Hrvati su počeli, Tito "trgovao“, Srbi rušili sami sebe

Kao što uspemo praktično svaki drugi put da se kvalifikujemo, tako skoro svaki drugi put uspemo i da napravimo neki belaj. Da li su Hrvati, da li je Tito, da li su premije, kopačke, nacionalni ključ...

Nije Boško Simonović, selektro Jugoslavije na 1. Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine, tada mogao ni da sanjao da će njegove muke biti samo uvod u ono što će se sledećih decenija dešavati s nama na svetskim fudbalskim smotrama.

Postoje neke činjenice: jedna je, recimo, da kako god da smo se zvali kroz fudbalsku istoruju, Kraljevina Jugoslavija, SFRJ, SR Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, dobar deo naših učešća na svetskim prvenstvima garnirali smo nefudbalskim prilozima, a druga, na primer, da su Hrvati „prvi počeli“.

URUGVAJ 1930 – Bojkot Hrvata i lepa Argentinka

Na tom Šampionatu Kraljevinu Jugoslaviju, ili popularne „Ićaćose“ kako je naše igrače prozvala lokalna štampa zbog karakterističnih prezimena, zapravo su predstavljali fudbaleri iz beogradskih klubova BSK-а, BASK-a i Jugoslavije, kao i dvojica internacionalaca iz francuskog Seta, dok igrači iz Zagreba i Splita, ali i iz Sarajeva i Subotice, nisu bili pod nacionalnom zastavom.

Poznato je da je povod za bojkot bila odluka da se sedište fudbalskog saveza premesti iz Zagreba u Beograd, tako da je zagrebački podsavez ignorisao odluke novog saveza i tražio od svojih igrača da se povuku iz reprezentacije. Doprinos je dala i zagrebačka štampa koja je ocenila da je odluka o odlasku u Urugvaj pogrešna, da je put dugačak, te da ekipi preti glad i verovatno rezutatski debakl.

I zamislite, čak i tada bilo je varnica s novinarima. Tako je gospodin Borivoje Jovanović, tadašnji urednik Sportske rubrike „Politike“, koji je bio jedini izveštač sa Mundijala u Urugvaju, u svojim sećanjima koja su 1962. objavljena u beogradskom listu „Fudbal“, pisao o nesporazumu sa broda „Florida“, kojim su naši igrači stigli do Urugvaja.

Tako je opisujući razne događaje s putovanja istakao i obletanje jednog igrača oko lepe Argentinke, kao i „pikanje“ šešira od jednog navijača Urugvaja koji je uleteo na teren da proslavi pogodak svog tima protiv Jugoslavije. Oba naša igrača su se naljutila kada su pročitala tekst, oštro reagovala, ali se na povratku kući i izvinila gospodinu Jovanoviću, s kojim su ostali dobri prijatelji.

NEMAČKA 1974 – „Prodaja“ meča, tesne kopačke

Bila je to godina kada smo Zair dobili sa 9:0 i kada smo takmičenje u grupi završili ispred Brazila. A, onda u nerednoj grupi - raspad, sve poraz do poraza.

Mnogo godina posle tog šampionata objavljen je zapravo najveći „skandal“, koji doduše nikad nije dokazan, niti je to bilo uopšte moguće dokazati. Mnogi učesnici tog Prvenstva tvrde da „to“ jednostavno nije moglo da se dogodi.

A „to“ je zapravo bila informacija poznatog hrvatskog novinara Tomislava Židaka, da je Josip Broz Tito doprineo porazu Jugoslavije u utakmici sa Nemcima.

Domaći je pobedio golovima Paula Brajtnera i Gerda Milera (2:0) Tito je tokom Mundijala bio u državničkoj poseti Nemačkoj, prvi put u životu, a razlog je bio kredit od 700 miliona maraka, kojim je trebalo da se održi ekonomska stabilnost države. Kredit nikad nije vraćen, a mnogi su se pitali da li je to bila cena poraza naših fudbalera.

Doduše, Nemci su imali Bekenbauera, Milera, Majera, Brajtnera, ekipu koja je kasnije postala svetski prvak, ali oni skloni teorijama zavere pitaju se zašto je Tito priredio dan uoči utakmice s Nemacima koktel u hotelu Park u Dizeldorfu, na kojem su bili i naši reprezentativci.

