Rak, koronavirus, smrt – Lilardova tragična priča

Protekle nedelje su Portland Trejlblejzersi igrali protiv Los Anđeles Lejkersa, ali Lilard nije znao hoće li moći da nastupi.

Nije u pitanju povreda, već mentalno stanje Dejma Lilarda o čemu je i govorio za Athletic.

"Razmišljao sam da ne igram, jer sam mentalno bio... Pa, ne mogu da kažem da me nije interesovalo, interesovalo me je, ali sam nekako bio ležeran, bilo mi je svejedno", počinje priču Dejmijan Lilard.

Stigle su ga emocije, tokom poslednjih 18 meseci je proživeo mnogo toga. 2020. godine je u kuhinji pronašao mrtvo telo. Bio je to njegvo rođak i lični kuvar.

Potom mu je tetka umrla od raka, pa mu je blizak prijatelj preminuo od posledica koronavirusa, a početkom 2021. godine mu je rođak ubijen u Ouklendu. Prošlog četvrtka, dan pred meč sa Lejkersima, Lilard je saznao da je dvoje njemu bliskih ljudi usmrćeno iz vatrenog oružja. Jedan od tih ljudi mu je bio rođak, a drugi najbolji prijatelj, čovek koji se prvi doselio u Oregon kada je Dejm draftovan 2012. godine.

"Kao da imam i 45 godina s obzirom na to šta sam sve video tokom života", rekao je Lilard. Lilard je meč sa Lejkersima odigrao, ubacio je 35 poena uz 7 asistencija, a Portland je izgubio i sada imaju skor 19 pobeda i 14 poraza.

"Ljudi nemaju pojma. Moja porodica prolazi kroz izuzetno težak period", rekao je Lilard. Sve što mu se desilo tokom proteklih 18 meseci naučilo ga je koliko je život kratak i pun patnje i bola, ali i koliko jedna osoba može da bude važna za porodicu, naučilo ga je da smrt ne zaobilazi NBA zvezde, da nasilnici ne mare za slavu...

Sve se sručilo na njega protekle sedmice.

"Šta je bitno u životu? Kada to pogledamo, shvatimo kroz šta prolazi naša porodica, tu mentalnu bitku da sebe postaviš na pravo mesto i kažeš da je posao jako važan... Nisam umoran fizički, već psihički. Iscrpljen sam", rekao je Lilard osvrnuvši se na količinu loših stvari.
"Najsrećniji sam kada je moja porodica srećna, kada su srećni ljudi koje volim. Znam koliko im je bilo teško u poslednje vreme zbog svega što se dogodilo. Kada vidite koliko su vaši rditelji slomljeni, nije vam lako. To je pokazatelj koliko su stvari zapravo loše. ", rekao je plejmejker Portlanda.
Sve ga je to vratilo u detinjstvo i putovanja u Sakramento, vremena provedenog sa rođacima, braćom i sestrama, praznike, večere... Nakon nedeljnog treninga usledila je utakmica sa Šarlotom u ponedeljak, gde je Lilard ubacio 23 poena uz 10 asistencija.

"Morao sam emocije da ostavim sa strane i da odigram dobro i budem tu za svoje saigrače, jer moram da obavim svoj posao, posao koji mi daje hleb i hrani porodicu. Mnogo toga lepog mi je ovaj posao doneo. To mi i pomaže da idem napred", smatra Lilard.

On ne vidi sebe kao žrtvu, ne kaže da mora sebe da žrtvuje zarad posla i porodice, već da su mu porodica i lepe stvari posla motivacija za svaki novi dan, kada god odigra dobar meč, kao da je bolu i patnji zadao udarac.

"Znam da ih moj uspeh čini srećnim. Svaka utakmica koju igram, moja porodica to gleda. Nikada ne propuste meč. I znam da im to mnogo znači i da je to dobar deo naše sreće, jer smo prošli kroz mnogo toga zajedno. Tako da, kada god igram, to je jako važno. Kako za mene, tako i za njih. Sve ću da sredim, samo da prvo odigram utakmicu. Pred svaki meč sebi kažem da je to najvažnija stvar na svetu trenutno i da to moram da radim najbolje što umem" "Ja nisam emotivna osoba", rekao je Lilard.
Samo prošle godine je njegova porodica doživela tektonske poremećaje i to nije ni Dejmijana zaobišlo. U maju 2020. godine je ušao u svoj dom i u kuhinji zatekao svog rođaka i ličnog kuvara mrtvog.

