Samizdat: Moja pravila igre

Western Union

Kada se povede priča o selekcijama koje kontsantno podbacuju na velikim takmičenjima, Španija je najlakši izbor. „Crvena furija“ je počela sjajno – srebrom na olimpijskim igrama 1920, svom prvom zvaničnom takmičenju. Usledila je solidna decenija, koju su završili pobedom nad Engleskom u Madridu 4:3 (prvi poraz Engleza od nekog van Britanije).

Početak profesionalne fudbalske lige, po tradiciji jedne od najjačih na svetu, kao da je trajno oštetio nacionalni tim. Real Madrid je daleko najtrofejniji klub u Evropi, a svaku njegovu postovu, pa čak i današnju, prepunu od svetskih zvezda, čine brojni reprezentativci Španije. Ipak, oni svoje rezultate nisu uspeli da prenesu u nacionalnu selekciju.

Pre Drugog svetskog rata Španci su igrali na samo jednom SP, 1934. u Italiji, i stigli do četvrtfinala. Šesnaest godina kasnije u Brazilu lako su nadmašili debitantsku englesku selekciju i ušli u finalnu grupu, u kojoj su zauzeli poslednje, četvrto mesto. Malo ko je mislio da će to i 56 godina kasnije ostati najbolji rezultat u istoriji „Furije“.

Pedesete su bile godine totalne dominacije Reala, ali nacionalni tim (iako pojačan nizom vrhunskih stranih zvezda, kakve su di Stefano, Puškaš i Kubala) nije uspeo da se plasira na dva vezana svetska prvenstva. Između dva svetska šampionata na kojima su igrali samo u prvoj rundi Španci su osvojili jedini trofej u istoriji – Evropsko prvenstvo 1964. godine. U finalu je na domaćem terenu pobeđen ideološki neprijatelj SSSR.

Serija neuspeha nastavila se neprekinuto – sve do osamdesetih Španci su ispadali u prvoj fazi retkih takmičenja na koja su se plasirali. Sledi najduži niz solidnih rezultata – druga faza SP ’82 (kod kuće), finale EP dve godine kasnije, pa četvrtfinale SP u Meksiku. Od tada Španci su propustili samo jedan veliki turnir (EP 1992), ali nigde nisu stigli do polufinala.

IZABERITE REPREZENTACIJU

Arena