Ponedeljnik – jeste, zbog dana i pijanog sveštenika

Danas važi za najboljeg napadača u istoriiji svoje zemlje, dok oni koji su ga gledali tvrde da je bio preteča modernog napadača, pre svih legendarnog Holanđanina Marka van Bastena.

Gotovo savršen centarfor, klasična devetka koja je u stanju da istim kvalitetom igra s obe noge, ali i da glavom pogodi tačno ono što je zamislila. Uvek na pravom mestu, brži od rivala tačno toliko da ima dovoljno vremena da loptu pošalje baš tamo gde golman nema šanse ni da je dokači.

Njegova priča sve je samo ne obična fudbalska priča, iako nije niti prvi niti poslednji skriveni heroj koji je u magnovenju postao svetska senzacija i junak miliona, rastuživši istovremeno sve u tadašnjoj nam državi Jugoslaviji.

A, da sve bude zanimljivije pobrunio se izvesni sveštenik krajem XIX veka, kada je u dobrano alkoholisanom stanju 'krstio' porodicu budućeg šampiona Evrope – Viktor Vladimirovič Ponedeljnik.

Rođen je u današnjoj Rusiji dve godine pre početka Drugog svetskog rata, 22. maja 1937. godine u Rostovu, ali nas početak loze Ponedeljnika vraća nešto manje od sto godina unazad, dva veka ranije.

Posle abolicije kmetova koju je sproveo car Aleksandar II Romanov, sveštenicima je bilo povereno da u zvanične spise zavedu sve one koji do tada praktično da nisu postajali, a Viktorovi pradededa i prababa imali su tu 'sreću' da za stolom u lokalnoj mesnoj zajednici sedi vidno alkoholisani božji izaslanik, doduše – nešto što i nije previše čudno kada govorimo o tamošnjem podneblju.

Međutim, već kao četvorogodišnjak, kako su se sukobi širili planetom, bio je primoran da s porodicom izbegne iz rodnog grada, da bi ostatak najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva proveo u Tbilisiju, današnjoj Gruziji.

"Čuli su se pucnji i eksplozije sa svih strana, bilo je baš strašno. Dosta ljudi je izgubilo živote tog dana, naše komšije, rođaci... Ljudi s kojima smo provodili dane. Mi smo imali sreće, uspeli smo da uhvatimo poslednji voz – ostavivši sve što smo imali iza sebe", Ponedeljnik o traumatičnom iskustvu iz ranog detinjstva.

S fudbalom se prvi put susreo u vojsci, igrao je kao kadet Vojne akademije za amaterski Petrel, ali se u to vreme na profesionalni sport gledalo totalno drugačije, što je dovelo do toga da tek sa devetnaest godina zaigra ligaški fudbal.

Uporedo sa trčanjem za loptom, od svoje 14. godine radio je u lokalnoj fabrici za sortiranje ubranih useva i prehrambene industrije, gde je i počeo da pokazuje koliki potencijal poseduje nastupajući kao prvi napadač u timu fabrike za preradu drva Torpedo, nekadašnjem Rostelmašu, a danas bivšem vicešampionu Rusije Rostovu.

Sin novinara i vojničke medicinske sestre prvu utakmicu obeležio je sa dva gola, vredna pobede u meču četvrte lige. Prema zapisima sovjetskih medija, za tri godine odigrao je oko 60 mečeva – postigavši četrdesetak golova, a Rostelmaš stigao do druge lige.

Odlične partije, iako u trećem, odnosno drugom rangu takmičenja, nisu promakle čuvenom selektoru Gavriliju Kačalinu, koji ga je nekoliko dana pre 21. rođendana načinio reprezentativcem – prvim i jedinim u istoriji koji je u državni tim ušao kao član kluba koji ne dolazi iz elite.

Nedugo zatim, usledila je prekomanda po nalogu armije u tim vojske – SKA, posle čega je predvodeći ekipu ka četvrtom mestu u šampionatu SSSR svojim golovima zaslužio poziv za prvi Evropski kup nacija 1960. godine u Francuskoj.

Prema prvim propozicijama takmičenja koje će u budućnosti postati EURO, ukupno šesnaest reprezentacija igralo je osam dvomeča, a četiri pobednika dvomeča izborila su učešće na Šampionatu u Parizu.

