Al Smuđa - Qatar 2022 -

Skeneri, pešačenje do beskonačnosti i kako će nas "ubiti" klime u Kataru

Nisam neko ko voli da donosi zaključak na osnovu prvog utiska, jednog ili dva dana boravka u nekom mestu, kao ni posle samo jedne utakmice.

SSIzvor: B92 Katar
Podeli
Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Stoga, dok čekamo da nam fudbaleri Srbije poprave utisak sa otvaranja Mundijala i, nadamo se, dobiju Kamerun i sačuvaju nadu da mogu do nokaut faze, možda je pravo vreme da se osvrnem na one sporedne stvari u Kataru, odnosno, najveće vanfudbalske utiske.

Posle šest dana na Bliskom istoku, na teži ili lakši način, sigurno ćete naučiti da su dugi rukavi obavezni ukoliko ćete, kao novinari, od jutra do duboko u noć biti napolju i daleko od hotela.

Svetsko prvenstvo se po prvi put održava u ovo doba godine upravo jer je u Kataru trenutno zimsko doba, pa temperature nisu baš toliko paklene kao što jesu tokom leta. Dok je sunca bude dosta vruće na istom, ali čim se "ugasi" dnevno svetlo stepeni na Celzijusovoj skali rapidno opadaju.

Međutim, jedna stvar se ne menja – i preko dana i uveče, klima uređaji konstantno rade u svakom zatvorenom prostoru u Dohi.

U taksiju, metrou, hotelu, restoranu, medija centru, čak i na stadionu – rashlađivanje je obaveza i temperatura često ne prelazi 15, 16 stepeni. Pa, kada u košulji ili majici sa vreline uđete u "frižider", probajte da zamislite kakav je osećaj.

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Klime na stadionima su posebna priča. Niko nije verovao da je moguće rashladiti otvoren prostor, ali Katarani su i u tome uspeli.

Uz sam teren nalaze se snažni "topovi", uređaji poput osneživača na ski-stazama, koji se usmeravaju tako da mogu ohladiti velike distance. Ali, samo oni nisu dovoljni.

Na tribinama se ispod stolica nalazi još manjih ventilacionih sistema, pa smo tako na meču Argentine i Saudijske Arabije u dva popodne svi redom cvokotali od hladnoće na novinarskoj tribini, dok listove na nogama, uprkos dugim pantalonama, gotovo da nisam osećao.

O klimatizaciji u Dohi dovoljno govori da postoji ulica pored "Lusail" stadiona, poput Knez Mihajlove, koja je kompletno rashlađena specijalnim uređajima iako je potpuno pod otvorenim nebom.

Ljudski organizam jeste naviknut na adaptaciju, ali nije na česte promene temperature, pa tako ume da "ubije" silazak u podzemlje gde sa subjektivnog osećaja od 35 uđete u rashlađen metro od 15 stepeni, te onda opet nekako dođete do toplog dela podzemlja (najčešće uz pokretne stepenice), da bi u samom prevozu ponovo došlo do smrzavanja uprkos gužvi.

Jedna od &milion& klima u metrou u Dohi – Foto: B92.net/SS
Jedna od "milion" klima u metrou u Dohi – Foto: B92.net/SS

Kada smo kod prevoza, u Dohi on nije baš najbolje organizovan, ali sve nauštrb bezbednosti aktera utakmica na Mundijalu.

Na primer, kada idete na stadion, od metro, autobuske ili šatl stanice ćete morati da otpešačite još par kilometara, a isto tako kada se vraćate i želite da naručite taksi ili Uber, moraćete da se udaljite od stadiona novih dva ili tri kilometra kako biste izašli iz sigurnosne zone i da bi vozilo uopšte moglo da vam priđe.

Organizatori su zatvorili silne saobraćajnice i puteve sa po četiri trake koji se nalaze oko svakog stadiona, samo kako bi se na tom velikom prostoru izvršile brojne provere.

Hayaa kard (to je neka vrsta vize za učesnike Mundijala), novinarska akreditacija i očitavanje na svakom koraku kao da smo svi zajedno čipovani, postala su svakodnevnica.

Kao i gotovo dvocifren broj prolazaka kroz različite skenere i kontrolne punktove, skidanje ranca, vađenje kompletne opreme, naočara, sata, kaiša, jakne ako je imate na sebi. Na to ćete naići gde god da krenete kroz Dohu.

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Autobusi nisu preterano redovni i mora mnogo da se pešači (lično skoro 20 kilometara dnevno), ali zato nećete moći nikako da se izgubite gde god da se nađete, jer su tu volonteri koji na svakih nekoliko metara usmeravaju posetioce na svoje ulaze/izlaze.

Uz to će vam i otpevati neku pesmu, poput sada već čuvene: "Metro, this way, metro!", koju neretko zapevaju svi prolaznici, pa fino zagrmi podzemljem.

I generalno, domaćini (namerno ne pišem Katarani, jer zaposlenih i volontera ima iz celog sveta) neverovatno su ljubazni i zaista će vam se na svakom koraku osmehnuti, obratiti sa "Hello, Sir, have a nice day", dok u Srbiji ima slučajeva kada ni najbliži komšija ne želi da vam poželi dobar dan.

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Još jedna interesantna stvar jesu radnje koje rade celu noć, ali ne samo supermarketi, već i recimo frizerski saloni koji su puni mušterija u tri sata iza ponoći, te kebabi i različiti vidovi brze hrane gde se, ukoliko želite, možete okrepiti kalorijama za miran san.

Na kraju, sebi i kolegama često postavim pitanje kako li će ovaj grad izgledati nakon Svetskog prvenstva, kada svi ovi ljudi odu i ostane samo pustinjski pesak, a velelepnih osam stadiona ostane da zvrji prazno (neki će se razmontirati poput "974" ili "Lusaila" kome će se prepoloviti kapacitet).

Može li se isplatiti ovaj megalomanski projekat nazvan "Katar 2030" i silne milijarde uloženog novca u infrastrukturu? Da li će ogroman prostor usred pustinje postati "grad duhova", jer – ko uopšte želi da dođe ovde da živi?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.