Pariz via Melburn i hit dana "Srbikosi"

Nosimo li dobru nit teniske ljubavi od Australije pa sve dovde do Bulonjske šume? O, da. Pariz je spreman za istoriju. Kao što je oduvek i bio. Čeka nas dve nedelje vrele teniske romanse.

I kao što to obično biva, kada prvi put kročite u neki grad, kao što se meni to dogodilo u subotu, imate na umu samo jedno, da što pre doprete do njegovog srca.

Pariz me je, osvojio na prepad. Oborio s nogu, i bukvalno. Kilometri i kilometri u nogama (tačnije 18,8 prema podacima sa mog telefona), od jedne do druge tačke, od Ajfelovog tornja i Trokadera, pa sve uz Senu, ka Notr Damu, Luvru. I kuda sve ne. Verujem da sam, tako zaljubljen do ušiju, osetio žilu kucavicu ovog grada.

Pariz je grad u kojem se sunce i oblaci smenjuju, gde je čas toplo, čas prokleto hladno. Na putu ka kompleksu Rolan Garosa u Bulonjskoj šumi, uhvatila me je jaka majska kiša, pravi prolećni pljusak, ali ne mari...

Sakriven pod svodom jedne neobične mirisne biljke, koja je štrčala iz bašte kompleksa usput i natkrivši deo trotoara, uz svoje domaćine, rođake, i jednu Francuskinju, gospođu, koja nije imala kud nego da stane tu, sa nama.

Kiša je uskoro probila gustu krošnju, lilo je kao iz kabla, pa sam skinuo jaknu i raširio je nad našim glavama. Da ne pokisnemo do gole kože!

„Fransoa, ovi ljudi su Srbi, divno“, rekla je ona suprugu koji se bio sklonio nedaleko odatle.

Voli tenis, kaže da je prošle godine bila na našim meridijanima.

„Obišla sam Srbiju, Bosnu, išla do Kosova, Albanije... Svuda sam bila. Srbi su divni“, pričala je gospođa kojoj sam, eto, zaboravio ime.

Gospođa je otišla iako je još želela da razgovara sa nama, ali Fransoa je, kad je prestao pljusak, nekud žurio.

Hit dana u Parizu. Srbikosi! #RG19, #b92sport pic.twitter.com/KnUCp9ikfm

— Zoran Kecman (@zoxmufc) May 26, 2019

Kao što žure i Pariz i Parižani. Mada, ovi ljudi ovde zaista znaju da uživaju i da se baš onako opuste. Ljudski. Recimo mladi.

Šetajući uz desnu obalu sene, iz pravca Ajfelovog tornja ka Notr Damu, neverovatne scene. Grupe mladih od po pet, pa i do desetak, a nekda samo dvoje ili troje, sede na zemlji, prekrptenih nogu i – piknikuju! Sirevi, vino, pivo, salate, šta god da imaju, dele, smeju se, druže se. Sede čak i na daskama na mostu, onako opušteno, i gledaju kako Sena ide ka svom cilju....

Čuje se tu i muzika sa telefona, sve je nekako opušteno, veslo čavrljaju i zbijaju šale. I tako, zaposeta obala Sene. Padne i koja romansa, poljubac, kako to i dolikuje jednom od najromantičnijih gradova na svetu.

A u samom gradu, od trga Konkord, pa nadalje, svuda štandovi i butici sa suvenirima sa Rolan Garosa. Grad živi svoj veliki turnir, svoju istoriju, tradiciji. Teniska nacija, zemlja sa gotovo celim fudbalskim timom igrača u Top 1o0. Dobro, bez golmana. Dakle svaki deseti je Francuz. Slučajno? Ne.

Kad dođete na Rolan Garos i kad se pribijate kao što je to bilo ovog prvog dana takmičenja, u nedelju, kroz guste redove posetilaca koji se tiskaju oko glavnih terena, prodavnica, vidite u stvari koliko su Francuzi zaljubljeni u žutu lopticu.

A tek što mirišu svuda one palačinke i vafli... Za 4,5 evra.