Pored domaćina, u Parizu su se našle Čehoslovčka, Jugoslavija i SSSR.

Ponedeljnik nije bio strelac u dve rutinske pobede protiv Mađarske, ali je zato na poslednjem pripremnom duelu. pred debi na velikoj sceni, protiv Poljaka ponovo nagovestio za šta je sve sposoban.

U Moskvu su stigli Poljaci, dobio je poverenje selektora od prvog minuta, a u igri proveo svih 90. A, kako i ne bi? Postigao je 'savršen' het-trik – levom, desnom nogom i glavom.

Takva partija donela mu je mesto na terenu i u polufinalu protiv Čehoslovačke. Ipak, zvezda dana bio je takođe čuveni Valentin Ivanov sa dva pogotka, pre nego što je Viktor završio posao za konačnih 3:0 pred 26.000 gledalaca na marsejskom Velodromu.

S druge strane, mi smo u spektakularnom meču porazili selekciju domaćina sa 5:4, predvođeni kapitenom Brankom Zebecom, Draženom Jerkovićem, Milanom Galićem, Dragoslavom Šekularcem i Borom Kostićem, pa smo dobili 'pravoslavno' finale na Parku Prinčeva.

"Sećam se zaista kao da je bilo juče, iako je prošlo četiri decenije... Te noći u Parizu je padala jaka kiša, a takva je bila i utakmica. Čvrsta, gruba, prava muška... Jugosloveni su bili opasni, ista škola kao i mi", priseća se junak naše priče.

'Plavi' su poveli preko Galića, koji je u 43. minutu savladao najboljeg golmana svih vremena Lava Jašina, ali je Slava Metreveli izjednačio posle samo četiri minuta igre u drugom poluvremenu.

Otišlo se u produžetke, dok je sve ukazivalo na to da ćemo prvog šampionata Evrope saznati tek posle izvođenja jedanaesteraca, ali su onda naši defanzivci napravili nedopustivu grešku sedam minuta pre kraja drugog produžetka.

Mihail Meshi centrirao je sa levog krila, a Ponedeljnik, u svom stilu, iskoristio to što je ostao sâm i lako glavom savladao Blagoja Vidinića. To mu je bio ukupno tek peti gol u dresu sa državnim obeležijima, međutim – nikada nije postigao bitniji i važniji, dokle god se bavio fudbalom.

Ovaj je bio dovoljan za titulu vladara Starog kontinenta, najveći uspeh u istoriji sovjetskog i ruskog fudbala.

Ponedeljnik, najbolji strelac turnira i član idealne postave, otkrio kako su igrači reagovali kada im je iz komiteta saopšteno šta se dešavalo u prestonici.

"Kada su nam rekli u svlačionici da u Moskvi nije bilo nijednog 'tamnog' prozora, već da su apsolutno svi pratili prenos iz Pariza – dobar deo nas je zaplakao. To je bila neverovatno velika stvar za nas, a znate koliko smo mi ponosna nacija. Niko nije spavao... Vojska nikada ne spava, a i narode je bio budan do duboko u noć".

Ipak, u celokupnom Sovjetskom savezu nije bilo srećnijih ljudi od urednika i sportskih novinara.

"Mislim da niko nije bio srećniji od naših novinara. Jer, meč u Parizu počeo je u 22 časa po moskovskom vremenu, što znači da se završio posle ponoći. Posle svega, može se reći da je moje prezime ostvarilo snove svih urednika u Rusiji (smeh) – Ponedeljak ga dao u Ponedeljak", otkriva Viktor.

Posle neprespavane noći priređen im je svečani koktel i proslava u restoranu u Ajfelovoj kuli, gde im je ponuđen zabrenjeni san svih sportista koji su živeli iza 'Gvozdene zavese' i to od strane čoveka po kom stadion madridskog Reala, najvećeg kluba na svetu, danas nosi ime – Santjaga Bernabeua.

Predsednik 'Kraljevskog' kluba prišao je Jašinu, Igoru Netu i njemu, otvorio čekovnu knjižicu i jasno upitao šta je potrebno da se njih trojica, uz još dva saigrača, odmah presele u prestonicu Španije.

