Albert Montanjes – večiti prosek ili…?

Rođeni Katalonac je tenisom počeo da se bavi sa šest godina, a prvi put u karijeri u najboljih 100 ušao je 2001. godine. Od tada je samo 20 nedelja proveo izvan tog društva, što je podatak koji ilustruje konstantnost na određenom nivou igara. Očigledno ne najvišem, kada se uzme u obzir da je samo jednom na kratko ušao u Top 30, kao i činjenica da na velikim turnirima nema zapaženih rezultata.

Odgovor na pitanje zašto Montanjes nikada nije uspeo da uđe u krem svetskog tenisa najpre treba potražiti u njegovom servisu. Iako ponekad dobrim miksovanjem uspeva da zbuni protivnika, mnogo su češći mečevi u kojima konstantno šalje lopticu u dalju stranu, a ne na T liniju.

Servis mu nije ni dovoljno snažan ni dovoljno precizan da bi u kontinuitetu predstavljao opasnost. Španac ima neobičnu tehniku početnog udarca – lopticu ne baca toliko u vis koliko u stranu, skoro uopšte se ne odrazi od zemlje prilikom servisa, što značajno umanjuje potencijal početnog udarca. Na ’petlji’ se kratko zadržava i munjevito glavom reketa poklapa lopticu, što ume da bude neugodno.

Analizirajte Montanjesovu igru na taj brejku koji je Španac igrao sa Novakom Đokovićem u Rimu prošle godine:



Drugi servis mu je ranjiviji, pa je logično da ne voli da igra protiv tenisera koji već riternom žele da preuzmu inicijativu u poenu.

Šljaka mu je, naravno, omiljena podloga, a forhend smatra najboljim udarcem. U situacijama kada je pun samopouzdanja, forhend naročito dolazi do izražaja jer Montanjes u tim intervalima odustaje od uobičajenog odbrambenog načina igre, pokušava da diktira tempo i ’otvori’ teren za neki direktni poen. Ipak, nije toliko snažan i hrabar u igri da bi prirastao uz takav način funkcionisanja na terenu i neprestano ga koristio.

Zato se najkomotnije se oseća kada forsira defanzivni stil i nastoji da solidnim kretanjem što više loptica vrati u teren. Jedna od vrlina u njegovoj igri jeste sasvim zadovoljavajući slajs i dobar osećaj za ’drop-šot’, što mu omogućuje da promeni ritam.

Bekhend igra jednom rukom i taj udarac kod njega dosta podseća na Gonsalesov – ume da napravi fantastičan ’viner’, ali mnogo češće viđamo da je bekhendom nesiguran i da pravi greške kada ne treba.

Godinu 2007. prvi put je završio u Top 50 i od tada napreduje, sporo ali konstantno. Te godine igrao je finale u Kazablanci i izgubio od Matjea, a naredne sezone je u finalu u Amersfurtu pobedio Darsisa za svoju prvu titulu u karijeri.

U 2009. je uzeo još dva trofeja – u Eštorilu je dobio Džejmsa Blejka u finalu (izbacio i osmog igrača sveta Žila Simona), a u Bukureštu Huana Monaka.

Ove sezone ima respektabilne rezultate – stigao je do četvrtfinala u Monte Karlu, a zabeležio je i najveći trijumf u karijeri pobedivši Federera u polufinalu u Eštorilu:



Montanjes nikada nije prestao da se trudi i da usavršava svoju igru, iako je. čini mi se, posve limitiran igrač. Za poštovanje je njegova želja da napreduje i u poznim igračkim godinama – tako se i sada vrzma oko 30. mesta na ATP listi (najbolji plasman 28. mesto), a ove sezone je za svoje standarde imao i zapažene rezultate na betonu u vidu polufinala u Oklendu i treće runde na Australijan openu.

Da li će imati snage da kao veteran napravi neki značajniji uspeh, odgovor će nam dati vreme.