Endi Rodik – najuporniji čovek na svetu

Čak i kada je postao prvi teniser na svetu krajem 2003. godine, čak i kada je osvojio US open malo pre toga, nisu bili retki oni koji su tvrdili da je servis jedini vrhunski aspekt igre Amerikanca. Istina je da je servis tada bio značajno ispred ostalih udaraca, ali ni najbitniji udarac kakav je servis nije dovoljan da se jedino njime osvoji Gren slem turnir.

Kritičari su njegovu igru karakterisali grubom i dosadnom, a nekadašnji polufinalista Vimbldona Sendi Majer rekao je da “Rodik verovatno najgore udara lopticu od svih velikih tenisera ikada”. Ej-Rod se često šalio na svoj račun, kao kada je za sebe rekao da je “najbolji loš igrač svih vremena.” Zamerke, ipak, čak i one zlonamerne, shvatao je samo kao inspiraciju za dalje usavršavanje.

Potraga za pravim trenerom bila je duga, sa pojedinima su se smenjivali usponi i padovi, a neki su bili kratkog veka. Uglavnom, posle Benhabla, Gilberta, Goldfajna, Konorsa, Džona Rodika i na kratko Pata Mekinroa, u decembru 2008. godine Rodik je započeo saradnju koja će ga preporoditi – saradnju sa Larijem Stefankijem.

Ubrzo je ‘skinuo’ skoro sedam kilograma i tako poboljšao kretanje, a da nije smanjio snagu udaraca, što mu je jedno od najvećih vrlina. Uporno je trenirao i trenirao, a bekhend koji je bio plod toga rada bio je neprepoznatljiv. Ranije je bio i te kako ‘klimav’, bez imalo suptilnosti i često bez sigurnosti, a postao je pouzdan, u nekim trenucima čak i značajno oružje u Rodikovom arsenalu.

To je posebno bilo evidentno na Vimbldonu u finalu sa Rodžerom Federerom, a mnogima je u sećanju ostao fantastični direktni poen bekhend paralelom iz punog trka kojom je Rodik došao do dve vezane brejk lopte u kasnoj fazi petog seta. Nažalost po njega, izgubio je meč, ali je ponašanjem i borbenošću osvojio simpatije brojnih ljubitelja tenisa širom sveta.

Još jedan segment igre koji je u tom periodu značajno popravio jeste volej i usuđujem se da kažem da mu je upravo taj udarac ‘dobio’ meč sa Endijem Marijem u polufinalu Vimbldona.

Sezonu je osmi put u nizu završio u Top 10, iako je razočarao na US openu ispavši u trećoj rundi, a zbog povrede kolena propustio je Masters. Kao i uvek, Rodik nije očajavao, već je pauzu video kao priliku da se bolje pripremi za predstojeću sezonu.

Ove godine Rodik je, čini mi se, znatno strpljiviji i mnogo više razmišlja na terenu. Ćešće i bolje igra slajs bekhendom, koji je doduše koristio i prošle sezone, a forhendom igra i spin, kojim nastoji da izgradi poen pre nego što krene u odlučujući napad. Ipak, mišljenja sam da je najveći napredak najbolje istakao sam Rodik u izjavi posle pobede nad Tomašom Berdihom u finalu Majamija.

“Dobro sam igrao u ključnim momentima. Psihološki nisam imao problema nijednog dana, već sam neprestano maksimalno koncentrisan. Sada imam plan u igri i u stanju sam da ga sprovedem nezavisno od toga koji udarac moram da upotrebim, tako da je sve kako treba”, rekao je Rodik o svojoj seriji dobrih rezultata.

Kada bi uspeo tu mentalnu snagu da zadrži, uz visok nivo igre, možda bi konačno došao do drugog Gren slem trofeja u karijeri. Do sada je po četiri puta zaustavljan u polufinalu i finalu i iskreno se nadam da će mu kosmička pravda podariti još jednu Gren slem titulu pre nego što ode u penziju.

Zaista, Rodik je najuporniji čovek na planeti, tolika želja, takva radna etika retko se može videti kod čoveka koji iza sebe ima zavidne uspehe, a bliži je kraju nego početku karijere. Zato je, bez obzira na podeljena mišljenja o njegovom karakteru, zaslužio još jedan najveći trofej.

Rodikova početna pozicija nije bila najbolja, ne može se reći da je posedovao vanserijski talenat, ali potencijal koji ima uspeva da realizuje maksimalno, i više od toga. Zato se valja ugledati na Endija. Ne samo teniseri, nego i svi ostali.