"Prvo smo bili napušteni psi, a onda evropski Detroit Pistonsi"

Sa Partizanom je 2010. godine uspeo da se plasira na fajnal-for Evrolige.

Pre tačno deset godina, 1. aprila, Marić je predvodio Partizan pod obručima u četvrtfinalnoj seriji protiv Makabija.

Crno-beli su tada na "Svetski dan šale" šokirali mnoge na "starom kontinentu" i u Beogradu došli do treće pobede protiv "ponosa Izraela" kojom je obezbeđeno mesto na završnom turniru u Parizu.

“Čoveče, ne mogu da verujem da je prošlo deset godina. Ludo skroz“, iznanadio se Aleks Marić u intervjuu za izraelsku "Valu".

“Na početku sezone osećali smo se kao napušteni psi koje su dopremili u isto sklonište pošto ih niko drugi nije hteo. Ubrzo smo postali evropski Detroit Pistonsi, loši momci iz Beograda. Nije nas bilo briga da li igramo protiv Barselone, Olimpijakosa, Makabija ili Panatinaikosa. Dobijali smo ih redom“.

Iz saradnje sa Duškom Vujoševićem pamti lepe stvari, ali početak sa iskusnim stručnjakom nije bio lak.

“Na početku je bilo jako teško. Trebalo mi je mesec i po ili dva da shvatim šta je to što je on hteo od nas. Ali, kada sam shvatio kakve su njegove metode rade i da istim čini sve oko sebe boljim, svi smo se zaljubili u njega i njegov rad, ujedinili smo se kao grupa“.

Sezonu 2009/2010, u kojoj je Partizan osvojio tripl-krunu, obeležilo je i legendarno finale lige na Jadranu protiv Cibone u Zagrebu.

“I dalje me prođu žmarci kada se setim finala sa Cibonom. Već smo bili poraženi. Bojan Bogdanović je postigao trojku iz ugla za pobedu i rezultat 74:72 na 0,6 sekundi pre kraja. Oni su slavili, a Dušan Kecman je iskoristio tu hrvatsku žurku, ispalio trojku sa više od tri četvrtine terena i koja nam je donela senzacionalnu pobedu".

“Kada je lopta prošla kroz obruč samo sam uzviknuo: ’Šta koji k....c?!’ Scena je bila potpuno nadrealna! Sudije su većale šta da rade, proveravale sa zapisničkim stolom da li da priznaju koš, a sve nas je obuzela snažna emocija. Bio je to najsrećniji dan moje karijere“.

Partizan mu je za pomenutu sezonu platio 180.000 dolara.

“Jasno je da sam daleko najbolju košarku igrao u Partizanu. Imao sam fantastične saigrače, metode rada bile su sjajne, navijači su nas gurali napred. Bila je to jedna od onih sezona gde se sve puzle slože savršeno. Osećao sam se kao da su svi košarkaški bogovi bili uz mene".

Nakon toga došlo je vreme da naplati dobre igre i kasnije ga je put odveo u Panatinaikos.

"Na kraju, ipak, moraš da se kockaš. Nikada ne znaš šta te čeka u budućnosti. Otišao sam uprkos osećanjima koja sam gajio, ali ne žalim ni zbog čega što sam uradio. Sarađivao sam sa velikim Željkom. Osvojio sam najprestižnije nagrade, uradio sam stvari onako kako sam želeo“, podvukao je Marić.