Koliko su Divac, Jokić i ostali visoki igrači menjali NBA ligu?

Među dvojicom košarkaša sličnih veština, onaj koji je viši najčešće ima prednost.

Međutim, da li je to baš uvek tako?

Istraživanje kaže da centri u proseku nikad nisu bili niži u NBA ligi nego prošle sezone, a takav je slučaj i uoči početka ovogodišnjeg izdanja. Pozicije krilnog centra i centra su gotovo izjednačene po visini, iako je u prošlosti razlika između ovih dveju pozicija iznosila otprilike 10 centimetara. Sa druge strane, bekovi i plejmejkeri su se uveliko približili granici od dva metra, a najveći broj košarkaša u NBA visine je od 190 do 203 centimetra.

Tako više nije čudno da bek jedne ekipe (Ben Simons iz Filadelfije sa 208 cm) bude visok koliko i centar jednog drugog tima (Kevin Lav iz Klivlenda koji je identične visine). Pritom, Kevin Durent iz redova aktuelnog šampiona Golden Stejt Voriorsa igra na poziciji beka, ili krila, i visok je 206 centimetara uz neverovatne atletske predispozicije i raspon ruku od preko 2,25 metara. Njegov klupski kolega Demarkus Kazins, koji igra na poziciji centra, tek je za 4 centimetra viši, ali i dosta gabaritniji i manje skočniji. Jedan od najboljih novajlija u ligi Džejson Tejtum visok je 203 centimetra, dok je naš Bogdan Bogdanović „stao“ na 1,98.

Prema podacima do kojih je došao portal „RunRepeat“ statističkim istraživanjem, ovaj prosek visine bi verovatno bio još niži da nema sve više dolazaka evropskih igrača. Od sezone 1985/86, što je sezona kada je prvi put dvocifren broj vanameričkih košarkaša igrao u NBA ligi, pa do danas, gro pridošlica bili su upravo centri i krilni centri viši od 210-215 centimetara. Dovoljno ilustrativan podatak koji govori kako su Evropljani i ostali neamerički košarkaši menjali stil igre „preko bare“ jeste da oni trenutno čine preko 40 odsto visokih igrača u ovoj ligi. Dodatno je važno naglasiti da preko 50 odsto svih igrača preko 210 centimetara visine koji su nastupali u NBA tokom poslednje dve decenije jesu košarkaši neameričkog porekla.

Među najvišim igračima u novoj sezoni biće naš Boban Marjanović sa 222 centimetra visine, zatim Letonac Kristaps Porzingis iz Njujork Niksa (221 cm), Francuz Aleksis Ažinsa iz LA Lejkersa (218 cm), Kinez Žu Ki koji nastupa za Hjuston Roketse (218 cm), a tu su još sa sličnom visinom Tunižanin Salah Mežri iz Dalasa, Francuz Rudi Gober iz Jute, Španac Mark Gasol koji nastupa za Memfis Grizlise. Treba li napominjati odakle dolaze petorica najviših igrača u istoriji NBA lige (George Murešan 231, Manute Bol 231, Slavko Vraneš 230, Jao Ming 229 cm, Šon Bredli 229 cm...)

Doug Pensinger /Allsport

Prema ovom opsežnom istraživanju igra pod obručima se toliko transformisala i postala atraktivnija od 80-ih godina naovamo, da sada nije neobično da igrač na centarskoj poziciji prevodi loptu iz faze odbrane u napad i puca za tri poena, ili kako se bek-šuter bez problema spušti pod koš i zakucava preko protivnika koji je za glavu viši od njega. Krilni centar sada ima veći procenat uspešnosti šuta za tri poena, od plejmejkera ili beka. Od nekadašnjih sporih, visokih, igrača slabije koordinacije pokreta, sada su tu džinovi koji su prave mašine sposobne da odgovore svim zadacima trenera.