Nažalost, na njihovu nesreću, u istom restoranu bili su prisutni i mračni ljudi u kožnim mantilima, pripadnici KGB, famoznog odeljenja Državne bezbednosti.

"Ma, bojali smo se čak i da samo mislimo o tome. Svaka državna delegacija imala je članove KGB u sebi. Rekli smo mu da imamo važeće ugovore i da ne možemo da pregovaramo s njim, naravno – nismo imali nikakve ugovore", jasan je bio Ponedeljnik.

Po povratku u domovinu prekomandovan je u CSKA, ali nikada nije zaigrao za klub iz Moskve, pre nego što se vratio u matični klub i rodni Rostov gde je i završio karijeru 1965, sa nepunih 29 godina, 217 mečeva na svom kontu i 102 postignuta gola, zbog hroničnih problema sa astmom i komplikacija posle operacije slepog creva.

U međuvremenu je zabeležio i jedan nastup na Mundijalima, na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962, kada je koban u četvritni finala bio domaćin (2:1), dok ih je dve godine kasnije da odbrane titulu šampiona sprečila Španija u velikom finalu, baš na budućem Santjago Bernabeuu.

Karijeru u nacionalnom timu završio je sa impresivnim učinkom od 29 nastupa i 21 gola, iako mu je i onaj jedan protiv nas bio dovoljan za status iskonskog božanstva, ali se, isto tako, posebno ističe i još jedan momenat kada je još jednom na spektakularan način pogodio mrežu.

Sovjeti su, dve godine posle osvajanja EURO, gostovali Argentini u Buenos Ajresu, na stadionu River Plejta – Monumentalu.

Zbog tadašnje poltičke situacije u svetu ambasada SSSR često je bila na udaru fašista iz Argentine, koji su naoružani do zuba i koristeći eksploziv u nekoliko napada izazivali ozbiljne nerede.

Ponedeljnik i drugovi postali su prva reprezentacija koja je kao gost slavila protiv 'Gaučosa', a njegove makazice bile su toliko 'moćne' da su spomenuti napadi potpuno prestali.

"Posle prvog gola koji sam dao bilo je neprirodno tiho, pogotovo jer nikada nisam video tako vatrenu atmosferu. Potom, kako je sudija odsvirao kraj, izbio je pakao. Navijači su se zatrčali na nas, a mi smo ostali skamenjeni od straha. Kada su dotrčali do nas krenuli su da kidaju opremu, ispostaviće se – želeli su da imaju suvenir. Intervenisala je policija, odvela nas u tunel, ali su onda i oni krenuli da nas 'skidaju'...", kaže Viktor uz smeh, a nadovezuje se tadašnji ambasador:

"Momci, vi niste svesni šta ste uradili, ne shvatate kolika je moć fudbala ovde... Posle ovog vašeg trijumfa, nijedan fašista neće prići ni kilometar blizu ambasadi. Nijedna delegacija, nijedan političar nije mogao da uradi ovo što ste vi ovim trijumfom".

Za razliku od većine svojih saigrača i savremenika sportista, Ponedljenik je imao tu sreću da nastavi lagodno da živi i posle ranog penzionisanja, ispunivši očev san da postane sportski novinar, dok je i danas urednik jednog od najčitanijih ruskih sportskih dnevnika.

"U Sovjetskom savezu, kada biste završili karijeru svi bi vas odbacili, nikome više ne biste bili potrebni. Bukvalno ste bili izbačeni na ulicu i prepušteni sami sebi. Mnogo vrhunskih igrača je praktično ubijeno... Propili su se, niko im nije pomagao, čak ih ni bivši klubovi nisu zvali da im na bilo kakav način pomognu, ili barem pokušaju da to učine".

Viktor je za sve što je uradio za ruski fudbal dobio statuu na stadionu Rostova, kada nije na poslu provodi vreme sa četvoro unučadi od svoje troje dece, a autor je i četiri knjige – "Moja ljubav, fudbal", "Šesnaesterac", "Lopta – kapija" i "Centarforova ispovest".

Za kraj, svakako je sjajno da je i on u životu imao svog 'malog Stanoja' da mu kaže, kao ovaj Aleksandru Tirnaniću Tirketu – "Nisi ti za fabriku".

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)