja se prenosi s kolena na koleno, pa se malo ko čudi kad čuje da je sin nekog fudbalera ili košarkaša i sam pošao stopama svog oca.

Nešto je ređa situacija kada i otac i sin zasluže svoje mesto na najvećoj fudbalskoj smotri na svetu, ali je i takvih primera bilo.

Kada jedan fudbaler zaigra na Svetskom prvenstvu dvadeset godina nakon što je to uradio njegov "stari" to se onda objašnjava genima ili možda time što je otac imao uslove da obezbedi kvalitetne trenere svom sinu.

Međutim, kada je otac selektor, a sin igrač, to onda otvara neka druga pitanja i kontroverze. I takvih slučajeva je bilo i mi ćemo se prisetiti nekih. Bilo je čak primera gde su deda, otac i sin igrali na različitim Mundijalima.

Već jedno od prvih prvenstava je u dresu Španije videlo Martina Ventolru koji je 1934. protiv Brazila bio izmena na klupi "Crvene furije". Na spornom prvenstvu nazvanom "Musolinijev Mundijal" nije bilo baš mnogo prostora da se druge reprezentacije istaknu, pa Ventolri ostaje za utehu da je "Furija" tada pobedila Brazil 3:1 pre nego što će izgubiti od Italije u četvrtfinalu.

Poznato je da će Italijani kasnije u finalu protiv Čehoslovačke doći i do trofeja namenjenog svetskom prvaku, a nešto manje da je Ventolra imao sina Hosea koji će 26 godina kasnije igrati za Meksiko upravo u Meksiku.

Hose je poput oca bio izmena, a Meksiko je posle remija sa Sovjetskim Savezom 0:0 i pobeda nad El Salvadorom i Belgijom (4:0, 1:0), ispao u četvrtfinalu od Italije, kao i Španija njegovog oca.

Možda nisu delili isti nacionalni dres, ali jesu sudbinu na svetskim prvenstvima. Na istom šampionatu na kom je igrao Ventolra senior, igrao je i Francuz Rože Rio, čiji će sin Patris 1978. Braniti boje Francuske. Jedna od najvećih pobeda Jugoslavije u istoriji desila se na Mundijalu u Zapadnoj Nemačkoj 1974.

Bili smo tada u grupi sa Brazilom, Zairom i Škotskom i iz nje izašli prvi ispred "Kanarinjosa", sa kojima smo igrali 0:0. Zair je potučen sa 9:0, a Škotska se oduprla i odigrala 1:1 sa našom selekcijom.

Zanimljivo je da je tada za Brazil igrao Ademir de Gija koji će sa Brazilom biti četvrti iza Z. Nemačke, Holandije i Poljske. Vezista Palmeirasa i jedan od najboljih u istoriji tog kluba imao je oca Fransa Domingosa de Giju koji je na Svetskom igrao 1938. u doba italijanskih pobeda.

Posle 1938. godine počeo je rat koji će iz temelja uzdrmati čitavu Evropu i dobar deo planete. Mundijali su na 12 godina pali u zaborav i kada je 1950. organizovan prvi posle rata na njemu je zaigrao Tomas Balkasar za Meksiko.

Njegov sin Havijer Ernandes Gutijeres će isto učiniti 1986. Godine, a njegov unuk Havijer "Ćićarito" Ernandes 2010. godine, pa se može reći da se njihov porodični "klan" navikao na dres nacionalne selekcije Meksika.

Svi pamte Paola Maldinija kao legendu Milana. Od debija protiv Udinezea 1985. kad je zamenio povređenog Serđa Batistinija, čovek je čitavu karijeru proveo sa "rosonerima" i postao kult među njihovim navijačima.

Osvajao je Ligu šampiona, titulu prvaka Italije, a bio je nadomak naslova prvaka sveta 1994. godine kada je Roberto Bađo u finalu protiv Brazila načinio „smrtni greh“ i promašio penal svih penala.

Za reprezentaciju je igrao od 1988. do 2002. godine, pa nije podigao "Boginju" sa Materacijem, Kanavarom i drugovima u Nemačkoj. Njegov otac Čezare je takođe bio poznati "rosonero", ali je igrao i za Italiju.