Najbolji primer za to je upravo naš Nikola Jokić, koji se sjajno uklopio u ovaj trend i pokazao kako centar može da bude i asistent i košgeter i dobar skakač. Uzdanica naše reprezentacije i Denver Nagetsa je postao odličan primer kako se centar uklapa u novi stil igre, pa čak i nadograđuje i obogaćuje igru svog tima nekim ingenioznim potezima. On je u prošloj sezoni imao 50 odsto uspešnosti šuta, trojke je gađao sa tačno 39,6 odsto uspešnosti uz 10,7 skokova i 6,1 asistenciju. Upravo su ovi brojevi najbolji dokaz koliko je košarka evoluirala i napredovala i koliko je visoki igrači zapravo menjaju i poboljšavaju u aktuelnoj košarkaškoj eri.

Kako je istraživanje nedvosmisleno pokazalo kroz statističke parametre, krilni centri u NBA ligi su od sezone 2011/12 pa do sada uvećali udeo pogođenih trojki za neverovatnih 327 %, a po broju asistencija su visoki igrači koji pokrivaju poziciju „četvorke“ imali u proseku maltene isto asistencija kao i bekovi (preko tri po meču), dok se centri opasno približivaju proseku od preko dve asistencije po utakmici i verovatno će tu granicu preći u predstojećoj godini.

Ovo potkrepljuje statistika letonskog košarkaša Kristapsa Porzingisa (iako on nije jedini primer), koji sa svojih 221 centimetar ima procenat šuta za tri poena od 39,5 odsto, a ukupan prosek i za dva i za tri mu je 44 procenata.

Član košarkaške Kuće slavnih Vlade Divac izgradio je blistavu karijeru u SAD, igravši u dresu LA Lejkersa, Šarlota i Sakramenta punih 16 sezona bio rodonačelnik ovakvog stila igre. On je zbirno imao 11,8 poena u proseku, 8,2 skoka i čak 3,1 asistenciju po utakmici, čime je bio jedan od najboljih u ovom segmentu igre među svim visokim igračima u ligi tokom njegove aktivne igračke ere. Divac je često napuštao svoju prirodnu poziciju ispod koša, odvajao se na perimetar (kapica između linije slobodnih bacanja i trojke) i sjajnim razigravanjima ostavljao protivnike bez rešenja, a njegove saigrače direktno „spajao“ sa košem.

Drugi srpski dugajlija, Boban Marjanović, koji nastupa u dresu Los Anđeles Klipersa gde igra i Miloš Teodosić, možda ne dobija toliko mnogo prilike na parketu koliko je zamišljao. Ali to nikako nije zbog njegovih igračkih kvaliteta, odnosno nedostatka istih, već upravo zbog pobrojanih stvari koje su ubrzale igru do neslućenih mogućnosti, a za našeg dobrog džina od 222 centimetara visine je to izuzetno fizički zahtevno da isprati. Ipak, Bobi je igrač velike inteligencije koju koristi u svim prilikama, pa tako i njega možemo videti kako se izvlači na spoljne pozicije, odvlačeći čuvare sa sobom i ostavljajući više prostora za napad ka košu svojim saigračima. Marjanović možda neće pokušati da pogodi trojku, ali zato sa poludistance gađa gotovo perfektno uz svoju posebnu tehniku šuta jednom rukom. On u proseku provodi oko 9 minuta po utakmici na parketu, ali to maksimalno dobro koristi o čemu svedoči i visok procenat pogođenih šuteva od 55 posto.

Legendarni trener Boston Seltiksa Red Ojerbah, koji je preminuo 2006. godine, imao je izjavu „Ne možeš da naučiš kako da budeš visok“ koja se ponavlja do današnjih dana. To se pre svega odnosi na niži rast američkih košarkaša, koji su više nego uspešno ovaj, nazovimo ga hendikep, nadoknadili velikom snagom i savršenom fizičkom spremom. Međutim, igrači sa Starog kontinenta su doneli svoj prepoznatljiv i originalan košarkaški izraz u Ameriku, uspešno ga ugradili u sistem koji je dugo odbijao da bude fleksibilan i tako podigli nivo magične igre pod obručima za nekoliko kopalja. Proces je bio povratan, pa su tako oni od Amerikanaca učili kako da fizički pariraju daleko jačim i izdržljivijim domaćim igračima i da se uklope u nešto brži stil igre