Lako je Brazilcima sa 200 miliona, a šta ćemo mi...

I mada u košarci imamo pet zlatnih medalja, u vaterpolu ne zna im se broj, u odbojci, rukometu i još nekolicini sportova se tek nešto lakše mogu pobrojati, u fudbalu ih gotovo uopšte nije bilo.

Većina nas zna da je Montevideo 1930. do danas ostao jedan od najboljih učinaka Jugoslavije na najjačim fudbalskim smotrama. Dvadesdetak Mundijala kasnije, osim što nismo jedni od najuspešnijih u seniorskom fudbalu, nismo ni među najmanjima koji su ih igrali.

Predstavljamo nekoliko najmalobrojnijih nacija koje su učestvovale na Mundijalima, među kojima su i Slovenci.

Već te 1930. godine je u Montevideo došla reprezentacija koja će dugo ostati najmanja učesnica SP. Sve do šampionata u Rusiji.

Sedam reprezentacija iz Južne Amerike je u Montevideu igralo na prvom Svetskom prvenstvu i među njima je igrao i Paragvaj.

Lako je proveriti da prema dostupnim podacima Paragvajci danas imaju oko šest miliona ljudi, ali pre osamdeset godina su imali 860.000.

Možda ih najbolje pamtimo po živopisnom liku Hose Luisa Čilavera, koji je za svoj nacionalni tim dao osam golova, u karijeri 67, na terenu je bio buktinja i jedini golman koji je postigao het-trik. Golman. Het-trik.

U današnjem fudbalu nam je potrebno više takvih pojava, a Paragvajci su imali jednu. Imali su i generaciju fudbalera koja je 1930. u Urugvaju igrala sa SAD i Belgijom. Pobedili su Belgijance, potučeni su 3:0 u Amerikanaca i završili su kao deveti.

Od tada su upisali još sedam nastupa i poslednji put su igrali u Južnoj Africi 2010. godine, kada su ostvarili i najbolji uspeh došavši do četvrtfinala.

Spomenuti Čilavert je bio deo reprezentacije u periodu kada je ona beležila neke od najvećih uspeha. U Francuskoj 1998. su iza sebe ostavili Španiju i Bugarsku u grupi (a setimo se gde su Bugari stigli samo četiri godine ranije na SP). U Japanu i Južnoj Koreji su bili drugi u grupi i opet su prošli dalje ispred Južne Afrike i Slovenije, da bi u Nemačkoj 2006. bolji od njih bili Englezi i Šveđani.

Ovaj neobičan „rekord“ Paragvajaca oborili su Islanđani. Samo 334.000 ljudi i debi na Mundijalu posle kvalifikacija u kojima su bili bolji od Hrvatske, Ukrajine, Turske, Finske i tzv. Kosova.

Svakome se posreći jednom, ok, ali ovo je već drugi put da se to dešava maloj zemlji sa severa Evrope i vikinškom tradicijom da se ne bi ozbiljnije gledalo.

Vratimo se dve godine unazad na Evropsko prvenstvo u Francuskoj. Igraju Engleska i Island. Englezi, iako naviknuti na visoke nade i još niže padove njihove reprezentacije na velikim takmičenjima nisu ni

sanjali da će ih u osmini finala izbaciti reprezentacija kao što je Island. Naročito ne posle penala i gola Runija za 1:0.

Islanđani su uradili nezamislivo, golovima Ragnara Sigurdsona i Kolbejna Sigporsona preokrenuli 2:1 i uz Vels izrasli u junake prvenstva koje je osvojio Portugal.

Dve godine kasnije svet ih zna po vikinškom huku, a oni su objavili da će Gilfi Sigurdson i Aron Gunarson uprkos povredama biti uvršteni u sastav za Svetsko prvenstvo.

Šta će tamo napraviti izabranici nacije od oko 330.000 ljudi ne znaju ni oni sami. Izvesno je jedino da ih u grupi čekaju stari znanci Hrvati, ali i Argentina i Nigerija.

Zanimljivo je da ih je do 22 boda u kvalifikacijama vodio čovek koji je po struci i zubar Hajmir Halgrimson.

