Skener: Da, Durent mirno spava...

Nada da će se dogoditi čudo u finalnom duelu sa novom verzijom “Drim tima“ trajala je prvih deset minuta utakmice, kada su reprezentativci Srbije uspeli da uspostave egal odnos, ali je sve posle toga proteklo u ritmu Amerikanaca, za konačnih “okruglo 30“, 96:66.

Nema šta mnogo da se filozofira, pokušao je selektor Srbije da taktikom smanji mogućnost da američki košarkaši ostaju usamljeni, da stvaraju višak, odbrana je ponovo bila u fokusu i to je kako-tako funkcionisalo u prvoj četvrtini.

U ofanzivnom delu igre, reprezentacija Srbije se potpuno oslonila na Teodosićevu kreativnost, kao i na sposobnost Raduljice da oseti prostor za dobar blok i napravi veliki prostor svom spoljnom igraču.

Naš reket je bio pun, nije bilo šansi za Amerikance da probiju, a to nije ni smelo da se dozvoli. Kada je to puklo, videli smo šta se dogodilo. Morali su protivnici da se prilagođavaju tome, oslonili su se na šut za tri poena, mnogo toga su promašivali, a jednostavno igračima takvog kalibra se to ne dešava u kontinuitetu.

Bili su primorani i na šest izgubljenih lopti u prvoj deonici, kao i na šest promašaja van linije 6,75, tako da se na prvi mali odmor otišlo sa svega četiri poena manjka.

Teodosić je relativno brzo neutralisan, a onda se pojavio veliki problem u organizaciji napada, kretnja bez lopte nije bila dobra, trčanje kroz, takođe pun protivnički reket je bilo gotovo nemoguće, centri nisu mogli da kreiraju, tako da je i varijanta sa povratnim loptama bila van upotrebe.

Krenule su kontre, krenuo je i šut... Durenta nisu mogla da zaustave ni tri Kalinića ili Bogdanovića, prvopomenuti je brzo nestao iz rotacije zbog ličnih grešaka, na terenu se onda pojavio i Demarkus Kazins i do poluvremena upisao dabl-dabl.

Drugu deonicu su Amerikanci dobili sa 19 poena, u trećoj su stvorili još veći višak, a mi smo prepisivali loša rešenja od Australije iz polufinala... Samopouzdanje je bilo potpuno poljuljano, pokušavalo se sa trojkama, ali nikome to nije polazilo za rukom.

Na trenutke smo bljesnuli, brzinu je uneo Nedović, podigao je tonus u igri, ali je bilo prekasno, Amerikanci su se potpuno opustili, leteli po terenu i sa pola snage priveli meč kraju, sve zahvaljujući brutalnoj partiji Durenta, za koga zaista nije bilo nikakvog rešenja.

Na kraju, podnošljiv poraz od 30 poena razlike, što je negde i realna slika odnosa između američke i evropske košarke. Ona tri poena koja su nam nedostajala za produžetak u grupnoj fazi su bila fatamorgana, ovo je realnost, kao što je realnost da je Srbija ponovo stigla do finala, ponovo uzela medalju i definitivno se zacementirala kao košarkaška svetska sila.

4 – Miloš Teodosić – Kapiten je bio glavna tema u američkim medijima proteklih dana, znao je to, krenuo je junački, hteo da im dokaže da su bili u pravu što su se njega najviše pribojavali. Njegove vrline su dolazile do izražaja tek u ponekim trenucima. Uvek su na njemu najbolji defanzivci, ovoga puta je imao protiv sebe gromade, od Kleja Tompsona, preko Pola Džordža do Džimija Batlera. Namučio je Kajrija Irvinga, u limitiranom prostoru za protok lopte sakupio je tri asistencije, a teška fizička borba ga je onemogućila da ubaci neki od pet šuteva van linije za tri poena. Mogao je bolje, ali mu se nema šta zameriti, kapitenski je vodio ekipu kroz ceo turnir.

5 – Marko Simonović – Glavni specijalista u timu je možda mogao da bude aktivniji u napadu, pokušao je tek jednom da protrči duž čeone linije, a u trećoj deonici kada smo koš protivnika napadali samo trojkama ispalio je četiri i pogodio jednu.