Mada je upisao svega 14 nastupa u dresu "Azura", nosio ga je tri godine i između ostalog na Mundijalu 1962. kada je Italija ispala u grupi sa Zapadnom Nemačkom i Čileom.

Nešto novija vremena donela su i nešto veće uspehe fudbalera-sinova. Recimo, možda ne zna mnogo ljudi za Žana Đorkaefa, ali je njegovo prezime jasna asocijacija na Jurija, osvajača Mundijala iz 1998. u Francuskoj.

I otac i sin su igrali za Francuze, s tim što je Žan te 1966. gledao kako trofej Žila Rimea podižu Bobi Mur, Bobi Čarlton, Džef Herst i drugi, dok su njegovom sinu u Francuskoj 32 godine kasnije u leđa gledali jedan Ronaldo, Rivaldo, Bebeto, Kafu, Karlos, Tafarel.

Zajedno sa Žanom Đorkaefom, mnogo razloga za radost 1966. nije imao ni Migel Reina, jer je njegova Španija ispala u grupi sa Zapadnom Nemačkom i Argentinom.

Mnogo više se radovao njegov sin Pepe, 2010. kada je sa Španijom kao rezervni golman Ikeru Kasiljasu osvojio titulu prvaka sveta. Reina je igrao i na Svetskom 2006. u Nemačkoj, ali su tada slavili "Azuri".

Urugajci su posle titule na prvom prvenstvu 1930. i one čuvene pobede nad Brazilom 1950. ostali na ’samo’ dve titule šampiona sveta.

Obdulio Varela je te 1950, pokazao saigračima natpise iz novina koji su govorili u prilog pobede Brazila i pre nego što je poslednja utakmica Mundijala uopšte odigrana.

Priča se da su tada fudbaleri Urugvaja urinirali po naslovima novina i onda pobedom 2:1 posle preokreta uspeli da ponize "Selesao" koji je nakon toga promenio boje dresova.

Nije da Urugvajci i kasnije nisu imali dobrih selekcija.Od 1966. do 1974. je između ostalih za Urugvaj igrao i Pablo Forlan čiji će sin Dijego kasnije postati uzdanica Mančester junajteda, Atletiko Madrida i Intera, ali i urugvajske reprezentacije u Južnoj Africi uz Luisa Suaresa 2010.

Deo tog mentaliteta koje kao da im je preneo Obdulio Varela pokazali su Urugvajci u Južnoj Africi.

Urugvaj je došao do polufinala zahvaljujući Suaresu u ulozi golmana. Napadač je u četvrtfinalu rukom odbranio čist gol Gani u produžecima i njegova reprezentacija je prošla dalje na penale.

Mnogi su tada pričali o "džabulaniju" koji leti potpuno nepredvidivo, ali su baš taj "džabulani" i možda malo karma podarili su svima jedan od najspektakularnijih golova na Mundijalima već u polufinalnom meču Urugvaja.

Đovani Fan Bronkhorst je lansirao loptu kao iz topa levicom, a ona je od ruke golmana i stative ušla u mrežu Urugvajaca za 1:0. Tek nešto manje atraktivan gol je bio Forlanov, takođe levicom, za 1:1.

Holandija je do kraja pobedila 3:2 i prošla u finale na megdan Španiji, a Urugvajci su morali da se uteše četvrtim mestom posle poraza od Nemaca.

Još jedan od primera gde je sin nadmašio oca je i Sabi Alonso koji se zajedno sa Reinom okitio titulom prvaka sveta zahvaljujući golu Andresa Inijeste i strašnim odbranama Kasiljasa.

Alonsov otac Migel Anhel je pre toga igrao na prvenstvu u Španiji 1982. Španija je tada pobedila Jugoslaviju 2:1, remizirala je sa Hondurasom, a prvu fazu takmičenja je prošla kao druga posle poraza u grupi od Severne Irske. U drugoj fazi je igrala sa Nemačkom i Engleskom pa su se Nemci domogli polufinala, a Englezi i Špancu su ispali.

Primera gde su otac i sin igrali na Mundijalima ima još, ali ima i onih gde su otac i sin bili u ulozi selektora i igrača.

