Pol-Anri Matje

Kao mlad je operisao oba kolena, zbog čega nije trenirao po nekoliko meseci. Sa 16-17 godina teniseri prolaze kroz kritični period sazrevanja, Matje je veliki deo tog razvoja propustio zbog hirurških intervencija, što je zasigurno imalo negativan uticaj na njegovu karijeru.

Na već pomenutom debitantnskom turniru u austrijskom Kicbilu stigao je do druge runde, gde je pružio solidan otpor Albertu Kosti – 6:4, 7:6. Te i naredne godine pretežno se takmičio na turnirima nižeg ranga, a kao godinu njegovog proboja treba označiti 2002.

Te sezone napravio je pomak na listi od preko stotinu mesta i osvojio dva uzastopna turnira na tepihu – Moskvu i Lion. U glavnom gradu Rusije pobedio je Robreda, Novaka, Šitlera, Safina i u finalnom dvoboju Sjenga Šalkena – 4:6, 6:2, 6:0. Na nadmetanju u Lionu u borbi za trofej savladao je Gustava Kuertena sa 4:6, 6:3, 6:1. U oktobru je bio 36. na ATP listi i proglašen je za ’novajliju godine’. Igrao je u četvrtoj rundi Rolan Garosa, gde je poražen od Andrea Agasija uprkos vođstvu od 2:0 u setovima.

Problemi sa stomakom, zbog kojih je propustio početna dva meseca nove sezone, uzrokovala su pad na listi i očajne rezultate tokom cele sezone. Na turnirima ’velike četvorke’ nije dobio nijedan meč, a jedini rezultati vredni pomena jesu oni iz finiša sezone – finale Palerma i poraz od Nikolasa Masua i polufinale Moskve (izgubio od Tejlora Denta).

Malerima za Matjea nije bilo kraja, pošto se zbog povrede ručnog zgloba nije takmičio u prvoj polovini 2004. godine. Zatim je zabeležio nekoliko zadovoljavajućih rezultata (četvrtfinala u Vašingtonu i Bukurešti, 3. runda US opena), koji su mu poslužili kao zamajac za novi, mada nešto sporiji, uspon u 2005. godini. Odmah je igrao četvrtfinale u Čenaju, na Rolan Garosu ispao od Kanjasa u pet setova, a na Kanadskom openu ostvario je najbolji rezultat na nekom od turnira Masters serije – izgubio je u polufinalu od Nadala, a prethodno je izbacio Rodika, Klemona, Rohusa i Beka.

U 2006. godini je uglavnom bio plasiran oko 30. mesta na listi, ali je na kraju ispao iz Top 50, pošto nije uspeo da odbrani bodove sa Kanadskog opena. Ispao je već na startu takmičenja od Rodžera Federera – 6:3, 6:4. Odigrao je spektakularan meč sa Nadalom u trećem kolu Rolan Garosa. Španac je trijumfovao sa 5:7, 6:4, 6:4, 6:4, ali je Matje u skoro 5 časova dugom okršaju pokazao da je nezgodan rival. Izašao je na teren silno motvisan da pred domaćim gledalištem dokaže svoj kvalitet. Pogađao je Pol neke fascinantne udarce koje će zaista teško ponoviti i to je delimično razlog zašto se tako dobro držao. Ipak, ono što je bilo itekako primetno jeste da Matje ni u enormno dugim razmenama udaraca sa osnovne linije, u čemu je Nadal neprikosnoven, nije posustajao, već je često izlazio i kao pobednik. Kada bi uvek na teren izlazio motivisan kao tada, Francuz bi sigurno imao i mnogo bolje rezultate.

U 2007. godini je bio najbolji na nadmetanjima u Kazablanci i Gštadu, a na Vimbldonu je dogurao do osmine finala pobedivši Štepaneka, Davida Ferera i Ljubičića, pre nego što je poražen od Rodika. Posle londonskog Gren slema prvi put je ušao u Top 30, a polufinale u Nju Hejvnu donelo mu je 20. poziciju na ATP listi.

Pol-Anri Matje je visok 185 cm i prilično je snažne konstitucije. Igra napadački, prelazi u ofanzivu i iz forhenda i iz bekhenda, ali retko završava poene na mreži i dešavalo mu se da zbog neodlučnosti (da li da krene napred ili ne) izgubi poene koje je sasvim pristojno razradio. Stručnjaci kao njegov najkvalitetniji udarac izdvajaju top-spin forhend. Servis mu nije ubitačan, ali ne spada ni u slabosti. Francuzov najveći nedostatak jesu prevelike oscilacije u igri koje ga vrlo često koštaju meča. Takođe, primetno je da se povremeno nedovoljno dobro skoncentriše pred bitne poene, što je nedopustivo ukoliko želi dalje da napreduje. Poznat je po krhkoj mentalnoj spremi i sklon je početničkim greškama u prelomnim trenucima. To je ključni razlog što Matje nikada nije ušao ni u najboljih osam ne nekom od Gren slemova.