"Milioni bi šutnuli, ja sam zalomio, Vaskes je otišao po burek"

Prošlo je 78 minuta bez golova, naša reprezentacija prodire po levom boku i posle centaršuta Zlatka Vujovića, Srećko Katanec glavom prebacuje loptu na drugu stativu.

Ona pada u visokom luku na nogu Draganu Stojkoviću, svi ga već vide kako hvata volej, a Piksi u prijemu "zalama" Martina Vaskesa i šalje pola protivničkog tima na travu, pre nego što je pogodio donji levi ugao.

"Prvi gol je bio remek-delo. Kreće kontra, a meni duša u nosu. Kažem sebi ’ajde, još samo ovaj sprint’. Imao sam tu vrstu mentalne snage u sebi, kada je najteže, ja dodam gas. Uvek pomislim, ako taj defanzivac ima snage da se vrati, imam i ja da budem brži od njega. Trčim ka šesnaestercu Španije i već vidim sebe kako se radujem. Samo molim boga da Zlatko Vujović prebaci Sančisa i da lopta dođe do mene. Kada je krenula da pada, nisam nijednog trenutka imao dilemu. Njih milion bi šutnulo iz prve. Ja sam zalomio, Vaskes je otišao po burek, a ostalo... Ostalo je istorija", rekao je Stojković u intervjuu za tursku agenciju "Anadolija".

Jugoslavija je predvođena jednim od najboljih fudbalera u istoriji zemlje došla do pobede od 2:1 i plasmana u četvrtfinale.

"Utakmica protiv Španije na Svetskom prvenstvu 1990. godine zaslužuje posebno mesto u mom spomenaru. Pamtiću je dok sam živ jer su ta dva gola u Veroni obežila čitav moj fudbalski opus. Bilo je mi ili oni. Igralo se po nesnosnoj vrućini, na ispadanje, bez prilike za popravni. To je onaj neopisiv osećaj kada znate da vas gledaju milioni ljudi u vašoj zemlji i da pobedom ulazite u istoriju".

Španci su izjednačili u finišu regularnog toka, da bi prvi produžetak počeo kako se samo poželeti može.

"Slobodan udarac za nas. Tu je Dejo, tu je Pape... Samo sam rekao ’ostavite meni’. Opet sam je video u golu. To je neverovatan osećaj. Vidite ugao, vidite živi zid, verujete u sebe, ako je dovoljno jaka, ako je brza, ako dobije silaznu putanju, Zubizareti nema spasa. Tako je i bilo. Poveli smo 2:1 i sačuvali prednost do kraja utakmice".

Među najboljih osam novi veliki protivnik – Argentina koja se provukla u grupnoj fazi, a onda izbacila najvećeg rivala Brazil.

"Posle pola sata ostajemo sa 10 igrača. Mislim da je Švajcarac prestrogo isključio Šabanadžovića. I tada se dešava nešto neverovatno. Mi sa igračem manje preuzimamo inicijativu i gospodarimo terenom. To je nepisano fudbalsko pravilo, ekipa koja je u brojčanom deficitu izvlači iz sebe poslednje atome snage i trudi se duplo više od protivnika. Setite se Srbije protiv Gane u Južnoj Africi, igrali su bolje posle isključenja Lukovića, nego dok su bili kompletni. Ređaju se šanse, mogli smo do pobede i u produžecima, i dalje mi nije jasno kako ona lopta koju je Dejo uputio nije završila u mreži".

Velika ekipa poražena je posle penala i Piksi je bio jedan od onih koji je promašio.

"Dolaze penali i sve se ruši kao kula od karata. Umor, nervoza, dekoncentracija... Znao se raspored unapred, ali je kod treće serije došlo do zabune. Hadžibegić je krenuo, pa se vratio, onda je Brnović uzeo loptu i očajno izveo penal. Sve je počelo mojim promašajem. Odlučio sam da čekam Goikoečeu. Obično igrači kažu ’zažmuri i opali’. Nisam hteo tako, želeo sam da budem siguran da dajem gol. Video sam ga kako leti u svoju levu stranu, okrenuo sam stopalo i poslao loptu u suprotni ugao. Nije mi jasno kako je dobila toliku uzlaznu putanju i završila na prečki. Šok. Neverica. Laknulo mi je kada je i Dijego promašio, nada se vratila, bio sam ubeđen da prolazimo. Penali su kocka, ima igrača koji beže od odgovornosti, jednostavno se ne osjećaju spremno, nisu sposobni za tu vrstu pritiska. Pape je po mom mišljenju najbolji tehničar svih vremena na ovim prostorima, ali nije šutirao. Ne možete nikoga na silu naterati da pogleda golmana u oči".

Sadašnji trener ekipe Gvagdžu R&F je otkrio i zanimljive detalje iz 1986. godine, kada je iz niškog Radničkog prešao u Crvenu zvezdu.

"Postoji anegdota da je Draža Marković došao u Niš i rekao ’pustite malog i da završimo priču’. Nikada nisam saznao da li je to istina, ali nema tih para za koje bih ja izdao Zvezdu. Ponude su pljuštale sa svih strana. Verovatno ne znate da se pored velike četvorke najviše interesovalo Sarajevo. Oni su bili šampioni 1985. i u to vreme sam igrao u raznim reprezentativnim selekcijama sa igračima Sarajeva koji su me nagovarali da pređem na ‘Koševo’. Čak je predsednik Svetozar Vujović dolazio u Beograd i bio veoma uporan. Ja kažem ’čoveče, gđe ću bre u Sarajevo, mene samo Zvezda interesuje, cela moja porodica – sve zvezdaši’. Hajduk je nudio najviše, a sve je išlo preko Dragana Holcera koji je nosio dresove oba kluba", zaključio je Stojković.