U Južnoj Africi 2010. Amerikanci su igrali sa selektorom Bobom Bredlijem. Prašina se tada digla jer je u selekciju SAD pozvan i Majkl, Bobov 22-godišnji sin koji je u tom trenutku igrao za nemački Mehengladbah.

Premda fudbal u Americi, ako nije američki, nije ni blizu najpopularnijeg sporta, javnosti je zasmetala činjenica da selektor vodi svog sina zbog sumnje da je Majklu rodbinska veza veliki plus.

Amerikanci su stigli do nokaut faze gde su izgubili, a to je poslednji put da je jedan selektor poveo svog naslednika na Svetsko prvenstvo. Južna Afrika je videla još jedan par otac-sin.

Vladimir Vajs je predvodio Slovačku, a njegov sin Vladimir je igrao. Vajsovi inače poput Havijera Ernandesa imaju fudbalsku dinastiju jer je deda najmlađeg Vajsa igrao u finalu Olimpijskih igara 1964, a otac u četvrtfinalu SP 1990.

Sumnji na nepotizam je bilo i u slučaju "Petković" kada je selektor Srbije i Crne Gore uvrstio na spisak putnika za Nemačku svog sina Dušana. Usledio je pritisak javnosti, Dušan nije otišao u Nemačku na prvenstvo, a SCG je tamo doživela debakl i tri teška poraza od kojih je onaj od Argentine i dalje bolna tačka srpskog reprezentativnog fudbala.

Ilija Petković je inače bio deo one generacije Jugoslavije koja je potukli Zair sa 9:0 i bio je jedan od strelaca na toj utakmici. Zlatko Kranjčar je slučaj iz „susedstva“ jer je u Nemačku 2006. poveo svog sina Nika. Niko je dobro igrao zbog čega je tokom karijere između ostalog nastupao i za Totenhem i Portsmut.

Urugvajci su u Engleskoj 1966. bili u centru pažnje zbog toga što je selektor Ondino Leonel Viera Palaseres pozvao u tim sina Miltona Vieru, a verovatno najpoznatiji par otac-selektor je do današnjeg dana duo Čezare i Paolo Maldini.

To je i jedan od primera gde se kvalitet igrača ne može osporiti. Paolo je pod svojim ocem na Mundijalu 1998. zadužio kapitensku traku "Azura" za koje je u tom trenutku igrao punih deset godina.

Nedavno je Fiorentina pobedila Napoli, a ime Đovanija Simeonea pored sebe je imalo upisana tri broja. Dok je odrastao, otac Dijego mu nije dozvolio da igra sredinu i da kvari napade protivnika su Đovanijeve veštine drugačije od njegovih.

Veliki Dijego Simeone je rekao da njegov sin treba da ide napred i ugleda se na Gabrijela Omara Batistutu. Simeone je postao centarfor i do sada je za selekcije Argentine do 20 godina dao deset golova, a bio je i deo olimpijske selekcije iz Rija.

Možda i on jednog dana obuče seniorski dres nebesko-plavih. Slično je i sa Lukom Zidanom koga je otac Zinedin pre nekoliko dana uvrstio u prvi tim "Kraljevskog kluba" protiv Viljareala. Mlađi Zidan je golman koji je na debiju primio dva gola od "Žute podmornice".

Sa Francuskom je prošao sve mlađe selekcije od 16 do 20 godina, a za ovu poslednju i trenutno nastupa. Kako Ugo Loris ima 32 godine, a Stiv Mandanda 33, Luka Zidan će možda morati još malo da sačeka da bi postao deo seniorskog pogona Francuske.

Mada, ako se setimo da na klupi Francuza sedi Didije Dešam kome je Lukin otac 1998. Pomogao da osvoji titulu prvaka sveta, onda možda i nije nemoguće očekivati Zidanovog sina na golu Francuske u godinama koje dolaze.

Geni, nepotizam ili nešto treće, tek fudbal stvara i pamti dinastije igrača koje su na terenu pobeđivale i gubile, nadmašile sebe i svoje pretke. U isto vreme oni koji vole fudbal predviđaju koji bi današnji virtuoz na zelenom tepihu u budućnosti mogao da svoje umeće prenese nekom novom majstoru zbog kog će ova igra ostati najvažnija sporedna stvar na svetu, a Mundijal jedna od najvećih svetskih atrakcija.