Čovek koji je bio potreban

Ne tako davno, pre samo dve godine, 12. novembra 2020. fudbalska reprezentacija Srbije je bila nokautirana.

Aleksandar Mitrović bio je na stubu srama zbog promašenog odlučujućeg penala u finalu baraža protiv Škotske, a "orlovi" su ostali bez već viđenog učešća na Evropskom prvenstvu. Prvog posle dve decenije!

Ljubiša Tumbaković ocenjen je kao glavni krivac i ubrzo je "digao sidro", a Fudbalski savez Srbije je bio u beznađu. Kako nastaviti dalje?

Kvalifikacije za Mundijal bile su odmah iza ugla i u izmaglici već se nazirao novi neuspešan ciklus. A onda se pojavio čovek iz naslova.

Još dok nije postao selektor, a šuškalo se o tome, Dragan Stojković čvrsto i odlučno je celokupnoj naciji u lice poručio: "Idemo u Katar!"

"Recimo, sad da uzmemo hipotetički. Postavljen si na mesto selektora i tvoj zadatak je da nas vodiš u Katar 2022", rekla je voditeljka, a Piksi je odgovorio:

"Pa, ja znam da bih vas odveo, 100 odsto“.

"Kako?

"Pa tako lepo. Znam, zato što verujem u to što radim i to što radim znam da je dobro. Znam da bih od tih igrača dobio maksimum maksimuma".

🔙 | Селектор Драган Стојковић је још 16. децембра 2020. године био уверен да би одвео репрезентацију Србије на Светско првенство у Катару! 🙌🏻🇷🇸🦅

🎥: К1 телевизија #SrcemSvim #Orlovi #Srbija#WCQ #WorldCup #FSS pic.twitter.com/IO8koktZGx

— Fudbalski savez Srbije | FA of Serbia (@FSSrbije) November 15, 2021

I eto nas, brojimo sitno do prve utakmice Srbije na Mundijalu u Kataru. Ni manje, ni više, nego protiv Brazila.

Nije Piksi tek tako iskočio kao kandidat, godinama se spominjalo njegovo ime, ali nikada nije došao momenat da se, posle predsednikovanja na čelu FSS oproba i kao selektor.

S tim da i sada, u situaciji kada FSS nema prvog čoveka već gotovo dve godine, on je taj koji se najviše pita u vrhušci Saveza.

O tome najbolje svedoči glasan aplauz svih fudbalskih radnika i delegata na nedavnoj Skupštini u Staroj Pazovi kojim mu je dat pun legitimitet.

Od crtanog junaka, preko Zvezdine zvezde, do Ordena izlazećeg sunca

Piksijev razvojni put je takav da je, jednostavno, bio rođen da uspe u fudbalu. Način na koji je "mazio" loptu i plesao po terenu bili su toliko prijemčivi oku i do te mere perfektni da je ostavljao gledaoce bez daha.

Prvo publiku na Pasi poljani, zatim na niškom "Čairu", a onda i na "Marakani" gde je veoma brzo zadužio kapitensku traku i postao jedan od najboljih igrača u istoriji crveno-belih. Valja napomenuti da je pre toga već bio viđen u Partizanu, ali je odbio da potpiše ugovor jer je dao reč Draganu Džajiću.

Paradoksalno, Stojković je trenutno označen kao "najveći neprijatelj" Crvene zvezde, pišu mu se transparenti na severnoj tribini, spevaju pogrdne pesme, a znamo svi odakle taj vetar duva.

Krivica mu se svaljuje, ako smo svi dobro razumeli, zbog lošeg vođenja kluba iz Ljutice Bogdana i ostavljene loše finansijske situacije nakon odlaska.

Čak su ga navijači izbacivali sa stadiona u januaru 2012. godine dok je sedeo u klupskom kafiću.

Zaboga, ljudi, on je peta Zvezdina zvezda!

Posle Zvezde je igrao u Olimpiku iz Marselja i, recimo, nije želeo da izvede jedanaesterac u finalu Kupa šampiona u Bariju 1991. protiv svog kluba što je i trasiralo Zvezdi put ka jedinoj tituli prvaka Evrope i potom sveta, a čime se toliko diči svih ovih kasnijih godina.

Zatim je kratko bio u italijanskoj Veroni, da bi se vratio u Marselj gde je 1993. konačno došao do titule novoformirane Lige šampiona.

Od 1994. godine se preselio u Japan i Nagoja Grampuse u kojima je stekao status žive legende zahvaljujući igrama do 2001. a nešto kasnije i vodeći taj klub kao šef struke od 2008. do 2013. godine.

Čak je čuveni Arsen Venger hteo da novi Arsenal oformi oko "desetke" koju bi nosio Dragan Stojković. Odbio je čuvenog Francuza, ali je nastalo veliko prijateljstvo za ceo život.

Zbog doprinosa i zasluga ostvarenih u Japanu, Piksi je nosilac Ordena izlazećeg sunca sa zlatim zracima, carskog odlikovanja koje se dodeljuje Japancima i strancima za izuzetan doprinos u državi. Takođe, bulevar u Nagoji i deo tamošnjeg Tojota stadiona nosi njegovo ime.

Potom je trenerski zanat još pet sezona "pekao" u kineskom Gvangžu R&F da bi od februara 2021. došao na klupu srpskih "orlova".

I tu je tek počeo da stvara čuda, a nadamo se da još nije rekao poslednju reč, te da je najlepše ostavio za Katar.

Maradona je bio na kolenima, ali...

Kada je reč o njegovom bitisanju u nacionalnom timu, ono kreće još na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine kada je sa Jugoslavijom osvojio bronzanu medalju pobedivši Zapadnu Nemačku u četvrtfinalu i Italiju u borbi za treće mesto.

