L'architetto

Iako je samo jedan od nekoliko, ovaj ga možda i najbolje opisuje jer savršeno oslikava njegov odnos prema lopti. Oduvek, još iz vremena kada je bio samo dečak iz italijanske provincije, taj odnos bio je idealan. Nekako prirodan.

Harmoničan. Savršen. Romantičan.

Do te mere da se može reći da je ljubav na prvi pogled bila u pitanju. A, za razliku od velikog broja velikih ljubavi ova je imala srećan kraj, iako bismo svi mi želeli da potraje barem još malo...

Bilo je u fudbalskoj istoriji velikih majstora, takvih koji su sa loptom mogli apsolutno sve – toliko da ni oni sami nisu bili svesni koliku ’moć’ poseduju. Jedni su TO radili driblinzima, dižući na noge desetine, nekada i stotine hiljada ljudi, a drugi – mogućnošću da gore spomenutom loptom pogode tačno ono što su zamislili.

Naš poslednji junak, još jedan u nizu koga ispraćamo u društvo penzionera, član je ovog drugog, odabranog društva.

Fudbalu ga je učio Roberto Bađo, milanski Inter nije uspeo da mu pronađe ’kvaku’, ali jeste Karlo Macone, a on odlučio da posluša Karla Ančelotija da samo promeni svlačionicu na Đuzepe Meaci i počne čuveni stadion da smatra San Sirom.

Osvojio je gotovo sve, važi za jednog od najboljih igrača na svojoj pozicji u istoriji i čoveka čija se igra, ali i sama pojava, opisuje unikatnom. Po umeću na terenu, na ’njegovoj’ poziciji, malo njih mu je ravno, dok ih je van njega još manje.

Čoveka koji je samo nekoliko sati pre finala Svetskog prvenstva igrao ’Sony Playstation’, po njemu – najbolji izum čovečanstva posle točka. Bio je toliko dobar da je jedan saigrač želeo da promeni profesiju zbog njega, shvativši da možda i nije za baš za fudbal, ali i toliko samokritičan da je zbog jednog poraza želeo da prestane bave onim za šta je bio preodređen – Andre Pirlo.

Kompletan tekst našeg Nemanje Đorđevića o jednom od najboljih italijanskih fudbalera u istoriji pročitajte u rubrici TEME.