Nebo nad Berlinom (petak 7. jul)

Jutro je bilo besprekorno. Oblak, strana reč pet slova. Plavetnilo u dodiru sa gradom, idealno za bicikl, taman da obavim drugi deo japanske vizite znamenitostima Berlina. Cilj je bio Šarlotenburg, sa svim svojim „atačmentima“. Iznajmljujem „bajs“ na Prenzlauer Bergu, pitam koliko je, kažu: „Do 8 sati, šest evra“. Duplo jeftinije od onih što šišaju turiste na Aleksandarplacu. Solidna mašina, više kao „mountain“. Dadoh mu „argentinca“ (šest komada) i pasoš, on meni ključ i sajlu, pogledah u nebo (našeg Bobana Zdravkovića), oblaci viđeni negde kod Danske, dakle potpuno bezopasno. Vožnja po kraju, zagrevanja radi, za biciklistu jedan „biciklista“ u „biergartenu“ preko puta Pergamona, oblaci počeli spontano okupljanje, ali nekako benigno, bez neke zle namere...

Krenuh na drugu stranu Fridrihštrasea, ka Krojcbergu, lagana vožnja turskim delovima grada, okrepljenje kod izvesnog „Serhata“ i skretanje ka famoznom Šarlotenburgu. Nebo počelo sa blagim zatamnjenjem, laička procena puna optimizma: „Pašće kiša kada vratim bicikl“. Pretičem stariju gospođu na „kontrašu“, stajem na „crveno“, gospođa bez prevelike želje za poštovanjem saobraćajnih propisa surovo prođe pored mene, nešto promrmljavši, u stresnom fotofinišu izlazi iz raskrsnice i nestaje ka Šarlotenburgu. Počinje kiša bez upozorenja, posle nepunih 17 sekundi, kreće pljusak. Zaustavljam se ispod nekog drveta, očekujući da prođe, izgledalo je da će se to ubrzo desiti, jer se sunce još uvek borilo sa oblacima.

Odjednom potpuno pomračenje, na satu 16.30, na nebu 23.30. Drvo počinje da „prokišnjava“, biciklisti ne mare mnogo za novonastalu situaciju, voze i dalje mokri kao miševi. Dajem gas stižem do jedne od zgrada DB-a (nemačke železnice), staklena streha, dobar zaklon. Sada sam već ozbiljno mokar, oluja postaje all inclusive, stigao je i vetar. Gromovi udaraju nemilice, saobraćaj nikad gušći, ljudi se stiskaju ispod staničnih „pečurki“. Ispod strehe počinje okupljanje što prolaznika što zaposlenih kojima je u 17h završilo radno vreme. Izlazi zaposlena devojka, nakon kraće komunikacije, više iz zezanja predložih joj da se kao nekada davno Zola Bad, izuje i bosa krene ka stanici, stotinjek metara dalje: „Odlična ideja“, reče, skinu cipele i sprint ka stanici. Ja u neverici. Zovem „centralu“ u Beogradu, da vidim šta namerava nebo nad Berlinom. Povratna informacija je glasila „Drž’ se“.

Prilazi jedan mlađi biciklista, „japi u najavi“, žali mi se kako se ceo dan na poslu izležavao na terasi, pijuckao piće i sunčao i da mu samo nekoliko sati kasnije predstoji pakao povratka kući u Krojcberg. Počesmo o Mundijalu, kaže kako se interno kladio sa kolegama na poslu za celo prvenstvo, te kako će SCG pobediti u sve tri utakmice. „Sada sam poslednji“, reče. „Ne osećam nikakvu odgovornost  za tvoje neznanje“, pomislih, ali rekoh „Malo nam je nedostajalo da budemo prvaci i mi i ti“, što ozbiljno nasmeja sagovornika. Prilazi još neka devojka, predlaže da uzmemo azil u obližnjoj južnokorejskoj ambasadi. „Iz pijeteta prema novijoj istoriji moje zemjle, bolje bismo prošli u ambasadi Severne Koreje“. Zezanje postade sve intenzivnije, ali nam je svima bilo jasno šta nam valja činiti.

Posle dvadesetak santimetara vožnje savršeno sam se uklopio u ambijent. Zaputih se ka Potsdamer placu, pa onda levo ka Brandeburškoj K. Scena potpuno nadrealna, biciklisti normalno voze u svim pravcima, kiša normalno „daje sve od sebe“, gromovi normalno haraju po nepoznatim lokacijama, pešaci bez kišobrana normalno hodaju ka željenim destinacijama.... Vreva je bila intenzivna kod kapije, odakle su se ljudi vraćali sa otkazanog mundijalskog koncerta. Kiša počinje da jenjava, ali samo za trenutak. Kod ruske ambasade ponovo pakao. Jedva vozim, smeta mi gužva, čas sam na ulici, čas sam na trotoaru. Kod Opere pomislih kad bi mi neko postavio ultimatum: „Bićeš na suvom za deset sekundi, ali samo ako tri dana za redom odgledaš tri opere“. Ma tražio bi mu i tri baleta usput samo da se što pre dokopam „obale“. Ulazim sa biciklom u tramvaj, značajno skraćujem muke, vraćam bicikl sat vremena „pre roka“. Na Vestima pričaju o nezapamćenom nevremenu koje je pogodilo Berlin.

Setih se naslova prvog albuma grupe „Paraf“: „A dan je tako l(ij)epo počeo“.