„Nakon što smo izgubili, „pukla“ je priča da je utakmica bila nameštena, da smo prodali utakmicu za kredit koji nam je dao nemački kancelar, da je Nemačka kupila titulu svetskog prvaka, da nikada nismo vratili tih 700 miliona maraka... Ne znam, jednostavno nismo igrali dobro, a i iznutra smo bili truli“ ispričao je tadašnji golman Enver Marić.

Ivica Buljan ne tvri da je meč „zamenjen“ za marke, ali...

„Bilo je mnogo čudnih stvari. Nismo puštali, nismo lažirali, ali iako smo na papiru bili bolja ekipa, glatko smo izgubili. Niko nam nakon poraza nije rekao ni reč“.

Stanislav Karasi, međutim, tvrdio je da je u pitanju obmana.

„Hrvati nisu mogli da izmisle gluplju priču! Dobro se sećam utakmice, a i te posete maršala. Cela naša fudbalska generacija bila je odana Jugoslaviji i drugu Titu, a ja lično sam bio počastvovan što nas je on posetio uoči utakmice. Ipak smo mi bili Titovi pioniri“, izjavio je Karasi kada se pojavila priča o nameštanju.

Cirkus na tom Prvenstvu napravili su zapravo proizvođači kopački, „Puma“ i „Adidas“.

„Puma je nudila bogate ugovore ako promenmiš patike, pa smo tako Dragan Džajić i ja dobili 20.000 maraka jer smo obuli „Pumu“, prisetio se Enver Marić.

Problem je bio i u premijama. Fudbalski savez je obećao 15.000 maraka, ali nije hteo da ih isplati u devizama da ne bi prekršio tadašnju deviznu klauzulu. Atmosfera je bila grozna, ekipa se raspala, a mnogi svedoče da je Tito posredovao u rešavanju problema i smirivanju tenzija.

U jednom od tekstova koje je napisao Rajko Mitić može između ostalog da se pročita i „da smo prošli onako koliko vredimo, da je igra bila zabrinjavajuća, da ekipa nije bila fizički spremna, uigrana“.

ŠPANIJA 1982 – Malo kopačke, malo Mlinarić

Ponovo je na udaru bio selektor Miljan Miljanić, koji je ekipu vodio i 1974.

Problem je bio sastav reprezentacije, jer je Čiča na Mundijal poveo Velimira Zajeca i Sjepana Deverića iz zagrebačkog Dinama, ali ne i Zlataka Kranjčara ili Marka Mlinarića.

I ponovo je bilo drame oko kopački, trebalo je da se odreknu „Puminih“ s kojima su imali ugovor da bi obuli „Adidas“ s kojima je savez imao dogovor.

A, dogovor igrača sa savezom je bio i o slobodnom izboru kopački, koji nije ispoštovan.

ITALIJA 1990 – Špijuni i kako popiti 12 flaša viskija za noć

Ovo prvenstvo ostaće upamćeno po nekim lepim stvarima, rezultatima i golovima, ali naravno da nije moglo da prođe bez nonsensa.

Tako je selektor Ivica Osim optužio reprezentativca Mirsada Baljića da ga je špijunirao i snimao razgovore diktafonom u korist novinara, a ove opet nije voleo jer je tvrdio “da mogu da posvađaju i dve Titove slike na zidu”…

Onda je od njih kao “poklon” dobio tekst u kojem je optužen da je tokom Mundijala za jedno veče popio 12 flaša viskija. Osim je jednom prilikom otkrio i da je imao probleme sa Dejanom Savićevićem, te da mu je nakon sukoba s Dejom bilo teško da dolazi na treninge.

Napadan je Švabo i zato što nije forsirao „Čileance“, odnosno da je gurao „svoje“ iz BiH.

NEMAČKA 2006 – Prvenstvo koje treba zaboraviti

Verovatno jedno od najtužnijih poglavlja srpskog fudbala. Bila je to godina kada je reprezentacija na Svetskom prvenstvu predstavljala zemlju koja je neposredno pred prvenstvo prestala da postoji.