Ima i veliki broj stranaca, može se, bogu hvala, čuti i srpski, a kako je to izgledalo prvog dana najbolje se videlo na tribinama!

I hit apsolutni hit dana, grupa „Srbikosi“. A repertoar od „Laslo Đere, Laslo“, do „Laslo legendo“, ili zamenite to slobodno i sa Janko. Ma ljudi su danas, što bi rekli ovi mlađi, prosto „pokidali“.

Misija „Pariz 2019“ za srpski tenjiski korpus počela je Jankovim mečom sa Grigorom Dimitrovom. Opet kao u Australiji. Ko bre izvlači te parove, pa dajte, mešajte malo...

Janko je, slobodno se može reći, u meč ušao u „sleep“ modu. Prespavao je dva seta. A onda, kao pravi teniski tigar, trgnuo. Probudila se u njemu ona negdašnja takmičarska vatra, proradio je srpski inat, i kako je Grigor, po svom nepisanom pravilu, počeo da bez razloga popušta, tako je Janko bio sve gladniji poena i uspešniji.

„Nema popuštanja, idemo Janko“, drali su se u pauzama između gemova „Srbikosi“. Janko kao da je i otuda crpeo snagu, došao je do 2:2 u setovima, bio je možda blizu i ko znam kom preokretu u karijeri u mečevima od pet setova, ali izdala ga je snaga. Kuk ga je boleo, popio je šaku pejnkilera, kako je i sam posle priznao.

„Ma nije ništa zabranjeno, bez brige. Slagao sam doktora jer on zbog organizma po nekom pravilu ne sme da mi dozvioli više od 150 miligrama diklofenaka. Pa sam mu zato rekao da sam uzeo manje, a u stvari uzeo sam 350... Da bih dobio paracetamol“, pričao nam je posle Janko.

Možete li da zamislite kakav je to onda bio bol? Navikao je Janko i na to, tako mu je kroz čitavu karijeru, junački se nosio, ali Grigor se sabrao na kraju i prošao dalje. Za dlaku.

EPA-EFE/YOAN VALAT

Nije to bio kraj i za pomenutu grupu navijača, koja se posle prebacila na teren broj 7 gde je igrao Laslo Đere sa Albertom Ramoso Vinjolasom. I opet, aplauzi, skandiranje, podršla za Lacija koji je od početka meča povukao kao lokomotiva.

Nije znao Španac šta ga je snašlo, momak iz Sente je pokazao da je pravi umetnik igre na šljaci. Jaki i precizni udarci, dobar servis. Dobro, malo je prigustilo uj finišu trećeg seta, morao je Laci u taj-brejk, ali posle 4:0 nije bilo šanse da izgubi set.

„Ako ovako nastavim da igram, mogu da doguram daleko“, poručio je teniser iz Sente koji puca od samopouzdanja.

Za kraj dana, Ivana Jorović je odmah posle Đerea, na tom istom terenu, krenula u obračun sa Amerikankom Dženifer Brejdi. Izgubila je prvi set, dobila je potom drugi kada je sudija rešio da prekine meč zbog slabe vidljivosti. OK, dakle opet stari problem.

Jeste, ove godine se ne samo na Rolan Garosu već i celom Parizu zaista mnogo toga gradi, renovira. Imamo obećanje da toliko čekani krov na „Šatrijeu“ stiže na red sledeće godine. Mada, o tome se pričalo bar desetak godina u nazad...Valjda će sad biti OK, pa ćemo imati i večernji program.

I konačno, za kraj, malo iznenađenje. Na silasku u medija centar, pred odlazak, na stepenicama naleteh na Dijega Švarcmana. Peke, „pocket rocket“. Igrao je momak iz Buenos Ajresa meč u pet setova sa Martonom Fučovićem, pobedio je, treba li to reći posle velike borbe.

Znam da nije u redu, ali kako nije bilo nikog okolo, tražio sam da se slikamo, i momak je bez dileme pristao.

Za kraj dana, neočekivan poklon.

A sutra, Nole, misija „Đoker slem“. Bitka oduzimanja zemlje sa španskim maestrom može da počne!