7 – Bogdan Bogdanović – Izgoreo je u želji da pruži sve od sebe, izgoreo je i od pogleda na Kevina Durenta kome nije mogao ništa u odbrani. Početnih 0/4 u šutu je na kraju završilo sa 2 od 12, od toga čak sedam promašenih trojki. U prvoj deonici je bio organizator igre, u odsustvu Teodosića, podelio je ukupno tri asistencije, ukrao četiri lopte, ali i izgubio pet. Napadački je podbacio, 1 na 1 nije mogao protiv skupljene odbrane protivnika, a kad šut neće, onda jednostavno neće.

9 – Stefan Marković – Ponovo je pretrčao kilometre u punoj brzini, samo je problem u tome što američki tim ima u menjaču bar jedan stepen prenosa više. Napadački je bio aktivan u prvom poluvremenu, ali je šutirao 1 od 5, zbog čega je u nastavku pokušao tek još jednom. Čini se da je protiv Hrvatske i Australije dao apsolutno sve od sebe što ima, tako da mu je za jurnjavu sa fizički superiornijim protivnikom nedostajalo energije.

10 – Nikola Kalinić – Ušao je u utakmicu “napržen“ da se “pobije“ sa celim američkim timom. Obilo mu se to o glavu, već na startu druge četvrtine je imao četiri lične greške, turnir je završio tehničkom posle šutiranja reklama...

11 – Nemanja Nedović – Trebalo je mnogo ranije da dobije šansu, kao jedini igrač našeg tima koji brzinom može da parira američkoj selekciji. Ipak, kako je naš prvenstveni cilj bio da usporimo protivnika, zaigrao je kada je već sve bilo gotovo, za 16 minuta je ubacio 14 poena i bio najefikasniji igrač tima.

12 – Stefan Birčević – Dao mu je Đorđević veoma rano šansu da se fizički obračuna sa monstrumima poput Kazinsa, Džordana, Džordža... Nije ustuknuo naš krilni centar, borio se, padao, otimao se za loptu, ali je preslab za ovakvu košarku. Samim tim, u napadu nije imao šta da traži, iako je imao priliku da iskoristi pojedine rupe u reketu SAD.

13 – Miroslav Raduljica – Prvi centar Srbije voli kontakt igru, ali se u dosadašnjem delu turnira toliko potrošio da je u finišu promašivao i zicere, bio kratak na obruču i potpuno inferioran u duelu sa protivničkim igračima na unutrašnjim pozicijama. Umeo je da izvuče na “dugu dvojku“, a egal u prvoj deonici smo uspeli da održimo zahvaljujući njegovim sjajnim blokadama, kroz koje su se šetali Teodosić i Bogdanović.

14 – Nikola Jokić – Nije uspeo da ponovi fenomenalnu partiju iz prvog duela sa Amerikancima u grupnoj fazi takmičenja. Samo šest poena uz četiri skoka, u prvom poluvremenu je uputio tek dva šuta ka obruču, a nedostajale su i njegove asistencije, koje su ključ za protok lopte i kretanje spoljnih igrača.

15 – Vladimir Štimac – Ostavljan je nekoliko puta potpuno nemoćan, tako blizu, a tako daleko od obruča, a još dalje od prvog slobodnog igrača kome može da uputi povratnu loptu. Za šest minuta bez poena upisao je i tri skoka, samo zahvaljujući svom velikom srcu i želji da ide i preko svojih limita.

24 – Stefan Jović – Nije bio toliko primetan, ali je uradio sasvim solidan posao. U odbrani je bio agresivan u svakom trenutku, znao je da istrči kontru, međutim, kao uostalom i u slučaju celog tima, “pojela“ ga je fizička snaga protivnika.

25 – Milan Mačvan – Verovatno najbolji igrač naše selekcije u ovoj veoma teškoj utakmici. Uz Simonovića jedini koji je meč završio u kategoriji +/-. Ponovo je odlično otvorio meč, odsekao Karmela Entonija i ubacio trojku.

Selektor – Aleksandar Đorđević – Nije mogao mnogo toga da uradi, u ovom slučaju njegov um nije mogao da caruje, snaga i individualni kvalitet tima Majka Kšiševskog mu nije davao nikakve mogućnosti da promeni nešto. Možda je Nedović trebalo da dobije ranije šansu, s obzirom na to da je jedini uspevao da pretrči protivnika. U svakom slučaju, ponovo je najbolji strateg turnira, pošto zaista nije potrebno velika umetnost strategije da napravite akciju za Durenta, Tompsona ili Irvinga... Probao je da ih uspori, uspeo je u prvih deset minuta, ali onda nije bilo povratka.

Spasoje Veselinović