Na zapadu ništa novo

Španska zastava na jarbolu. Kruna sa 12. dijamantom i dalje na glavi. Dakle, na zapadu ništa novo.

Rafael Nadal je 12. put trijumfovao u Parizu. Neko nema ni 12 običnih titula, a kamoli 12 Grend slem trofeja na jednom turniru. Niko nije u istoriji tenisa uradio što je ovaj čovek na ovom parčetu crvene zemlje u zelenoj oazi Pariza. Nema greške, Rafa je rođen ovde. Sa peharom u rukama.

Možda je teniski svet ove godine video tračak šanse da toliko puta ispričana pariska priča dobije drugačiji epilog. Sve je bila fatamorgana, i Monte Karlo i Barselona. Rafa je uhvatio brzinu u Rimu, preneo je na terene u Bulonjskoj šumi, protutnjao kao orkan do nove titule. Dobro, imao je i saveznika, Migela. Na čijoj je ciklon u Parizu bio strani, samo ime kaže.

Poslednji dan turnira bio je, za razliku od nekoliko prethodnih, kao stvoren za tenis. Dvadesetak stepeni, ni daška vetra, ni jakog sunca. Zašto nije moglo tako u petak, u subotu, pitate se? Eh, jednostavno nekima nije suđena „romansa“ sa Parizom. Rafi jeste.

Kada su Nadal i Tim izlazili u grotlo „Šatrijea“, delovalo je sve kao da ćemo gledati gladijatore u rimskoj areni. Austrijanac, svakako ljut, četiri dana je morao da igra, za razliku od Rafe koji je uz kokice mogao da posmatra kako njegov protivnik odrađuje posao po nehumanim uslovima.

Ali, finale je finale. Nova šansa. Izazov.

Trešala je neka dobra muzika sa razlgasa, znate ono kada se za uvertiru podiže adrenalain kod publike. Izlazi Dominik, pa Rafa, uzvici oduševljenja paraju nebo nad stadionom.

Da li su u finalu Pariza igrala momentalno dva najbolja šljakaša trenutno? Pitanje je, ali to toliko nije sada ni bitno, jer ono što su momci pokazali u pevih šest gemova susreta, bilo je fantastično.

Šljaka je podloga koja iziskuje od igrača ono najbolje. A Tim i Nadal su bili u meču čiji se stil mogao okarakterisati i kao „silom protiv sile“. Snaga. Strahoviti udarci. Izvanredna brzina, besprekorno kretanje. Borbenost do ludila. Taktički odlični. Sve je bilo tu i žurka bi bila kompletna da su oba rezervoara bila puna.

Počeli su silovito, dizali su sve na stadionu na noge. Nisam mogao da verujem šta gledam na početku meča. Tim kao razjareni Tigar, trči s jedne na druge stranu „Rafinog kaveza“, pravi brejk u petom gemu! Kralj uzvraća udarac, ribrejk u šestom gemu. Kolega iz Češke Marek, koji je sedeo do mene u loži rutinski konstatuje:

„Toliko mnogo poena za skrećeni snimak meča u samo četiri gema, a oficijelni skraćeni snimak neće biti duži od četiri minuta!“

Od prvih 40 poena u meču, po 20 za obojicu. Izgledalo je da će potrajati.

„Kako su krenuli, završiće u utorak“, smeje se Marek.

Priznajem da sam želeo da vidim dašak promene. Tim pokazuje strahovit potencijal na momente, ne fali mu hrabrosti, momak ima petlju da rizikuje sa udarcem, šalje ga često na samu liniju, tik do nje, pokušava da unese nemir u Rafinu igru, vidi se da je bio studiozan u pripremi. I sve stiže.

Zapitao sam se kada je "Timinator" nekako uspeo da izjednači u setovima, da li će u evropski tenis stići dašak proleća sa Alpa? Da li će ta teniska lavina biti dovoljno jaka da zatrpa šampionski tron Rafaela Nadala u njegovom pariskom utvrđenju?

Uzalud. Ovo je Rafina zemlja. Na igri Tima počeli su da se vide tragovi četvrtka, petka i subote na terenu, splasnuo je intenzitet, Rafa je uzeo meč pod kontrolu, stavio ga pod svoje šablone, sve je krenulo kako je želeo Španac.

Posle 2:1 u setovima i tih lakih 6:1 u trećem setu, Tim je bio na Rafinom tanjiru. Ukazao se brisan prostor pred Špancem, znao je da za protivnika nema povratka nazad.

Dominik je, istina pokušavao, odigrao bi tu i tamo koji dobar poen, ali gemovi su se ređali na konto tenisera sa Majorke. Od poslednjih 14 u meču dobio je čak 12.

Tim? Zar se posle svega od njega moglo tražiti još nešto? Ne znam, meni je to delovalo kao da iz isceđenog limuna pokušavate da izvučete kap soka. Ne ide.

Photo by Julian Finney/Getty Images

Ušlo se u ciljnu ravninu, već je i publika na stadionu znala da je to „Deža vi“, već viđeno. Klapa broj 12, Nadal šampion Rolan Garosa. Nestvarno. Takva domimacija na jednom turniru nije zabeležena u istoriji sporta.

"Nadam se da ćete biti tu sa mnom kada i ja jednom budem osvojio ovde titulu“, rekao je razočarani Tim na ceremoniji dodele pehara.

Ostala mu je sigurno knedla u grlu. Nisu bili fer prema ovom momku, jer uslovi nisu bili isti za sve. Ali Rafa nije kriv za to, on je bez obzira na lak žreb na startu, mogao da pobedi samo onog ko mu se našao sa druge strane mreže. Surovo, ali profesionalno.

Vremešni Rod Lejver, koji je ovde poslednji put slavio pre tačno 50 godina, uručio je Kup musketara Nadalu koji je na kraju ponovo grlio pehar koji je ovde prvi put dotakao 2005. Sa razglasa tonovi španske himne, oni svečani bubnjevi u pozadini, Rafa uzdugnutog čela gleda ka zastavi na jarbolu.

I to je to. Kraj, pala je još jedna zavesa na sceni u Parizu. Velika trojka nastavlja svoje bitke dominacijom na Grend slem turnirima.

Svi pogledi okreću se ka zapadu. Tamo preko Lamanša, jer uskoro će svi biti u carstvu Vimbldona. A tamo je na tronu kralj svetskog tenisa. I ne igra se na šljaci.

Ostalo je samo još jednom, dok se sabiraju utisci, pokloniti se Nadalu i reči, svaka čast šampione. I nadati se da je ovo „obeskrovljenom“ Rolan Garosu, kada se akteri sledeće godine na njega budu vratili, konačno došao kraj.