Tridesetpetogodišnji "Šef Bi", kako je Dejm zvao Brendona Džonsona, preminuo je iznenada.

"Samo sam stajao nad njegovim telom, on je bio mrtav. Nedavno je umro, a ja sam stajao nad njegovim telom. Ljudi ne razumeju o kakvoj traumi pričam i kako izgleda kada zateknete mrtvu osobu, To je borba u glavi. Znate na šta mislim? I dalje me to muči, i dalje se borimo", iskreno kaže Lilard.

Tog jutra je Dejm nazvao Si Džeja (Mekaluma) koji je takođe bio blizak sa Brendonom i njih dvojica su plakali tokom telefonskog razgovora.

"Bio sam povređen, mnogo je bolelo i mnogo sam plakao. Sa Brendonom sam provodio savki dan, svuda bismo putovali zajedno i on se uvek brinuo da imam nešto kvalitetno da pojedem. Nismo se razdvajali, ta me smrt i dan danas boli", objasnio je Lilard.

Porodica je u ovim momentima odigrala važnu ulogu, pogotovo tokom jednog Zoom poziva.

"Ranije se nismo toliko često čuli, ali otkako se desila ova tragedija počeli smo da se molimo jedno za drugo, govorimo koliko se volimo i slično. Nisam verovao da će mi to toliko značiti", priča Dejmijan.

Otkako se vratio iz Los Anđelesa razmišljao je o tome gde je bio tokom svog života, kao i šta je sve radio. U januaru je dobio blizance, sina i ćerku i oni su se pridružili dvoipogodišnjem Dejmijanu mlađem.

"Dve nove osobe su došle, a nekoliko je otišlo...", priča Lilard.

Foto: Profimedia

Zbog svega toga ga je iritiralo sve što se dešavalo na društvenim mrežama. Sva ta negativnost koja se širila od tastature do tastature, povezujući samo njegov dres, a ne njega kao osobu.

"Reći ću sada nešto. Gorko je sve što se dogodilo u poslednjih godinu dana, jer mnogo ljudi ne zna s čime se nosiš. Ja ne tražim empatiju i saosećanje, ne prvim izgovore, samo se pojavim i uradim to što treba. Na Tviteru ljudi imaju mnogo toga da kažu, o Instagramu da ne pričam. Stalno pričaju šta nisam uradio i da se ovako ne osvajaju titule. Znate, svi su puni negativne energije, a ja se stvarno trudim i na treninzima i na utakmicama i ne tražim izgovore. Samo radim. Ako ne ide kako treba nisam stidljiv, kažem da sam pogrešio, da nisam bio dovoljno dobar i slično. Nema mnogo ljudi koji realno gledaju na svom život"

Ono što ga ljuti više od svega je to što je povređen. Život mu je bio bolan u poslednjih 18 meseci i sav novac ovog sveta to ne može da nadomesti.

"Kada kažem da sam iz Ouklenda ljudi nemaju predstavu kako sam živeo nekada, jer sve što vide je ono što se dešava danas. Oni ne znaju koliko sam zahvalan porodici i ljudima koji me okružuju za sve što se desilo. Zato što igram i ćutim. Konstantno. Kada god misliš da imaš nešto da prigovoriš, veruj mi, nemaš pojma o čemu pričaš. Oni misle da znaju ko sam samo zato što zarađujem mnogo novca i igram u NBA. Tokom poslednjih godinu i po dana se trudim da očistim um i da budem pozitivan i stabilan kada sam sa decom i ostatkom porodice. Sve što se desilo je imalo uticaja i u košarkaškom svetu. Emotivnije gledam na utakmice, nekad ću burnije reagovati i na nedosuđen faul, jer sam i dalje povređen i i dalje ljut. To je refleksija svega što mi se desilo na emotivnom planu. Kod kuće na 30 sekundi čujem Tata, tata, tata, ajde ovo, ajde ono, budi dinosaurus, budi jedno, drugo treće. To su deca. Oni ne znaju ništa, znaju samo da sam ja njihov tata. Zbog njih se kući vraćam nasmejan. Kada god čuvam decu, kada god ih prigrlim samo poželim da oni jednog dana budu jaki za mene", rekao je Lilard.