Urugvaj ima 'Jednorukog boga', Brazilci 'baksuza', a Česi 'nesalomivog'

Prototip modernog fudbalera se u moderno vreme zamišlja kao mladić izrezan mišićima i nabijenih nogu, ali su nam Mundijali pokazali da nije oduvek bilo tako.

Ako pogledamo Kristijana Ronalda postane nam jasno gde je vrhunac radne etike, ali i pokazatelj koliko je sport otišao daleko kao puki posao.

Možete li danas da zamislite recimo Mundijal na kom se pojavi dečko bez ruke i još da gol Brazilu? Teško. Možda nisu mogli ni 1930. godine da zamisle ali onda svakako nisu bili spremni za Hektora Kastra.

Svetski prvak bez ruke

Prvi Mundijal je odigran 1930. u Urugvaju i ime Hektora Kastra je već tada postalo hit jer je upravo ovaj Urugvajac postigao jedan od prvih golova na Svetskim prvenstvima, ali uz jedan veliki hendikep – nije imao ruku.

Fudbal je još uvek bio u povoju u odnosu na ono što imamo danas, pa čudi to što na početku Mundijala u Montevideu glavni stadion nije još ni bio završen. Ako on i nije bio spreman, sve je bilo spremno da na najveću scenu stupi igrač koji je sa 13 godina ostao bez jedne ruke.

Kastru je desna ruka posečena u nesreći sa testerom, ali ga to nije sprečilo da postane reprezentativac. U Montevideu su možda zvezde bili Hose Nasazi i Hektor Skarone, ali je i Kastro zacementirao svoje mesto među miljenicima prvo golom Urugvaja na Mundijalima, koji je dao Peruu, a onda i u finalu kada je dokusurio Argentinu golom za 4:2 u finišu meča.

Njemu nije bio stran ni noćni život van terena. Voleo je kocku, žene i piće, a urugvajski sportski istoričar i novinar Frenklin Morales kaže da – ako je prema njemu i bilo saosećanja, nestajalo ga je kada bi kročio na teren gde je upamćen kao veliki borac.

Još bitnije, Kastro sažaljenje nikada nije ni tražio, a temperamentni Urugvajci su na kraju šampionata 1930. to prepoznali i skandirali “Manco Divino, Manco Divino”, što bi ugrubo značilo “jednoruki bog”. U šali, Kastro je bio božja ruka pre “Božje ruke”.

Planička je i slomljen branio

Fudbal kao igra često ne nagrađuje najbolje, nego one najborbenije. Spomenuti Urugvajac je bio taj tip, ali je takav bio i jedan češki golman – František Planička.

Rođen je juna 1904. godine, kroz karijeru je 16 godina nosio dres praške Slavije u njeno slavno doba, bio je kapiten, radovao se demoliranju još slavnijeg Juventusa 4:0, ali ga ništa nije obeležilo kao jedan potez sa Mundijala koji danas ne bi bio dozvoljen.

Planička je za razliku od "Manca divina" imao obe ruke, ali mu je jedna bila polomljena i tako je branio.

Čehoslovačka i Brazil su igrali u četvrtfinalu Mundijala 1938. godine, dva igrača su krenula na jednu loptu, deblji kraj je izvukao Planička jer je posle sudara s fudbalerom Brazila u finišu meča doživeo prelom ruke. Nije bilo izmena, bilo je nerešeno, a Planička je uprkos ozbiljnoj povredi ostao na terenu tokom produžetaka. Utakmica je završena 1:1 i Brazil je u ponovljenoj prošao dalje sa 2:1.

Koliko je beskompromisan pokazao je i pre ovog Mundijala u klubu. Slavija je igrala revanš Miteropa kupa protiv Juventusa. Posle prve utakmice i 4:0, Juventus je poveo 2:0, a navijači Juventusa su kamenjem počeli da gađaju golmana Slavije. Planičku je jedan kamen pogodio u glavu, ali ni to nije bilo dovoljno da ga udalji s terena.

Planička je sa samo 173 centimetra visine postao jedan od najboljih golmana 20. veka (deveti), a za Čehoslovačku je upisao 73 nastupa i sa njom igrao u finalu Mundijala u Italiji.

Šlag na tortu je dugo nakon uspešne karijere bila međunarodna nagrada za fer plej 1985. godine.

Jedan gol i jedan tragični junak

Pedesetih godina prošlog veka vladao je jedan veliki fudbalski kontrast koji će se ispostaviti fudbalskom neistinom. Dok su se Englezi smatrali najfudbalskijom nacijom, Amerikanci su bili sasvim suprotno.

Evropljanima i dalje smeta što Amerikanci fudbalom zovu neki drugi sport, a ono što mi volimo kao najvažniju sporednu stvar na svetu zovu “soker”, ali su i Amerikanci imali svojih živopisnih likova na Mundijalima.

I mada je manje poznato da je prvi het-trik na svetskim prvenstvima još 1930. dao upravo Amerikanac Bert Patenod protiv Paragvaja 1930, samo jedan gol je dvadeset godina kasnije privukao mnogo više pažnje.

