"Zbog Partizana sam zanemario karijeru, ali ne kajem se"

U Partizan ga je doveo otac, što je bilo očekivano od vojnog lica u to vreme.

U Humsku je stigao na leto 1962.

"Ja sav u belom, jednu loptu primim na grudi, ostade crvena šljaka. Tada su mi rekli da dođem na sledeći trening, ali, kako se otac vratio u Mladenovac, a mi živeli u Rakovici, dovede me mama. Uh, kako su me gledali, i tada sam majci rekao da ću od tada ići sam na treninge. Tako je i bilo", rekao je Vukotić svojevremeno za "Večernje novosti".

Prvi trener u prvom timu bio mu je legendarni Štef Bobek.

Prvi profesionalni ugovor je potpisao četiri godine kasnije i to na pet sezona, a debitovao je protiv Vardara.

"Sećam se čuvenog Bobeka po tome što nam je puštao grčku muziku dok smo imali kondicione treninge. Tada sam je mrzeo, a zavoleo sam je mnogo godina kasnije, kada sam radio kao trener u Grčkoj".

U Partizanu su ga sačekala sedmorica igrača koji su godinu dana ranije bili finalisti Kupa evropskih šampiona.

"Bio sam oduševljen, pa samo 12 meseci ranije ja sam bežao sa časova da ih gledam. To vreme provedeno s njima mnogo mi je pomoglo u karijeri".

Mnogi su ga poredili sa Vladicom Kovačevićem, kojem se i sam divio.

Međutim, za razliku od vizionarske i kreativne igre Kovačevića, Vukotić je na terenu igrao kao centarfor ili polušpic i bio je pre svega zadužen za golove.

Dugo je čekao prvu titulu, punih 11 godina. U to vreme su jugoslovenskim fudbalom dominirali Crvena zvezda i Hajduk, međutim, predvođeni Vukotićem crno-beli stižu do titule 1976. godine.

"Tu godinu ću ipak pamtiti po utakmici sa Hajdukom koju smo izgubili na Stadionu JNA sa čak 6:1. Prethodno nas je i Zvezda pobedila sa 4:1. To nisam video nigde na svetu, mi smo doživeli katastrofu, a stadion je pevao tako da se orilo. Sedimo skrušeno u svlačionici i ne verujemo svojim ušima, atmosfera kao pred utakmicu, a ne posle teškog poraza. To nam je i dalo snagu, pa smo na kraju ipak slavili titulu".

Potom je osvojio još dve krune sa crno-belima. Posebna priča je druga titula 1978. kada je Partizan osvojio rekordna 54 boda, a u duelima sa Zvezdom Hajdukom i Dinamom 11 od mogućih 12. Samo su Splićani izvukli jedan remi.

"Za mene je ta titula bila značajna i zbog toga što sam se opraštao od mog Partizana..."

Na vrhuncu karijere zaigrao je za francuski Bordo. Ali samo jednu sezonu.

Mnogi su se u Partizan vraćali zbog sebe, ali on se vratio zbog Partizana i to kao drugi najbolji strelac francuske lige.

I to u trenutku kada se Partizan borio za opstanak.

"Istina je i da sam zbog Partizana zanemario karijeru, ali ne kajem se, i danas bih u toj situaciji isto postupio!"

Uprkos sjajnim igrama za Partizan, u dresu reprezentacije je nastupio samo 14 puta.

Imao je žestoku konkurenciju: Pavlović, Oblak, Karasi, Kule Aćimović, Vladić, Jerković, Nikezić...

Ali, Partizan u to vreme nije osvajao titule i to je umnogome uticalo na odluke selektora.

"Nisam se ljutio...", rekao je jednom Vukotić.

Posle igračke karijere bio direktor skoro tri godine, ali nije mogao dugo da bude odvojen od terena.

Tako je 1988. počeo trenersku karijeru i već u prvoj sezoni doneo Partizanu prvi trofej Kupa posle više od 30 godina.

"Bio mi je tim draži što smo posle dvomeča eliminisali Zvezdu u četvrtfinalu, a veoma jaki Velež u finalu slistili - 6:1".

Moca – legenda Partizana.