Srbija i Crna Gora su se razišle i samo učešće već je nosilo ogromnu tenziju. Tadašnji selektor Ilija Petković pozvao je sina u reprezentaciju i to je izazvalo veliku buru u javnosti.

Problem je bio i u tome što su njegovu odluku svi igrači javno podržali, ali nisu bili iskreni i po hotelskim lobijima su kritikovali odluku selektora.

Čitav sistem koji je Petko izgradio u savršenim kvalifikacijama (primili jedan gol) srušio se već posle prve utakmice koju su izgubili od Holandije, a reprezentativci vruće glave posle meča krenuli da kritikuju njegov izbor igrača, minutažu provedenu na terenu...

Atmosfera u reprezentaciji je bila poremećena, pojavila se priča o verbalnom sukobu Dejana Stankovića i Danijela Ljuboje, koja je došla iz redova reprezentacije, jer je taj trening bio zatvoren za novinare, a potom se povredio i Nemanja Vidić u poslednjem minutu treninga.

Noć pred utakmicu s Argentinom pozvao me je jedan od tadašnjih članova stručnog štaba i zabrinuto rekao: „Daće nam Argentinci sutra pet komad“. I pogrešio je. Dali su nam šest.

Atmosfera pred tu utakmicu bila je neverovatna. U našu svlačionicu pred duel sa „gaučosima“ ušao je tadašnji predsenik Boris Tadić, a gotovo u isto vreme u njihovu je ušao Dijego Armando Maradona. Iz naše se ni muva nije čula, a iz njihove urlici, pesma, lupanje o ormariće... Da se zaledi krv u žilama.

Nakon toga pojedini igrači, poput suspenovanih Mateje Kežmana i Ognjena Koromana, kao i povređenog Nemanje Vidića, napustili su kamp. Tadašnji predsednik Tomislav Karadžić objasnio je to odlukom selektora „da zadrži takmičarski tonus“, kao i smanjivanjem troškova.

U poslednjem meču Albert Nađ je zamenio u 15. minutu povređenog Mladena Krstajića i posle minut igre dobio žuti, a do poluvremena i crveni karton... Ovo je, naravno, lajt varijanta događaja u Nemačkoj, jer za ostale nema dokaza. Ali, sigurno će neko od aktera jednom da otvori dušu.

Bili smo 32. na tom prvenstvu... Ne ponovilo se.

JUŽNA AFRIKA 2010 – Piju, puše, rade iza leđa

Veličanstveno smo otišli na taj Šampionat, pobedom nad Rumunijom 5:0. Ali, čim se Srbija plasirala na Mundijal nastala je tenzija. Selektoru Radomiru Antiću istekao je ugovor, a Tomislav Karadžić, predsednik FSS, nije hteo da mu novi ponudi pod boljim uslovima, iako je Antić imao ogromnih zasluga i bio j miljenik publike.

Tole nije hteo da rizikuje i trpi kritike javnosti, želeo je i da izbegne da se selektor eventualno ne pojavi na žrebu grupa, pa je odršio kesu, ali tenzija je bila takva da je „rukom mogla da se opipa“. Antić je kasnije optužio Karadžića da mu je na Mundijalu radio iza leđa, kao i da je pred odlučujuću utakmicu s Australijom imao tajni sastanak sa nekim igračima.

Dok su srpski izveštači u Port Elizabetu slavili veliku pobedu Srbije nad Nemačkom (1:0), ruske kolege su bile na zadatku. „Stražarili“ su ispred hotela srpske reprezentacije i kroz prozor uslikale srpske reprezentativce kako puše i piju pivo.

Za puštanje slika sačekali su, naravno, pravu priliku, a ona je bila kada je Srbija eliminisana s Mundijala posle meča s Australijom. Slab rezultat i objavljene slike u tom trenutku stvorile su i dodatnu tanziju između selektora, igrača i novinara.

I posle svega ostaje nam da se nadamo da 2022. u priči sličnoj ovoj neće biti i Rusije 2018.

Samo u tom slučaju smena selektora i promena kapitena izgubiće svoj tabloidni značaj.