Srbima neprijatelj nije potreban

Ja sam nedavno ušao u četvrtu deceniju života, ali sam je čuo bezbroj puta i na svakom novom događaju se trudimo da potvrdimo njenu istinitost.

Izuzetak nije ni Svetsko prvenstvo u Kataru. Poraz od Brazila nije bilo nešto neočekivano, ali se svakako konstantno provlačila priča o povredama igrača, fizičkoj spremi, pa i timskom duhu u drugom poluvremenu tog susreta, što nam je bila i najjača snaga.

Pravi ispit došao je protiv Kameruna, čak i igrači su ga nazvali "srpskim finalom" i ponovo smo na delu videli čuveni srpski mentalitet (da, pribojavao sam se toga, dokumentovano je u video javljanju u poluvremenu).

Sve što smo dobro uradili u nadoknadi prvog i na početku drugog poluvremena, prosuli smo kao od šale.

Uostalom, samo Srbima bi pošlo za rukom da vode 3:1 i prime dva gola iz kontranapada.

A zašto? Mnoštvo je pitanja, a najviše "zašto" je za selektora Dragana Stojkovića.

Zašto je u igru ušao Stefan Mitrović? Spor i neuigran u ovim sistemu igre, kao levi štoper, delovao je kao amater. Čak i Kamerunci, koji nisu preterano taktički obučeni, našli su ogromnu rupu i eksploatisali je sa dva brza gola.

Zašto je Aleksandar Mitrović ostao do kraja u igri? Od one stative se videlo da je psihički potpuno indisponiran, a kasnije i da je fizički veoma istrošen.

Dok na klupi sedi Luka Jović, a Dušan Vlahović se zagreva i čeka mig Piksija, ali ga ne dobija. Zašto, selektore? Da li postoji nešto više od "povrede"?

Neizostavno je i pitanje zašto Sergej Milinković-Savić nije ranije izašao iz igre? Iako je dao gol, osim tog momenta duboko u nadoknadi drugog dela, ništa više nije pokazao. Pardon, ništa dobro. Ali jeste katastrofalne pasove, neuspele "štikle“ i katastrofalan pokušaj loba u situaciji kada je imao jedan na jedan sa golmanom.

Na kraju krajeva, zašto, selektore, u igru nije ušao ranije Filip Đuričić, mnogo kreativniji od Marka Grujića koji nije mnogo doprineo da se povežu razbijene linije u veznom redu?

Malo tih odgovora smo dobili, čak iako je bilo takvih pitanja na konferenciji za medije.

Umesto pravih odgovora, dobili smo čuvene floskule, reči da je igračima pružio ruku, da moraju da podignu glave gore i poruke da ćemo sačekati meč Brazila i Švajcarske.

Jer, to smo mi, Srbi. Uvek čekamo tuđu milostinju i zavisimo od drugih. Kao da smo odigrali tiket.

A, kada imamo sve u svojim rukama, uvek ćemo pronaći način da to i pokvarimo. Tako je bilo i u Rusiji pre četiri godine, pa u Južnoj Africi i na svakom prvenstvu unazad.

Jer, mi smo Srbi, nama neprijatelj nije potreban.