27 godina od vrha Evrope – koliko je daleko slična budućnost? VIDEO

Dvadesetsedam godina od istanbulske noći koja će zlatnim slovima biti upisana u anale srpskog sporta, Srbija nema predstavnika u elitnom evropskom klupskom takmičenju.

To bi moglo da se promeni, kako stvari trenutno stoje u finalnoj seriji plej-ofa ABA lige i verovatno je da hoće, ali se čini da je elita u igri pod obručima na Starom kontinetu svake godine sve dalje za klubove iz “zemlje košarke“.

Sezona 1991/92 je u svakom smislu neponovljiva, od atmosfere u kojoj se nalazila tadašnja država, okolnosti koje su zadesile predstavnika te države u evropskoj ligi, do finiša puta i krajnjeg cilja dostignutog na neverovatan način.

Dvadesetsedam godina kasnije možemo samo da se nadamo da se sezona 2018/19 neće više ponoviti i da ćemo moći sa pravom da kažemo da dolazimo iz zemlje košarke u svakom pogledu, pa i na klupskom nivou.

Ipak, okolnosti koje odlučuju o tome su odavno izvan ruku domaćih aktera, ali i onih koji čine košarkašku igru onim što jeste – košarkaša i košarkaških radnika.

Iz godine u godinu stvara se sve dublji jaz između duha igre, popularno rečeno “pravih vrednosti“ i realnosti u kojoj pravila i dešavanja definišu vanterenske stvari – ekonomski model, “održivi rast i razvoj“, “maksimizacija profita“ i tako dalje.

Ako je verovati čelnom čoveku moskovskog CSKA Andreju Vatutinu, prosečan budžet kluba učesnika Evrolige je oko 25 miliona evra, što je novac koji predstavlja misaonu imenicu za sve sportske kolektive na našim prostorima.

Jasno je i da novac ne ubacuje loptu u koš, niti ume da istrči kontranapad kao Aleksandar Đorđević 1992. godine u Istanbulu, ali je takođe jasno i da ništa ne može da zaustavi namere čelnika Evrolige da svoje preduzeće učine još bogatijim, a takmičenje dovedu do nivoa elitizma nedostižnog zemljama “trećeg sveta“.

Poslednji put je neka ekipa iz zemalja bivše Jugoslavije stigla do šanse da se umeša u “trku velikih“ 2010. godine, kada je Partizan podsetio one sa kratkim pamćenjem da se na ovim prostorima igra najbolja košarka u Evropi, ako se iz razmatranja izbace sve stvari koje nisu u vezi sa parketom.

Tada je nedostajao “onaj jedan“ potez, sličan Đorđevićevom, potez koji odvaja velike od prosečnih, potez koji postavlja stvari na svoje mesto, potez koji bi ostao u istoriji i bio slavljen dokle god postoje ljubitelji igre pod obručima.

Podsetimo se istanbulske noći i momenta kada je Partizan, pre dvadesetsedam godina, postao prvak Evrope, u nadi da će se to još koji put desiti, bilo kom srpskom klubu, pre nego što Evropa nepovratno otputuje:

Spasoje Veselinović