Vrhunac je dostigao na Svetskom prvenstvu 1990. godine kada je u osmini finala u Veroni poslao Martina Vaskesa i Andonija Zubizaretu po "burek i novine“ i zadivio planetu.

"Kreće kontra, a meni duša u nosu. Molim Boga da Vujović prebaci Sančisa i već je vidim u mreži. Lopta pada, ja nijednog trenutka nemam dilemu. Svestan sam da bi njih milion šutnulo iz prve. Ali, zalamam Vaskesa, šaljem ga po burek i posle toga... Ma, sve posle toga je istorija", ispričao je Piksi godinama kasnije.

Ubrzo je u produžetku usledila još jedna majstorija protiv nesrećnih Španaca.

"Tu je Dejo, tu je 'Pape' (Sušić), samo sam rekao, ostavite meni. Opet sam je video u golu. To je neverovatan osećaj. Vidim ugao, vidim prazninu u zidu, ako je dovoljno jaka, ako je brza, ako dobije silaznu putanju Zubizareti nema spasa. Kada je ušla, okrenuo sam se i prekrstio. Možda je zato i ostalo 2:1".

Šteta je što par dana kasnije nije uspeo to da materijalizuje u četvrtfinalu protiv Maradonine Argentine, a namestilo mu se da pogodi prečku penal-seriji posle čega je Jugoslavija ispala.

A vrlo lako mogla je da ide do kraja...

Sličan uspeh umalo je ponovljen u Francuskoj 1998. ali je tada prečka Predraga Mijatovića iz penala bila protiv Jugoslavije.

Na tom šampionatu je Piksi dao gol Nemcima za 2:0 u grupnoj fazi i tada je nastalo čuveno radovanje sa gledanjem na sat – da njegovo vreme još nije prošlo.

Ipak, bilo je jasno da će taj trenutak doći, pa je Piksi nedugo posle toga kopačke i dres zamenio za cipele i odelo, te je od 2001. godine postao predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, nasledivši Miljana Miljanića.

Šta je Piksi promenio u reprezentaciji Srbije?

Nećete ništa pogrešiti ako za Dragana Stojkovića kažete da je drzak, nadobudan, pun sebe.

Ali, isto tako svojom harizmom i ludim samopouzdanjem svima oko sebe širi ogromne količine hrabrosti i vere u sebe.

"Kada sam preuzeo reprezentaciju i pogledao grupu, znao sam da će finale biti u Lisabonu. A ti da bi išao na Svetsko prvenstvo, moraš da dobiješ nekog velikog. A što ga ne bi dobili? Šta, je l' oni imaju krila i lete?“, rekao je Stojković nekoliko dana čuvenu lisabonsku noć.

Potom je svoju samouverenost, lucidnost i odlučnost potvrdio odgovorom na jedno pitanje novinara koje je sadržalo konstrukciju "eventualni plasman na Mundijal".

"Kakav, bre, eventualni? Kako eventualni?! Mi moramo da idemo u Katar!"

Sve to, kada se iskombinuje u jednu pozitivnu celinu, donelo je preokret za 360 stepeni u ponašanju igrača, pristupu nacionalnom dresu i dominaciji protiv bilo kog rivala.

Stojković jeste bio majstor na terenu, ali nije on ništa novo naučio Dušana Tadića i Vlahovića, mlade defanzivce Nikolu Milenkovića, Miloša Veljkovića, Strahinju Pavlovića... Već ih je samo usmerio da rade ono što najbolje umeju i to isporučuju baš u dresu sa srpskim grbom.

Zato je on čovek koji nam je bio potreban.

Posebno se vidi taj pristup i procvat kod Aleksandra Mitrovića, koji je "poludeo" od kako je Piksi seo na klupu i postao najbolji strelac u istoriji fudbalske reprezentacije Srbije.

A sve samo nekoliko meseci nakon što je bio u totalnom nokdaunu, sa početka teksta, zbog promašenog penala protiv Škotske.

Epilog je bio takav da je Mitrogol postigao pogodak u 90. minutu za plasman u Katar, a Piksi je potom njemu i svim igračima postavio legendarno pitanje:

"Da vas pitam ovako pošteno: Da li ste vi normalni? Šta radite ovo? Ma idi...“

Može li Doha da bude nova Verona?

Stojković je sistem namestio tako da svaki fudbaler kog ubaci u igru može da odigra podjednako dobro (ako ne i bolje) kao igrač kog je zamenio.

Zato je njegov spisak potencijalnih igrača mnogo širi nego kod bilo kog prethodnika.

Može da se drugačijim tipovima igrača adaptira različitim rivalima, te će sasvim sigurno biti na slatkim, ali prilično velikim mukama koga odabrati za prva tri meča u grupnoj fazi.

Uprkos bočnim vetrovima, koji i dalje duvaju u fudbalskoj Srbiji (svedoci smo opstrukcije nedavne Izborne skupštine), Dragan Stojković svemu tome prkosi i postavio je temelje reprezentacije za dobar rezultat u Kataru.

U našoj zemlji, euforija posle dobrih rezultata će uvek zaseniti objektivne mogućnosti, a Srbija je često zbog toga umela da udari u zid realnosti.

Ne smemo da zaboravimo da je Brazil prvi favorit za osvajanje svetske titule, a da se Švajcarska bolje kotira od Srbije u svim mogućim prognozama.

Ali, uz kuraž selektora Stojkovića i kvalitete koje uspeva da izvuče od svojih igrača, ko može da nam zabrani da maštamo da se na nekom od velelepnih stadiona u Dohi neće ponoviti majstorije sa "Bentegodija“ od pre 32 godine.

Autor – Stefan Smuđa