Dao ga je Džo Getjens koji je i zanimljiv i tragičan lik istovremeno. Engleska je te 1950. odlučila da ode na prvenstvo u Brazilu posle godina bojkota i jednu od utakmica je igrala protiv SAD.

Amerikanci koji su igrali za taj sastav bili su amateri i ljudi koji su fudbal igrali iz zabave dok su za život zarađivali drugim poslovima.

Jedan od njih je bio i Getjens koji je svoju fudbalku 'karijeru' počeo u Port-o-Prinsu na Haitiju odakle je poreklom.

Počeo je da igra sa 14 godina u Zvezdi Haitija, ali se preselio u SAD da bi otišao na koledž Kolumbiju. Zaigrao je za Brukhaten i istovremeno radio u restoranu vlasnika kluba.

Čak je bio reprezentativac Haitija i igrao je protiv Meksika, ali su ga Amerikanci 'snimili' i ponudili mu da igra za SAD. Tada mu nije bio potreban pasoš, pa je potpisao sporazum dovoljan da obuče dres SAD i postane neočekivani junak.

Volter Bar je u 37. minutu šutirao, golman Engleske Bert Vilijams se bacio da odbrani, a između se našao Getjens koji je glavom skrenuo loptu ka mreži za pobedu 1:0.

Engleska je bila u šoku. Bar je kasnije za Sports Ilustrated objasnio da Getjens možda nije najbolji igrač na terenu, ali uvek zna da izabere dobro mesto.

Getjens je sebi tim golom kupio nekoliko sezona igranja u Francuskoj pre nego se vratio na Haiti da završi karijeru 1957. godine u timu u kom je sve i počelo.

Taj potez je bio pogrešan. Iako se nije mešao u politiku, njegova porodica jeste, a politika je Džou došla glave. Na Haitiju je vladao diktator Fransoa Divalije “Papa Dok” i Getjensova porodica je aktivno radila protiv njega.

Kada se “Papa Dok” proglasio doživotnim predsednikom 1964. Getjensova porodica je pobegla sa Haitija zbog straha od odmazde, ali ne i Džo. Delom jer nije imao američki pasoš, delom zato što je mislio da ga kao sportistu neće dirati.

Pogrešio je. Dva dana kasnije je uhapšen, odveden u zatvor poznat po mučenju i tragično je završio pod rukom Divalijeovog režima.

Primljen je u "Kuću slavnih" 1976. godine zajedno sa čitavim timom sa Mundijala 1950. godine iako Amerikanci tada nisu prošli ni grupu sa Španijom, Engleskom i Čileom. Jedan gol i jedan junak su bili dovoljni.

"Najviša kazna u Brazilu je 30 godina, a ja služim 50"

Prvenstvo u Brazilu te iste godine izrodilo je i jednog anti-heroja. Moasir Barbosa je bio čuveni golman Vasko da Game i na prvenstvo u domovini ušao je kao golman “Selesaa” koji je verovao da je baš to trenutak za prvi trofej.

U meču pred punom Marakanom sagrađenom za to prvenstvo Brazil je uspeo da izgubi unapred dobijenu titulu, a javnost je Moasira Barbosu (1921 – 2000.) obeležila kao krivca.

Barbosa je primio dva gola od Urugvaja u porazu Brazila 2:1. To je prvenstvo u kom finale nije igrano po sistemu jednog meča pa je Brazilu bio dovoljan i remi da postane prvak sveta.

Urugvaju je “igrala” samo pobeda, a Brazilu se obila o glavu oholost koju je pokazivao pred to “finale”.

Bilo je 1:1 do 79. minuta, Alsides Điđa je tada predriblao brazilskog defanzivca Bigodea, Barbosa je iz pozicije u kojoj se Điđa nalazio očekivao centaršut, ali je Điđa raspalio ka golu i isplatilo se, a Urugvaj je postao šampion sveta drugi put.

Barbosa je kao lik bio prepoznatljiv po tome što nije nosio rukavice, a ostao je poznat po izjavi koju je dao neposredno pred smrt.

“U Brazilu je maksimalna kazna zatvora 30 godina, a ja služim kaznu od 50 za nešto zašta nisam ni bio kriv”.

Koliko Barbosa nije bio omiljen posle poraza od Urugvaja i koliko su ga 'demoni Marakanaza' proganjali pokazuje i to što je 1963. prokrijumčareni drveni okvir gola sa Marakane završio kod njega u dvorištu gde ga je Moasir Barbosa spalio.

Predsednik brazilske fudbalske federacije Rikardo Tešeira mu 1993. nije dozvolio da bude komentator fudbalskih mečeva Brazila, a “Selesao” nije hteo da se sastaje sa njim jer, kako je rekao Romario – nisu hteli da budu prokleti.

Posle 2014. godine, Barbosa je stekao pravo da počiva u miru jer je Brazil na svom tlu pregažen sa 7:1 od Nemačke na Mundijalu gde se očekivalo da “Selesao” zablista. Taj Mundijal nije imao svog “baksuza”.

