"Gladovali smo, u kući su nam živeli pacovi i gušteri"

Luis Nani je rođen u Portugalu, ali je poreklom sa Zelenortskih ostrva baš kao i veliki broj drugih Portugalaca.

A koliko mu je detinjstvo bilo teško otkrio je u tekstu napisanom za "Players Tribune".

"Priča počinje u momentu kada gladujemo. Jednog dana sam se kao dečak uverio da je Bog izabrao mene da budem fudbaler. Živeo sam sa majkom i osmoro braće i sestara u kući koja je imala rupe u podu iz koje su izlazili pacovi i gušteri. Nismo imali šta da jedemo, borili smo se za život", počeo je priču Nani.

Nadovezao se na svoje poreklo, objasnio kako je ostao bez oca.

"Mi smo poreklom sa Zelenortskih ostrva i otac se vratio u domovinu usred gradnje naše nove kuće, nije je čak ni završio. Prošlo je nekoliko nedelja, ali on se nije vratio. Nismo čuli ništa od njega. Možda je posećivao druge sinove na Zelenortskim ostrvima, znam samo da sam ga mnogo voleo i nisam bio ljut. Njegov odlazak je mojoj majci prilično otežao život. Morala je sama da odgaja osmoro dece u mestu blizu Lisabona po imenu Amadora. Ona je bila veliki borac i radila je sve da bi nas prehranila. Bila je konobarica, pevačica, čistačica, čak je radila i u vatrogasnoj stanici ništa joj nije bilo teško. Uskoro se uselio i njen novi dečko, pa je nas desetoro delilo jedno kupatilo, jednu kuhinju... Spavao sam na kauču. Ubrzo sam se navikao na pacove i guštere, ali nikada nisam mogao da se naviknem na glad"

Glad nije naivna stvar, mnogo dece svakodnevno u svetu umire od gladi, a Nani je objasnio i kako je uspeo da se izvuče iz te situacije.

"Svi kažu 'Pogledajte jadnu decu u Africi', ali ne urade mnogo toga. Ko je osetio glad, toliko da vam usta budu suva, stomak se dere, a telo bude toliko slabo da ne moćete ništa da radite tada, on zna o čemu pričam. Jednog dana je moj brat dobio ideju, smislio je da idemo u bogati deo Lisabona i tražimo hranu. Paulo je znao da će oni imati višak hrane i davali su nam krekere, supu, hleb, kupovali su nam hranu. Čak smo stekli i po kojeg prijatelja. Mislim da smo im se dopali jer nismo krali, nego smo odlučili da ih pitamo. Bili smo pošteni. Jednog dana dok smo igrali fudbal Paulo je ušao u "Pizza Hut" i tražio picu, da bi nam ubrzo ljudi donelu celu picu, samo za nas. Bio sam najsrećnija osoba na svetu. Ljudi će misliti da preterujem, ali garantujem vam da i dan danas mogu da osetim ukus te pice. Gledala nas je dok igramo fudbal i jednog dana rekla da ima prijatelja koji može da nam pomogne. I tako smo tražili picu, a dobili probu u jednom od najboljih klubova u Portugalu", ispričao je Nani.

Ostatak priče Luisa Nanija možete pročitati OVDE.