"Da smo ostali na okupu omlatili bismo Drim tim"

Aleksandar Đorđević, Vlade Divac, Dino Rađa, Toni Kukoč, Nebojša Ilić, Slaviša Koprivica, Luka Pavićević, Zoran Kalpić, Miroslav Pecarski, Teoman Alibegović, Samir Avdić i Radenko Dobraš, predvođeni Svetislavom Pešićem postali su juniorski prvaci sveta.

Iz uskog ugla bila je to samo jedna od "nebitnih" titula mlađih kategorija, ali kada se pogleda šira slika, taj trenutak predstavljao je začetak nove ere u evropskoj, ali i svetskoj košarci.

"Tada je počela da se budi evropska košarka", najbolje je objasnio "mozak" tog tima Pešić.

Trideset godina kasnije u Beogradu je premijerno prikazan dokumentarni film "250 stepenika" u produkciji PGMnetworka, autora novinara Vladimira Pajića, u režiji Vladimira Kurćubića, koji priča priču o tome kako je stvoren ovaj legendarni tim.

Osmorica od navedenih "momaka" iz tog tima su bila prisutna u prepunoj sali "Ljuba Tadić" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je publika u nekoliko navrata uz osmeh i snažan aplauz reagovala na anegdote iz 1987. godine.

Temelje su "udarili" na kadetskom i juniorskom EP 1985. i 1986, dok je zidanje šampionske ekipe krenulo u zabitima Stera planine pored Pešićevog rodnog Pirota.

Trenirali su tri puta na dan, a kada su imali slobodno vreme, molili su za još, jer osim šume oko njih nije bilo ničega.

"Tu smo bili samo mi, ljudi bi došli ujutru da nam spreme doručak i otišli, tako i zaručak. Pa smo sve vreme bili sami", sećaju se bivši reprezentavici Jugoslavije.

Posle mesec dana napornih priprema završnu fazu su imali na Igmanu, gde su prema rečima Pešića se koncentrisali na košarku, ali su na samom kraju imali završni ispit pred put u Bormio.

"Bilo ih je 350", kaže jedan, "Napiši da je bilo 500", kaže drugi, "Ma bilo ih je 600-700", bez razmišljanja je "ispalio" Kukoč, koga su na prevaru naterali da diže tegove na Staroj planini.

U pitanju su bile stepenice pored olimpijske skakaonice. Tačan broj je 250. Morali su da ih istrče kako bi dokazali svojim trenerima da su spremni. Imali su tri serije – u prvoj dve pauze, u drugoj jednu, u trećoj nijednu.

"Na kraju su bukvalno popadali. Kukoč mi je pao u krilo. Mislio sam da je mrtav. Nije se pomerao", seća se doktor.

Međutim, kada su došli u Bormio, ništa nije moglo da ih zaustavi, dobijali su rivale po 30, 40 razlike, a dva puta su "tukli" i do tada nepobedive Amerikance, sa Gerijem Pejtonom i Larijem Džonsonom između ostalih.

"Mislim da smo ih mi naterali da kasnije šalju NBA igrače na Olimpijske igre i svetska prvenstva jer im je dosadili da ih dobijamo", kaže Rađa.

"Da smo ostali na okupu, mislim da bismo omlatili kao kesu onaj Drim tim iz 1992", uveren je Alibegović.

Na kraju filma – suze.

"Kod nas u Dalmaciji kažu da su emocije zaj***ana stvar", sve je u jednoj rečenici rekao Rađa, "Ceo dan smo zajedno, bićemo i posle ovoga, stvarno smo pravi glupani što se ranije nismo ovako okupili".

Saznali smo kako su Divac i Rađa "varali" trenere prilikom treninga sa opterećenjem, ko je izvrnuo zglob na trampolini uoči finala, ko je urlao na sve na poluvremenu pošto su zaostajali za SAD.

"Ovo je jedan od najboljih filmova koje sam gledao, mada nisam dovoljno objektivan. Ja sam iz Pirota, mi volimo da dobijamo poklone. Ovi igrači su najoriginalniji koje sam trenirao u karijeri", zaključio je veče glavni "glumac" Pešić, dok se selektor Srbije Aleksandar Đorđević poklonio svom "timu".

Film koji mora pogledati svaki zaljubljenik u košarku, i zbog koga će je zavoleti oni koji nisu toliki fanatici ove igre.