Samizdat: Moja pravila igre

Western Union

Sa po tri svetske i evropske titule Nemačka je najjača fudbalska nacija u istoriji našeg kontinenta. Uz to Nemci su izgubili četiri svetska i dva evropska finala. I sve to za samo pola veka.

Serija bez presedana počela je čudom u Bernu – u finalu Svetskog prvenstva 1954. Fric Valter i drugovi šokirali su mnogo jači mađarski tim (od kojeg su 14 dana ranije primili osam golova!) i osvojili titulu šampiona planete.

Sve do tog trenutka nemački fudbal bio je u senci suseda – do prvog svetskog rata Danske, zatim Čehoslovačke i konačno slavnog austrijskog Vundertima. Ni anšlus tri meseca pred SP 1938. nije reprezentaciji velikog Rajha donela značajniji uspeh. Usledio je rat i posleratni izgon iz fudbala sve do šampionata u Švajcarskoj.

Ako je Fric Valter pokrenuo revoluciju, Franc Bekenbauer predstavlja stub nemačkog fudbala. „Kajzer“ je sa 21 godinom izgubio finale SP u Engleskoj, šest godina kasnije podigao je kao kapiten evropski, a 1974. i novi svetski pehar. Od nove evropske (1980) do nove svetske titule (1990, sa Bekenbauerom kao selektorom) Nemci su ušli u dva finala SP.

Poslednjih 15 godina predstavljaju krizu nemačkog fudbala, na klupskom i reprezentativnom nivou. Osim Birhofovog zlatnog gola u finalu EP 1996. domaćin ovog šampionata nije imao čemu da se raduje. Četiri godine ranije u finalu ih pobeđuju Danci, pre i posle trijumfa na Vembliju ispadaju od ekipa sa Balkana. Na poslednja dva šampionata Evrope Nemci su se pošteno izbrukali, a u Koreji i Japanu nekako stigli do finala, u kojem se nisu ni videli.

IZABERITE REPREZENTACIJU

Arena