Stojanović: Država mora da pomogne

Stojanović: Država mora da pomogne

Mora, ali na žalost ne može. Probisvet, samoproklamovane vođe, huligani, kvazi vernici,profesionalne patriJote...Kompletan šljam u ešalonu koji je jači od normalnih ljudi.

Sve moze kad' se hoce!

Ne mogu da opišem svoj gnev od nedelje, kada sam sa klincom stigao do kapije zapadne tribine. Dolazimo do stadiona, klinac sav uzbudjen i veseo što će biti na nekoj za njega važnoj utakmici, a na ulazu gužva, ludilo. Pola kapije samo otvoreno i pretres. U trenutku kada smo došli do samog ulaza, počinje tuča iza nas, a onda genijalni pripadnici žandarmerije koji su ušli u krug stadiona, izleću nazad kroz formiran red gledalaca. Nikome ne pada na pamet da im otvori druga vrata. Nastaje komešanje, guranje. Gledam samo gde malca da sklonim, a pored mene vidim još par ljudi koji su poveli decu da gledaju utakmicu i nalaze se u sličnoj nedoumici kao i ja i sa verovatnim pitanjem : a koji .... ja ovde tražim, da brinem hoće li neko da nam razbije glave, povredi decu. Zbog čega? Kao šatro rivalstvo, velika netrpeljivost dva kluba. Ma daj! I umesto da takvi ljudi budu po ustanovama zatvorenog tipa, da svaki i najmanji pokušaj da se napravi neka glupost bude najsurovije kažnjena, ovde se sve toleriše. Svugde u svetu, gde god pogledaš porodice na tribinama, atmosfera neverovatna, svi uživaju. A kod nas sve obrnuto. Pristojan svet sve dalje od stadiona, a na tribinama razni sumnjivi tipovi, narodski rečeno od zla oca i od gore majke.

Stojanović: Država mora da pomogne

Mora, ali na žalost ne može. Probisvet, samoproklamovane vođe, huligani, kvazi vernici,profesionalne patriJote...Kompletan šljam u ešalonu koji je jači od normalnih ljudi.

Sve moze kad' se hoce!

Ne mogu da opišem svoj gnev od nedelje, kada sam sa klincom stigao do kapije zapadne tribine. Dolazimo do stadiona, klinac sav uzbudjen i veseo što će biti na nekoj za njega važnoj utakmici, a na ulazu gužva, ludilo. Pola kapije samo otvoreno i pretres. U trenutku kada smo došli do samog ulaza, počinje tuča iza nas, a onda genijalni pripadnici žandarmerije koji su ušli u krug stadiona, izleću nazad kroz formiran red gledalaca. Nikome ne pada na pamet da im otvori druga vrata. Nastaje komešanje, guranje. Gledam samo gde malca da sklonim, a pored mene vidim još par ljudi koji su poveli decu da gledaju utakmicu i nalaze se u sličnoj nedoumici kao i ja i sa verovatnim pitanjem : a koji .... ja ovde tražim, da brinem hoće li neko da nam razbije glave, povredi decu. Zbog čega? Kao šatro rivalstvo, velika netrpeljivost dva kluba. Ma daj! I umesto da takvi ljudi budu po ustanovama zatvorenog tipa, da svaki i najmanji pokušaj da se napravi neka glupost bude najsurovije kažnjena, ovde se sve toleriše. Svugde u svetu, gde god pogledaš porodice na tribinama, atmosfera neverovatna, svi uživaju. A kod nas sve obrnuto. Pristojan svet sve dalje od stadiona, a na tribinama razni sumnjivi tipovi, narodski rečeno od zla oca i od gore majke.