Vilje Ritola

Pre izlaska afričkih atletičara na scenu, dugoprugaškim disciplinama dominirali su Evropljani, a tokom 1920-ih sportska javnost je sa pažnjom pratila duele ‘letećih Finaca’ Vilje Ritole i Pavoa Nurmija.

Osvajač 8 olimpijskih medalja, od toga 5 zlatnih, Ritola je ostao u senci svog sunarodnika Nurmija, koji sa 9 zlatnih medalja predstavlja jedno od najvećih imena u istoriji svetske atletike, ali će Ritola ostati upamćen kao jedan od najuspešnijih finskih olimpijaca u istoriji.

Ritola je kao 17-godišnjak emigrirao u Sjedinjene Američke Države, ali je ostao veran Finskoj, predstavljajući je na Igrama u Parizu i Amsterdamu, 1924. i 1928.

U Parizu je osvojio 4 zlatne medalje i 2 srebrne. U prvoj trci u francuskoj prestonici, na 10.000m, u odsustvu Nurmija, trijumfovao je za pola kruga i poboljšao sopstveni svetski rekord za više od 12 sekundi. Tri dana kasnije, pobedio je u trci na 3.000 metara sa preponama, čak 75 metara ispred ostalih takmičara. Na 5000 metara završio je na drugom mestu, iza Nurmija, a još jedno srebro, ponovo iza ljutog rivala, osvojio je u kroskantri trci. Zatim je udružio snage sa Nurmijem za pobede u ekipnim trkama, kroskantri i 3.000 metara.

1928. u Amsterdamu, finski atletičari su dominirali trkačkim disciplinama sa čak 10 zlatnih medalja. Ritola je prepustio Nurmiju olimpijsku krunu na 10.000 metara, ali mu se revanširao u trci na 5.000 metara, kada je upotpunio kolekciju zlatnih medalja. To je bila poslednja trka njegove olimpijske karijere, a posle Igara u Amsterdamu prestao je u potpunosti da se bavi atletikom.

1971. godine se vratio nazad u Finsku, a preminuo je u Helsinkiju u 86. godini. Njegova karijera bila je inspiracija za finsku uzrečicu "Ottaa ritolat", što u prevodu znači ‘izvesti Ritolu’, a odnosi se na brzo bekstvo.