Primer kapitena Urugvaja Obdulija Varele svedoči o značaju motivacije za jednu ekipu. Varela je svoje saigrače pred to finale s Brazilom motivisao tako što je skupio novinske naslove iz prethodnih dana i sabrao izjave Brazilaca za medije.

Onda je te naslove pokazao svojim saigračima, dok je bilo glasina da su Urugvajci po njima urinirali, ali to nije potvrđeno. Bilo kako bilo, Varela je tako uspeo da pokrene svoju ekipu dovoljno da se od šoka i 0:1 već od trećeg minuta vrati do 2:1 i pobedi moćni Brazil.

Čudo jednog Mundijala

Ako u muzičkoj industriji postoji ono što se zove “one hit wonder” onda je to na neki način bio Salvatore “Toto” Skilači u italijanskom reprezentativnom fudbalu.

Skilači je bio zvezda Svetskog prvenstva 1990. godine koja će ostati prepoznatljiva po emociji i divljem pogledu posle datog gola.

Rođen je prvog decembra 1964. godine i oblikovale su ga ulice Palerma. Kada je bio 'klinac' za gol je zarađivao po dva, tri evra, a u mladosti se nije školovao.

Harizma koju je imao kombinovana sa karakterom, vodili su ga u Mesinu, odakle je prešao u Juventus i
sa 25 godina tek debitovao u Seriji A.

Tada je po prvi put zadužio i nacionalni dres, na Mundijalu 1990. i razdužio ga zajedno sa “Zlatnom loptom” i “Zlatnom kopačkom” tog prvenstva na koje je došao neočekivano.

Već naredni kvalifikacioni ciklus za Evro 1992. bio je precrtan, a povrede i loša forma su ga zaustavile na ukupno sedam golova za Italiju, od čega je čak šest postigao na prvenstvu 1990.

“Dobio sam poslednje mesto u timu i nisam očekivao da budem ni na klupi. Očekivao sam da gledam sa tribina. I pri kraju utakmice (sa Austrijom) selektor Vičini me poziva i kaže da idem da se zagrejem. Pitao sam ga 'je l' ja'?'”

Pored njega je na klupi sedeo golman, saigrač iz Juventusa Stefano Taconi i posavetovao ga je da da gol glavom kao Džon Čarls. Kada je zaista dao gol, otrčao je do klupe i zagrlio klupskog druga, a njegova zvezda je počela da raste na Apeninima.

U narednoj utakmici je ušao kao izmena, a već od treće je bio starter i to će se na putu do finala Vičiniju pokazati kao izuzetan potez. Himna prvenstva “Magične noći” postala je njegova lična, a u Italiji su ga poredili sa Paolom Rosijem.

“Rosi je bio šampion. Ja sam samo običan, skroman momak i nadam se samo da ću nastaviti da radim to što radim”, rekao je pred polufinale sa Argentinom.

Nastavio je, ali Italija nije nastavila dalje, poražena je i “Gaučosi” su otišli na megdan Nemcima koji će postati prvaci.

Skilači je u to vreme vredeo oko tri i po miliona evra (preračunato danas, bilo bi više), ali je u jednom razgovoru za BBC kazao da je najzadovoljniji što ga slava posle tog SP nije promenila.

“Još uvek živim u Palermu i zujim okolo na skuteru. Čovek sam iz naroda i deo zajednice. Ljudi me prepoznaju, ali me ne vide drugačije samo zato što sam Skilači ili tako nešto”.

Ime Edson Arantes dos Nascimento Pele znaju verovatno svi koji su ikada uzeli fudbalsku loptu u ruke, ali je jednom čoveku pošlo za kopačkom nešto što se nije ostvarilo legendarnom Brazilcu.

Pele je 1986. godine hteo da igra na prvenstvu sa gotovo 46 godina. Možda bi tada i dao neki gol, ali ga brazilski selektor nije zvao pa po mnogima najbolji igrač svih vremena nije postao i najstariji koji je tresao mrežu.

To je uspeo jedan Kamerunac iz Jaundea čija je priča zanimljiva zbog toga što je sa 38 godina postao najstariji strelac 1990. da bi četiri godine kasnije oborio svoj rekord sa čak 42 godine.

Rože Mila je pomogao reprezentaciji Kameruna da dođe do četvrtfinala Svetskog prvenstva 1990. na kom je dao četiri gola.

Onaj protiv Kolumbije je proslavio plesom uz korner zastavicu, a svet je kasnije počeo da spoznaje sve inovativnije načine proslave pogodaka.

Mundijali su do sada u prvi plan izbacili nebrojeno mnogo junaka i priča koje traju godinama i decenijama.

Rasprava o njima mogla bi da traje danima, a kako dolazi novi Mundijal, dolazi i nova šansa da neko ponovo iskoči u prvi plan i postane motivator, junak, emotivac, ‘baksuz’, borac bilo šta od onoga zbog čega fudbal. A mnogo je razloga za to.