Trinidad i Tobago je 2006. godine bio debitant na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Uz istorijski prvi bod na Mundijalu, pamtimo ih po Dvajtu Jorku.

Velika zvezda svetskog fudbala zaigrala je među najboljima pobedom nad Bahreinom u baražu. Zemlja iznad severne obale Venecuele nema mnogo fudbalske tradicije, ali i posle poraza od Paragvaja i Engleske (po 2:0), te remija sa Švedskom 0:0 ima čime da se ponosi.

Trinidad i Tobago ima 1.3 miliona ljudi i njeni reprezentativci u Nemačkoj nisu postigli gol, mogu da kažu da su jedna od najmanjih zemalja koje su ikada učestvovale na Svetskim prvenstvima.

Osim toga, imali su bar bod, a na istom šampionatu Srbija i Crna Gora su se kući vratile sa 0 bodova i gol razlikom 2-10.

Severni Irci su imali sličan broj ljudi (1.4 miliona) kada su 1958. učestvovali na Svetskom prvenstvu u Švedskoj. Kako su do njega došli, poznato je samo ’fudbalskim bogovima’ jer su u grupi bili sa, tada dvostrukim šampionom sveta, Italijom.

Od novembra prošle godine je poznato da Italijani ove godine neće učestvovati na Mundijalu i upravo je taj u Švedskoj bio prošli na kom ih nije bilo.

Severne Irske jeste. S.Irci su bili u grupi sa jakom Argentinom, Zapadnom Nemačkom i pristojnom Čehoslovačkom.

I nisu razočarali, a falilo im je malo sreće. Čehoslovake su pobedili u prvom meču, sa Nemcima su igrali nerešeno 2:2 i umalo pobedili, a i protiv Argentine nisu razočarali.

Ipak, isti broj bodova kao Čehoslovačka je odredio da se igra još jedna utakmica jer gol razlike nije bilo. Nije bilo ni izmena, pa su Severni Irci bili u velikom problemu te dodatne utakmice.

Povrede su se gomilale i do gola Pitera Mekparlanda bilo ih je osam na terenu. Izdržali su, kasnije izgubili od Francuske u četvrtfinalu, ali i dalje ostali jedna od najmanjih nacija koja je pokazala ’zube’ mnogo većima od sebe.

Kada kažete ’fudbal’ sigurno ne pomislite Kuvajt. Možda na naftu ili na užareno područije Arabijskog poluostrva između Irana, Iraka i Saudijske Arabije, ali teško na fudbal.

A i Kuvajt se sa svojih 1.5 miliona ljudi 1982. godine u Španiji upisao u fudbalsku istoriju. Bar onu njenu smešniju stranu. Na ruku im nije išla grupa koju su dobili. Francuska, Engleska kao multimilionske zemlje, još sa jakim fudbalskim ambicijama plus Čehoslovačka, nisu baš mnogo obećavali stanovnicima Kuvajta.

Nisu mnogo ni dobili. Izuzev remija na startu sa Čehoslovačkom 1:1 u meču u kom je Kuvajt bio nezadovoljan suđenjem, već protiv Francuske nije krenulo dobro. „Galski petlovi“ su nošeni Platinijem i Žirasijem razbijali Kuvajt i Francuska je tek što se izašlo iz svlačionice na drugo poluvreme već imala 3:0.

Francuzi su dali i četvrti i tada je nastao haos. Kuvajtski šeik Fahad je posle četvrtog gola Francuza izašao na teren i pretio je da će povući reprezentaciju sa travnjaka.

U tom trenutku je bio i predsednik Fudbalskog saveza male zalivske zemlje, a zabuna je nastala jer su igrači Kuvajta tvrdili da su čuli sudijski zvižduk pre gola i da su stali.

Zvižduk je došao sa tribina pošto se sudija Miroslav Stupar nije oglasio, a gol Žirasija je ipak poništen. I nije promenio mnogo toga.

Na terenu je bilo jasno da su Francuzi jači, pa je Kuvajt preko Abdulaha Al Bolušija samo ublažio poraz koji je u 90. minutu pečatirao Maksim Bosis.

Svetsko je za Kuvajt bilo gotovo već tada posle Valjadolida, pa poraz od Engleske 1:0 i nije toliko teško pao. Mnogo teže je palo što Kuvajt više nikada posle toga nije zaigrao na Mundijalu.

Među najmanjima se nalazi i jedna bivša jugoslovenska republika. Slovenci su 2002. uspeli da se kvalifikuju na Svetsko prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji kada Jugoslavija u tome nije uspela.

I to baš preko Jugoslavije u kvalifikacijama. Možda smo se dve godine ranije i izvukli protiv Slovenaca kada su Savo Milošević, Ljubinko Drulović i drugovi režirali povratak od 0:3 do 3:3, ali je u kvalifikcijama za Japan i Južnu Koreju to došlo na naplatu.

Slovenci su do Mundijala otišli bez poraza sa po pet pobeda i remija. Tamo se nisu najbolje proveli. Pored poraza od Španaca 3:1 došlo je i do trzavica u timu kada je Zlatko Zahovič ušao u sukob sa selektorom Srećkom Katanecom rekavši „mogu da kupim sve vas, federaciju, Smarnu Goru (rodno mesto Kataneca). Ne mogu da budem deo tima u kom će neko da me izmeni u ovakvoj utakmici na Svetskom prvenstvu“, rekao je tada Zahovič.

Izašao je iz igre protiv Španije u 63. minutu, a Slovenija je od Južne Afrike izgubila potom 1:0 i od Paragvaja 3:1.

Otišla je kući praznih šaka, Katanec je podneo ostavku, a Zahovič je uveliko i pre treće utakmice bio negde na ’hlađenju’.

Slovenci su i pored svega toga sa nešto manje od dva miliona ljudi ostali jedna od najmalobrojnijih država učesnica Svetskih prvenstava.

Osam godina nakon Japana i Južne Koreje su bili znatno bolji, četiri boda iz tri utakmice, ali ih je poraz od Engleza eliminisao sa takmičenja dok su se Amerikanci radovali posle trijumfa nad Alžirom.

Islanđani ove godine jesu oborili rekord i pokazali da broj stanovnika u atlasu pored imena jedne države ne znači mnogo, jer se u fudbalu zna – na terenu je uvek 11 protiv 11.

„Ovo je za nas novo poglavlje, nemamo sa čime da se uporedimo, jer smo prvi put stigli na Svetsko prvenstvo. Činjenica da smo tu je već uspeh, ali radije mislim o tome kako nismo srećni samim tim što smo ovde. Hajde da dobro predstavimo svoju zemlju i damo joj zamah koji je dobila na Evropskom. Nismo otišli tamo samo da učestvujemo, nego i da uradimo nešto“, rekao je krajem prošle godine jedan od najuspešnijih islandskih fudbalera s početka 21. veka Ejdur Gudjonsen.

Isti čovek je godinama unazad rekao da sumnja kako će Island zaigrati na Mundijalu, a neštp skorije da bi bio ogorčen da nije bilo Eura. Međutim, kada se jedan rekord, makar i ovakav, obori, postavlja se pitanje dokle se može ići. Da li je možda baš Island ono na šta treba da se ugledaju manje zemlje?

„Mislim da se ne može naučiti ono što dolazi prirodno. Ova reprezentacija Islanda ima grupu momaka koji su pre svega ponosni što predstavljaju svoju zemlju, a to ne možete nekog naučiti. Povezani su, a kada imate složan tim i postavite visok cilj, onda se do njega može doći“, rekao je Gudjonsen.

Island je pokazao da brojevi i statistike ne znače mnogo. Čak i da ne naprave ništa u Rusiji, opet će imati na šta da budu ponosni. Po broju možda jesu mali, ali su po srčanosti pre dve godine bili jedni od najvećih na terenu, a to je već u startu pobeda koju mnoge veće nacije nisu nikada doživele.

I baš zbog te osobine sumnjam da će se Islanđani na kraju prvenstva pitati – lako je Argentini sa njena 44 miliona i Mesijem, a šta ćemo mi?